Jugoslavija i njeni narodi, Srbija i SPC - žrtve Novog svetskog poretka
Ako sećanje još traje - a trebalo bi - to vreme korespondira sa ranim devedesetim, razbijanje Jugoslavije je bilo na početku a pad SSSR-a se već naslućivao, SAD predsednik Buš stariji, nekako - rekao bih - „bojažljivo” kao da pušta u promet neku vrstu „probnog balona” prvi put je izašao pred svet s izrazom - Novi svetski poredak (NSP). Posle - u retrospektu - videlo se i usled čega njegova bojažljivost. Na terenu sada već bivše Jujgoslavije, kao u nekom laboratorijumu, ispitivale su se osnovne premise NSP-a. Hteo sam ovim uvodom da kažem o NSP-u i njegovim derivativima tri stvari. Kratka istorija NSP Prvo, ideja NSP rođena je, za vreme Buša starijeg, verovatno u kasnim osamdesetim, u političkim, analitičkim i kopmpjuterskim (kalkulativnim) radionicama CIA, ali je „javna”, medijska „slava” za NSP pripala Diku Čejniju, tada ministru odbrane SAD, Ramsfeldu, koji je bio šef kabineta Buša starijeg i šefu generalštaba crncu Kolinu Pauelu. U pozadinskoj, pak, „tami” ostala su mnoga poznata imena iz Saveta za međunarodne odnose. Nemoguće je da oni nisu učestvovali u „konceptnoj” fazi NSP-a; pogotovo jer njihova današnja funkcija jeste - njegovo praćenje, nadgledanje i predlozi za korekturu tj. implementacija NSP u svetu i životu. Današnji članovi Saveta su sledeći: Ž. Atali, M. Ahtisari, Z. Bžežinski, A. Grinspen, H. Kisindzer, B. Klinton, Ž. Kolomar, M. Olbrajt, K. Omae, M. Tačer, T. Fridman, F. Fukujama, D. Čejni. Osnovna ideja NSP jeste kako uništiti do tada vladajući dvopolarni sistem moći u svetu koga su, zbog nuklearne „ravnoteže”, sačinjavale SAD i SSSR (naravno, svaka sa svojim satelitima i još uvek jednim ogromnim „neutralnim” svetom) i tako ostvariti jednopolarni sistem moći samo sa SAD na čelu. (Padom SSSR, formalno je jednopolarni sistem stvoren, ali zbog još nepokorenih jedne milijarde Muslimana i dve milijarde Kineza, a pogotovo zbog vaskrsa Rusije pod Putinom, jednopolarni sistem, stvarno još ne postoji.) Za ostvarenje ovog cilja - sva su sredstva dozvoljena. Najbezbolnije sredstvo je „demokratizacija”, tzv. „nevladin” sektor, i „tržišna ekonomija”; ovi faktori, svaki na svoj način, iznutra uništava samosvojnost jednog naroda, tako da njegovi vodeći ljudi nekako slavodobitno (dakle, s ponosom) izručuju narodnu suverenost na oltar NSP. Gde, pak, ovakav „demokratski” tretman ne pomaže ili ovi iz NSP ocenjuju da „demokratizacija” nije pravi put, pribegava se ratu. Za ciljeve NSP rođena je i SAD Nova vojna doktrtina (NVD). NVD počiva na tri stuba: (a) Preventivni ratovi (tj. kad se neprijatelj najmanje nada), ne samo da su dozvoljeni već - što se SAD tiče - imaju prioritet; (b) u međuvremenu, svoje vojne potencijale izgrađivati, a one neprijateljske koliko god je moguće više uništavati; i (v) slično je i sa svetskim strateškim materijalima, kao što su nafta ili benzin, na primer, bez obzira na način, njih grabiti za SAD, a ako bi oni mogli da padnu (ili kad padnu) u ruke neprijatelju, njih uništavati. Fukujamin „kraj istorije” Drugo, nekako se u svesti ljudi uvrežilo pogrešno mišljenje da ideja NSP potiče od SAD filozofa, japanskog porekla, Francisa Fukujame. Da je takvo mišljenje pogrešno, svedoči činjenica da je predsednik Buš stariji tu ideju već u ranim devedesetim pustio u promet, a Fukujama se pojavio sa svojim remek-delom „Izgradnja (snažne) države” nešto više od jedne dekade docnije (2004). Naravno, to ne isključuje mogućnost da je, kao što smo videli, u radionicama CIA gde se koncept NSP gradio, i Fukijama bio prisutan radi davanja svog filozofskog „blagoslova” projektu NSP-a, ali formalno i vremenski, Buš stariji ima prvenstvo. Greška? Otkud? Da se podsetimo. Posle 11. septembra 2001. godine, otpočeli su ratovi „protiv terorizma” (Avganistan i Irak) koje je objavio tadašnji SAD predsednik, Buš