Aleksandra Smiljanić, bivši ministar za telekomunikacije, ogorčeni protivnik privatizacije „Telekoma“:
Prodajemo prihod od milijardu evra Miloš Obradović Ne mislim da „Telekom“ treba prodavati - kaže u razgovoru za NT Aleksandra Smiljanić, bivši ministar za telekomunikacije. - Prvo, „Telekom“ ima kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu. Kroz njega država može direktno da utiče na razvoj te infrastrukture, i na cenu i kvalitet telekomunikacionih usluga. Osim toga, „Telekom“ ima prihod od oko 100 milijardi dinara, od toga oko 15 milijardi ide na plate. Ostali rashodi se troše na opremu, softver, usluge, donacije itd. Potpuno izgubiti kontrolu nad takvom sumom novca nema nikakvog smisla. Kupovinom proizvoda i usluga od domaćih firmi država može na najbolji, i gotovo jedini, način da podstakne razvoj srpske privrede, što se inače ne čini u dovoljnoj meri. Kada se proda „Telekom“, ta vrsta kontrole nad ogromnim prihodom se zauvek gubi. U Vladi ističu da je strateška orjentacija države privatizacija javnih preduzeća, kao i da privatni vlasnik bolje upravlja kompanijom. Da li je ovaj argument dovoljan za prodaju „Telekoma“? - Sigurno da ne. Mislim da ovakve argumente ne bi trebalo da daju predstavnici vlasti kojima je glavni cilj ulazak u Evropsku uniju. Ukoliko ta vlast želi da vodi ovu zemlju u razvijeni svet, mora da nauči, i to pod hitno, kako da vodi svoja infrastrukturna preduzeća na organizovan način i efikasno. Kao što to čine evropske zemlje. I u vreme Vašeg mandata kao ministra za telekomunikacije pričalo se o prodaji „Telekoma“. Vi ste i tada bili protiv. Da li se od tada nešto suštinski promenilo na ovom tržištu zbog čega bi „Telekom“ trebalo sada prodavati? - Ništa se bitno nije promenilo. Promenilo se samo to da je država obećala građanima i zaposlenima veliki deo akcija, tako da je država sada vlasnik oko 55 odsto akcija „Telekoma“, i svaka dokapitalizacija znači gubljenje većinskog dela. Pošto smatram da država nikako ne sme da izgubi većinski deo „Telekoma“, svaka dokapitalizacija prodajom akcija sada je isključena. Prema Vašem mišljenju, da li je prodaja „Telekoma“ motivisana ekonomskim ili nekim drugim razlozima, na primer političkim? - Mislim da je prodaja „Telekoma“ rezultat jedne neodgovorne politike koja ne vodi računa o interesima države i građana. Iz izjava zvaničnika je jasno da ne postoji ozbiljna analiza o poremećajima koje prodaja „Telekoma“ može da nanese našem društvu. Pošto je infrastruktura sastavni deo jedne države, ovakva odluka nas navodi na razna nagađanja o neregularnostima njene motivacije. S obzirom na prihode i profit „Telekoma“ (15,5 milijardi dinara u 2009) koliko novca bi se moglo dobiti za 40 odsto i za koliko bi ta investicija mogla da se isplati kupcu? - Telekomunikacioni operator sa mrežnom infrastrukturom koju ima „Telekom“ jednak je prirodnom resursu, koji zagarantovano donosi profit. Naime, potrebne su godine i ogromne investicije da se takva infrastruktura izgradi, a ta infrastruktura donosi ogromne prihode. Kao što sam rekla, prihod „Telekoma“ je 100 milijardi dinara godišnje, a profit je prošle godine bio oko 15 milijardi. S obzirom na povećanu cenu pretplate, prihodi, odnosno profit značajno će porasti od sledeće godine. Kontrola ovakvih prihoda i zagarantovan profit sigurno su isplativi svakoj kompaniji koji ima dovoljno sredstava da ga kupi. Ali isto važi i za državu. Ona ima na raspolaganju infrastrukturu koja je građena decenijama, kroz koju može da obezbedi kvalitetne usluge. Od te infrastrukture dobija velike profite. I na njenom daljem razvoju može da zaposli domaće firme, i podstiče na taj način svoju privredu. Kako će se kretati cene telefonskih usluga posle privatizacije i da li se može očekivati povećanje kvaliteta? - Cene su već povećane, po mom uverenju, zbog prodaje „Telekoma“, tako da je telefonska pretplata gotovo pet evra. Sličan scenario se desio u svim zemljama regiona, u kojima su cene telekomunikacionih usluga porasle pred privatizaciju. Dakle, veliki dodatni profit je osiguran budućem kupcu iz džepova građana. S obzirom da je „Telekom“ dominantan na tržištu, i jedini ima fiksnu mrežnu infrastrukturu, kvalitet usluga i cene biće sigurno najnepovoljnije moguće za korisnike. Takođe ste govorili - liberalizacija, pa onda privatizacija. Da li je tržište fiksne telefonije de facto liberalizovano, iako je uveden novi fiksni operater, i da li je moguće da se u stvari državni monopol zameni privatnim? Koje bi bile posledice toga i za fiksnu telefoniju i za internet, budući da je „Telekom“ jedini ili najveći natprovajder? - Nisam govorila liberalizacija pa privatizacija, to je bio naslov članka u kome sam objašnjavala zašto ne treba odlagati liberalizaciju. Mnogi su, naime, tvrdili da treba odložiti liberalizaciju da bismo „Telekom“ prodali po maksimalnoj ceni. S tim se, naravno, nisam slagala, jer najgore što država može da uradi jeste da proda monopol. Naše tržište nije liberalizovano. „Telenor“ je dobio opseg brojeva i pravo da koristi „Telekomovu“ infrastrukturu, mada bi to pravo po zakonu trebalo da imaju i druge kompanije. Međutim, „Telenor“ nema fiksnu mrežnu infrastrukturu i biće mu potrebno mnogo godina i mnogo ulaganja da dostigne „Telekom“. - Dakle, „Telekom Srbije“ jeste monopol. Firma koja kupi monopol moći će da proizvoljno podiže cene, da pruža usluge proizvoljnog kvaliteta, da proizvoljno otpušta... Neko će reći da ćemo na monopol uticati preko regulative ili ugovora, ali već imamo negativna iskustva sa ovakvim mehanizmima, i ja ne mislim da je realno očekivati da će oni biti efektni. A šta sa liberalizacijom? - Ja i dalje smatram da je ključ u pravoj liberalizaciji. Smatram da „Telekom Srbije“ treba da ostane državni, ali da tržište treba liberalizovati. Jedan način da se to uradi jeste da se da koncesija na EPS-ovu mrežu optičkih kablova. Ovo je međugradska mreža čiji su kapaciteti neiskorišćeni, povezuje 78 gradova ali ne stiže do krajnjeg korisnika. Kupac bi bio motivisan da gradi i pristupnu mrežu do korisnika koja zahteva velika ulaganja. Kupac „Telekoma Srbije“ nema potrebe da razvija mrežu jer „Telekom“ ima kompletnu infrastrukturu. - Trebalo bi, takođe, omogućiti i razvoj bežičnih brzih mreža kao što su WiMax i LTE. One su prikladne za ruralne oblasti i jeftinije za gradnju. Kroz njih se može obezbediti brzi internet, fiksna i mobilna telefonija. Dok sam bila ministar, pripremili smo pravilnik za podelu licenci za fiksni bežični pristup po okruzima tako da za njih mogu da konkurišu i manje firme, koje su tipične za Srbiju. Ovakva ozbiljna konkurencija na tržištu omogućila bi brži razvoj, i pozitivno uticala da državni „Telekom“ bude efikasniji. S druge strane, kroz „Telekom“, država može da nastavi da utiče na telekomunikacije kao svoju vitalnu funkciju. Šta mogu da očekuju zaposleni u „Telekomu“ kad dobiju novog, stranog vlasnika? - Vlasnik će želeti da novac za koji je kupio „Telekom“ povrati u najkraćem mogućem roku. Tako će ići na maksimizaciju profita, koja se najlakše ostvaruje kroz otpuštanja. S obzirom da će novi vlasnik kupiti monopol i neće se boriti na slobodnom tržištu, neće morati da pruža kvalitetne usluge, odnosno da zaposli dovoljan broj stručnjaka i radnika. Mnoge zemlje imaju državne kompanije u telekomunikacijama. Jedan od njih je i „Telenor“, koji posluje u Srbiji. Šta telekomunikacije znače za jednu državu i njenu privredu i kako se evropske zemlje odnose prema tom resursu? - U velikom broju zemalja dominantni telekomunikacioni operatori su državni. Telekomunikacioni operatori po pravilu poseduju infrastrukture koje su građene više od stotinu godina i zahtevale su ogromna ulaganja. Zbog toga u telekomunikacijama nema konkurencije u onoj meri u kojoj je ima u drugim oblastima. Broj telekomunikacionih operatora je po pravilu mali, a građani i firme ne mogu danas da