mlađi. Ove ratove su sprovodili, pod firmom NSP, oni isti, kojima je pripala slava da su ga zamislili: Čejni, Ramsfeld i Pauel, a sad, pod Bušom mlađim, respektivno, njegov potpredsednik, i njegovi ministari odbrane i spoljnih poslova. Fukujamina uloga jeste bila u tome što je ovekovečio (epski opevao) početak Bušove kampanje njenom filozofsko-vizionarskom završnicom. Naime, Bušovim nastojanjem dogodio se - „kraj istorije!” A ovo bi trebalo da znači sledećih nekoliko stvari: (a) tek stvoreni SAD hegemonizam je večit: pošto on nema alternativu - logičano to vodi kraju istorije; (b) došlo se tako do njega tj. kraja istorije, posle tri talasa „demokratizacije”: ovaj, pak, zadnji i tekući koji još traje. ima takođe tri podstepena „demokratizacije”: (v) prvi se valjda odnosi na „demokratizaciju” kod nas. upriličenu Dejtonom, balkanskim ratovima i obaveznim Hagom; u sličnu kategoriju spada ostvaranje „obojenih revolucija” kao u Gruziji (ružičastoj) i Ukrajini (narandzastoj); (uzgred, sad pošto je V. Janukovič, inače važeći „ruski” čovek tamo, stvarno oborio „narandzastu” vlast i za to zadobio nemušti „blagoslov” Zapada, pretpostavljaju valjda ovi iz NSP, da će Janukovič - što se tiče Rusije, odigrati tamo ulogu „trojanskog konja” - što, naravno, tek treba da se vidi!?); (g) druga pod faza „demokratizacije” varovatno ima neke veze sa tek predviđenim eventualnim pokoravanjem celokupnog svetskog Muslimanstva; ratovi u Iraku i Avganistanu označavaju tek početak preuređenja tog dela sveta u smislu NSP (d) dok treći njen podstepen - stvaran kraj istorije - nastaje prvenstveno kad se dogodi nestanak Rusije, ali i Kine kao respektivnih političkih faktora. Planetarna svetska država Treće, povodom tekuće ekonomske krize, ali može biti i da bi se bilo u ideološkom saglasju sa tek ustoličenim SAD predsednikom Barak Obamom koji je, za razliku od diktatorskog Buša, najavio jedan demokratskiji pristup međunarodnim odnosima, pojavio se, u prošloj 2009. godini, spis Žaka Atalija (pripada Bilderbeškoj grupi), „Svetska ekonomska kriza i šta dalje? (La Crise, et Apres?). I Atali, kao i Fukujama, promoviše ideju svetske vlade, ali ne kao ovaj koji Bušu prepušta njeno vođenje, Atali stoji na stanovištu da je ona jedna praktična neophodnost zbog čisto ekonomskih razloga. Globalna ekonomija zahteva svetsku vlast u „planetarnim dimenzijama” a radi vršenja regulativne funkcije nad njom. Stoga svetska vlast mora imati vladu, parlamenat, svetsku Deklaraciju o pravima čoveka, oživotvorene stavove Međunaredne organizacije za rad, centralnu banku, zajedničku valutu, planetarni sistem oporezivanja, jedinstvenu policiju i pravosuđe, agencije za opšteevropski minimalni prihod i rejting, sveobuhvatnu kontrolu ekonomskog tržišta. Nazad na početak - NSP na terenu bivše SFRJ S ovim uopštenim saznanjima o NSP, da se vratimo tamo s čime je i otpočet ovaj napis, tj. na razbijanje SFRJ; konkretno, zbog čega je ona izabrana da bi se, rekoh, - kao u labaratorijumu - na njenom terenu višestruko ispitala vrednost osnovnih premisa NSP. Pre svega, SFRJ, a BiH posebno, jeste jedna krajnje multietnička tvorevina što omogućuje za ciljeve NSP mnogostruka ispitivanja i sticanje iskustava, koja bi se mogla koristiti pri primeni ovog načina razbijanja drugih multietičkih područja, prvenstveno SSSR, koji tek što se nije raspao. Paralelno, dogodilo se - ne slučajno - da je u Jugoslaviju za novog SAD ambasadora došao Voren Zimerman a s mandatom da, kao glavni NSP operativac, javno obelodani: pošto SSSR prestaje uskoro da postoji, da bi SFRJ pod novim uslovima mogla da opstane, ona mora da se ”demoktatizuje” tj. odbaci komunizam. Svestan da to vodi etničkim ratovima, Zimerman se obraća već pomenutim CIA radionicama NSP, s pitanjem: koliko će dugo trajati razbijanja SFRJ; dobija odgovor - najviše 18 meseci; desilo se, međutim, da su CIA prognoze podbacile