funkcionišu bez njihovih usluga. Prema tome, profiti u ovoj oblasti su telekomunikacionim operatorima kao što je „Telekom“ zagarantovani. Nema razloga da se države odriču ovih profita. Da li je profit jedini razlog što se ne treba odricati „Telekoma“? - Prihodi telekomunikacionih operatora su svuda ogromni. Pošto telekomunikacioni operatori kupuju opremu, usluge, softver, kroz njih države mogu najlakše da forsiraju svoju privredu. Vrlo je bitno da države razviju svoju informacionu-komunikacionu industriju kao najmoderniju granu privrede, što je najprirodnije učiniti kroz državne telekomunikacione operatore kupovinom opreme i softvera od domaćih preduzeća. - Primetićete da su male zemlje sa najjačom informaciono-komunikacionom industrijom Švedska i Finska istovremeno i vlasnici svojih telekomunikacionih operatora. Istovremeno, one imaju i najbolje telekomunikacione infrastrukture. I na kraju, države mogu da utiču na razvoj telekomunikacione infrastrukture i usluga na najbolji način kada poseduju telekomunikacione operatore. „Telenor“, koji je u vlasništvu države Norveške, otišao je dotle da je kupio telekomunikacione operatore u 15 zemalja, jer je norveška država shvatila značaj telekomunikacija, i profitabilnost operatora. Mnogo preduzeća u Srbiji zavisi od „Telekoma“, od dobavljača, medija u kojima se oglašavaju, do sportskih klubova koje sponzorišu. Da li se to može promeniti dolaskom stranog vlasnika? - To će se sigurno promeniti jer će strani vlasnik upošljavati firme iz svoje matične zemlje. Dakle, prihod od milijardu evra usmeravaće strana firma u nepoznatim pravcima. Nije profit jedini razlog zašto se firma kao „Telekom“ kupuje, već je to i ogroman prihod koji ostvaruje. Pomoću ovih velikih prihoda, strane firme mogu da forsiraju industrije svojih matičnih zemalja, što po pravilu čine. S obzirom na veličinu prihoda „Telekoma“, koji će biti preusmeren na neke druge strane, moguće negativne posledice po našu privredu i društvo su nesagledive. Nedavno je povećana telefonska pretplata, da li mislite da je to zbog pritiska budućeg kupca? - Uverena sam da jeste. Ja sam kao ministar konstantno imala pritiske da se „Telekom“ proda i da se poveća cena pretplate, što Ministarstvo nije odobrilo. Evropski zvaničnici su nam, s druge strane, eksplicitno odgovorili da privatizacija nije uslov ulaska Srbije ili bilo koje druge zemlje u EU, dok liberalizacija jeste. Šta mislite o modelu prodaje 40 odsto akcija? Ukoliko se uzme u obzir da „Dojče Telekom“ preko grčke kompanije već ima udeo od 20 odsto u „Telekomu“, da li ostali konkurentni imaju motiv da konkurišu za ovih 40 odsto? - Verovatno im je motivacija mnogo manja nego „Dojče Telekomu“. Doktorat na Prinstonu i sedam patenata Aleksandra Smiljanić je bila ministar za telekomunikacije od maja 2007. do jula 2008. Završila je Matematičku gimnaziju, a zatim i Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi 1987. dobila je treću nagradu, a iste godine i Oktobarsku nagradu Beograda za izuzetne rezultate u matematici. Na Elektrotehničkom fakultetu je 1993. proglašena za najboljeg studenta na odseku Telekomunikacija. Magistrirala je elektrotehniku na elitnom američkom univerzitetu Prinston 1996. Nakon tri godine doktorirala je u istoj instituciji. Trenutno je docent na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a radi i kao pridruženi profesor na Politehničkom fakultetu u Njujorku i Stouni Bruk univerzitetu. Bila je zaposlena u najvećoj američkoj telekomunikacionoj kompaniji AT i T, kao i u NEC (Nipon elektrik co) čije je sedište u Japanu. Ima sedam patenata i dve patent aplikacije registrovane u SAD, Evropi, Japanu i Kini. Aleksandra Smiljanić je i urednik dva stručna informatička časopisa. Otvoreno pismo stručnjaka predsedniku Srbije Grupa stručnjaka, među kojima je i sagovornica NT dr Aleksandra Smiljanić, napisala je otvoreno pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, u kojem traži da se javnosti objasne razlozi za prodaju „Telekoma“, argumenti na osnovu kojih je Vlada Srbija odlučila da krene u tendersku prodaju, a insistira se i na imenima stručnjaka koji su podržali prodaju. Dr Smiljanić je pozvala i čitaoce „Nedeljnog Telegrafa“ da daju podršku otvorenom pismu predsedniku Tadiću povodom najave prodaje „Telekoma“, na www.balkanmagazin.net <http://www.balkanmagazin.net/> . Među 400 potpisnika ovog pisma su i dr Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu, dr Miodrag Popović, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, dr Mirko Vasiljević, redovni profesor, dekan Pravnog fakulteta, dr Dragan Antić, dekan Elektronskog fakulteta u Nišu, dr Ilija ]osić, dekan Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, dr Nebojša Popov, naučni savetnik, prof. dr Časlav Ocić, dopisni član SANU i prof. dr Danijel Cvijetićanin, redovni profesor Univerziteta Singidunum. U tom pismu, između ostalog, piše: „Ova odluka trebalo bi da bude plod sistematskog promišljanja timova stručnjaka i kao takva optimalna za građane Srbije. Predlažemo da Vlada, u cilju poboljšanja javne prezentacije argumenata za donetu odluku objavi koji su stručnjaci, navedeni imenom, prezimenom i referencama, učestvovali u izradi studije opravdanosti prodaje „Telekoma“? - Kakvi su rezultati analize posledica prodaje odgovarajućih kompanija u susednim zemljama, sa stanovišta promene obima investicija, kvaliteta i cena usluga, zaposlenosti i razvoja prateće industrije telekomunikacija? Zbog svog strateškog značaja, dominantni telekomunikacioni operatori su državni u mnogim zemljama: Luksemburg, Belgija, Finska, Švedska, Norveška, Italija, Slovenija, Švajcarska... Kakav razlog ima Vlada Srbije da se ponaša drugačije od kapitalističkih zemalja sa najboljim telekomunikacionim sistemima? U kakvoj saglasnosti je odluka o prodaji kompletne telekomunikacione infrastrukture Srbije sa realizacijom strateških državnih ciljeva definisanih u strategijama razvoja Republike Srbije - Strategija privrednog razvoja, Strategija razvoja informacionog društva, Strategija razvoja telekomunikacija, Strategija razvoja E uprave, Strategija integrisanog upravljanja granicom...? - Kakvi razlozi stoje iza naizgled neracionalnog ponašanja države koja 2002. ponovo otkupljuje 29% vlasništva od Italijana, zatim obavlja značajne akvizicije u okruženju („Telekom“ Republike Srpske i M:Tel Crne Gore) - da bi sada sve to „prepustila“ stranom vlasniku? - Koji su razlozi za višestruko povećanje pretplate bez obrazloženja, kada je očigledno da će se time, prodajom dominantnog operatora, novac preliti direktno stranom kupcu iz džepova građana, državne uprave, firmi, institucija od javnog značaja? - Koliko je očekivano smanjenje broja zaposlenih u „Telekomu Srbija“, JP PTT Srbija i telekomunikacionoj industriji? - Kako država planira da obešteti onaj deo korisnika „Telekoma“ koji je decenijama unazad ulagao sredstva u obezbeđenje „tehničkih uslova“ za telefonski priključak? - Tehnički fakulteti univerziteta u Srbiji školuju najbolje kadrove za oblast telekomunikacija. Kako će država, odričući se potpuno uticaja na razvoj telekomunikacija u Srbiji, obezbediti njihov ostanak u zemlji? - Kako država ima nameru da obezbedi razvoj telekomunikacija i telekomunikacione industrije kao industrije budućnosti, nakon što otuđi telekomunikacionu infrastrukturu, nacionalni resurs neprocenjive vrednosti, i telekomunikaciono tržište koje obuhvata gotovo sve građane Srbije, preduzeća, državnu upravu, vojsku, policiju, institucije od javnog značaja? - Kako država namerava da spreči obezvređivanje vrednosti akcija malih akcionara (građana, zaposlenih i bivših zaposlenih) ako kupovinu izvrši „Dojče Telekom“, i time, kao većinski vlasnik postane potpuno nezainteresovan za njihovu kupovinu? http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/209/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