za nešto više od duplog vremena. Ostalo već znamo. Ono što, međutim, ili ne znamo ili nismo sigurni da znamo, jeste predmet ovog razmatranja. Konkretno, kako se to desilo da je Milošević morao u jugoratovima a za račun NSP da bude - ”neprijatelj”. Za tu ulogu su ga „krasile” sledeće okolnosti: okoreli komunista - diktator, staljinista, Srbin, a Srbija eksponent SSSR na Balkanu; ima ogroman uticaj na JNA, a ova četvrta vojna sila u Evropi. Za „prijatelje” NSP su proglašeni Hrvati (Tuđman) - manji; i Muslimani (Alija) - veći, tj. pravi „prijatelji” NSP. I to neočekivano za oba. Naime, „prijatelji” su u oba Svetska rata, I i II - što se SAD tiče - bili na pogrešnoj strani: Austrougarskoj i Hitlerovoj, dok je, za razliku „neprijatelj”, Srbija, u oba rata bila na SAD strani. Anomalijom što se Tuđman, takođe, kao Milošević, idejni staljinista, ipak našao u redovioma SAD prijatelja, NSP je hteo da se „iskupi” pred komunistima sveta da SAD nisu protiv komunizma, već samo protiv onih u njemu koji ili neće ili usporeno postaju - „demokrate”; za sve buduće kom-tuđmaniste - nemušta poruka je bila - što brže u „demokrate” - bliže ste novoj vlasti!, kao što je docnija praksa iz razbijene SFRJ pokazala. Jer vlast, kao što se zna na većinu bivših komunista - da se izrazim narodski - deluje kao „lepak za muve”! Kako se Alija Izetbegović našao u krugu „naj” prijatelja NSP, u trenutku kad su otpočeli ratovi u BiH, bila je to poprilična misterija. Jedan prvi, ali sa mnogo mašte, nagoveštaj potiče od predsednika Buša starijeg, koji je zapretio direktno Miloševiću da će SAD upotrebiti vojnu silu, ako bi on otpočeo neko nasilje prema kosovskim Albancima. Buš je ovde otkrio da su Šiptari za NSP jedna izuzetno „privilegovana” kategorija dostojna da se među „prijateljima” nađe. Nije spomenuo, pak, da su oni i muslimani. Kakve, pak, to veze ima sa Alijom, dolazi potom. Kad smo već tu, pitanje je: kako su SAD „opravdavale” jednu očiglednu svoju nedoslednost? U ratovima razaranja SFRJ, proglasile „neprijateljem” Srbe, iako su ovi u dva poslednja Svetska rata bili na „pravoj”, SAD strani!? Najkraće, demonizacijom Srba! - ne spominjući pri tom prethodni fakat o Srbima u dva rata na SAD strani. Umesto toga, kao da u svetu nema važnijih problema, jedna planska, planetarna i najmoćnija propagandna mašinerija, koju je svet ikad video, pokrenuta je u svrhu demonizacije. Trebalo je ustoličiti nekoliko laži da bar imaju prizvuk istine, tako da bilo koji srpski racionalni a istinit protiv argumenat, ostane, kao što jeste, u poziciji „vapajućeg u pustinji”. Od mnogih takvih laži da spomen samo jedan: Srbi su jedan divljački, varvarski, prostački i genocidan narod - bazično neljudi! - nedostojan da živi među kulturnim i civilizovanim svetom. Na ovakvim „istinama” vrlo je lako bilo iskovavati „dokaze” za Hag, a samim tim, oslobađati NSP od bilo kakve odgovornosti za njegovo stvarano a ne umišljeno genocidno nastojanje da se Srbi unište kao narod. SAD predsednici primenjuju NSP na prostoru SFRJ? Od početka ratova u procesu razaranja SFRJ do danas, proteklo je dvadeset godina. U SAD su izabrani sledeći predsednici, ovim redom: Buš stariji - jedan termin; Klinton i Buš mlađi - po dva termina, svaki; i, najzad, tek ustoličeni predsednik Barak Obama - jedna godina. U istom periodu, poslednji rat, u BiH okončan je već novembra 1995. Dejtonskim ugovorom, a dve nedelje docnije, cementiran je Pariskim mirom, s rezultatom da je na prostoru bivše SFRJ stvorena serija „banana” republika a u potpunom saglasju sa „skriptom” NSP. Vrlo simptomatičan je tu podatak da se ove NSP akcije s mirom nisu smanjivale - što je normalno bilo očekivati - već su povremeno, što se tiče žustrine, dosezale do visina onih iz ratnih godina. Kako to objasniti? Najmanjim zajedničkim sadržateljem! A to će reći, bez obzira na stranačku pripadnost, SAD predsednici su obavezni da sprovode NSP, svaki od njih, pri tom, dajući veću prednonost onim elemetima NSP koji pogodoju njihovim stranačkim i ideloškim postavkama a ne nekim drugim. Tako je Buš stariji, preteći, kako je ranije spomenuto, Miloševiću, otkrio da je jedan od zahteva NSP da Kosovo mora biti slobodno od Srbije verovatno radi nesmetanog prohoda gasa, nafte i drugih strateških materijala prema Zapadu. Predsednik Klinton je rušeći Miloševića nekih deset godina docnije, bombardovanjem Srbije, izbacio srpsku vlast sa Kosova, i tako ovo približio njegovoj nezavisnosti pod Šiptarima, što će konačno učiniti 17.2.2008. godine, predsednik Buš mlađi. Taman je u BiH bio potpisan Lisabonski sporazum radi sprečavanja rata tamo, kad eto, po Klintonovoj naredbi, Zimermana kod Alije da povuče svoj potpis sa Sporazuma. Kao naknadu Klinton mu garantuje „unitarnu BiH” i, naravno, ulazak u klub SAD „prijatelja” (sećate li se „naj” „misterije” pomenute napred?!). Nepotreban trogodišnji rat je otpočeo sa ogromnim ljudskim, fizičkim i moralnim razaranjima, da bi se završio gotovo tačno onako kako je predviđao Sporazum iz Lisabona. NSP-u je rat bio potreban radi „omekšavanja” Muslimana u svetu, a Klintonu da bi se SAD „iskupile” za svoju proizraelsku politiku u Palestini. Eto, mi vama, uprkos EU, pravimo dve muslimanske države u Evropi - u BiH i na Kosovu! Kad je 2000. godine na vlast došao Buš mlađi, očekivalo se, zbog zauzetosti oko rata „protiv terorizma”, Avganistana i politike „ili ste s nama ili protiv nas”, da će se SAD balkanska politika obavljati „činovnički”. Nije bilo tako, međutim. Čini se, da je on generalnu odredbu NSP o Srbiji - pobediti je! - protumačio na svoj neo-konzervativni način - uništiti je! Otud, njegova antisrpska politika prema Srbima bila je čak i veća od one Klintonove. Slično se dešava i pod predsednikom Barakom Obanom, samo - reklo bi se - ne zbog njegovog ličnog neprijateljstva prema Srbima i Srbiji, već što je on balkanske stvari od pre dvadeset godina predao Klintonovim kadrovima iz koji su u međuvremenu uz g-đu Klinton, popunili Stejt departman. Otud iznenadno povampirenje (i s tim danas, žestina iz ratnih vremena) takvih stvari kao što su Alijina „cjelovita Bosna” ukidanje Republike Srpske, Rezolucija o Srebrenici kojom Srbija treba da prizna da je genocidan narod, i pritisci da se prizna nezavisnost Kosova kako bi Srbija ušla u EU. Kako odbraniti Crkvu od nasilja NSP? Ovo zadnje, međutim, zahvaljujući nesnalaženju srpskih crkvenih vlasti, koje su dozvolile da budu „upecane” u dnevno političke manipulacije oko evrointegracija, mogu da ugroze Hristovu Crkvu, kao poslednju branu protiv nasilja koje nad srpskom samosvojnošću, u ime NSP, vrši Tadić i društvo oko njega - toliko je tu „žustrine” uneto i od nas „dobronamernih” a kamo li od onih drugih koji to nisu. Problem, nisu toliko ovi drugi, jer Crkva se relativno lako brani od njihovog blata - garant joj je dve hiljade godina iskustva; teško joj je braniti se od naše „dobronamerne” brige i želje da joj nespretno „pomognemo”. Pri tome - za nas, dakle, pitanje je - kako braniti Crkvi od sudbonosnih nasrtaja NSP na njenu samosvojnost, a time i našu srpsku. Najveću, najefikasniju i jedinu pomoć, koju posle svega, mi dobronamerni, možemo SPC pružiti - jeste da ona sama učini kraj delikatnom stanju koje je ugrožava! Treba osloboditi episkope, članove sv. Arhijerejskog Sabora, naših lajičkih saveta i ovozemaljskih natruna, kako bi oni - do svog majskog zasedanja, prizivanjem Duha Svetoga i ozareni njime, naoružani njegovom mudrošću i duhovnom visinom - jedino pravilno i pravedno mogli da razreše ovu kobnu kontroverzu u koju se Crkva nepotrebno našla. Istorija Crkve je puna sličnih slučajeva, ali ih je ona uspešno rešavala samo sa duhovnih visina Duha Svetoga... N. Ljotić
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
