POGLED IZ SAD: VREME JE DA SE LIKVIDIRA NATO KAKAV SMO DO SADA POZNAVALI četvrtak, 29 april 2010 14:09 William PFAFF
Čak i u Briselu su se počele nazirati iskrice novog mišljenja, kada je prošle nedelje Rasmusen je nezvanično napomenuo mogućnost da se Rusija uključi u program protivraketrne odbrane Velike i razgranate birokratske organizacije nije moguće dokrajčiti, čak i kada one gube smisao svog postojanja kao što je to slučaj sa NATO posle raspada Sovjetskog Saveza, pada komunizma i ukidanja Varšavskog ugovora. Ne vredi u srce birokratije zabiti ni glogov kolac, njena volja za životom je prejaka. Zato se moraju činiti pokušaji da se to čudovište usmeri na novi kurs, na kome bi njegova neukrotiva energija donosila kakvu-takvu korist. Pritom, samo postojanje tog monstruma podstiče Vašington da čini gluposti. Počnimo od odluke da se širi NATO, i pored obećanja koja je administracija Džordža Buša Starijeg davala Moskvi. Upravo je ta odluka omogućavala da se sačuva duh organizacije – ako ne i njene funkcije - kao antiruskog instituta, ali to očigledno nije bilo ono što su želeli razumni ljudi u Vašingtonu. Zato je takav korak bio po ukusu mnogima u Pribaltiku, kao i u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Ljudi koji su dugi niz godina, od samog početka Drugog svetskog rata, živeli pod drastičnim ruskim jarmom nisu bili raspoloženi da bilo šta praštaju. Međutim, samo je praštanje, makar na nivou volje i razuma, a ne osećanja, u stanju da stvara drugu budućnost. Kao primer za to može poslužiti nedavo bolno, ali neophodno priznanje Poljske, da su ubistva u Katinu ostala u prošlosti. PRITISAK PRIBALTIKA Naročito je bilo teško iskustvo Poljske i Pribaltika. Članstvo u NATO za te zemlje postalo je simbol bezbednosti. Ono ih je umirivalo. Međutim, određenim krugovima u SAD nije bio dovoljan pad komunizma – hteli su da sruše Rusiju. Administracija Džordža Buša Mlađeg takođe nije volela Rusiju, pa su se Buš i potpredsednik Dik Čejni sa zadovoljstvom bavili trovanjem Moskve, što je bilo i neodgovorno i opasno za sve koji su uključeni u proces (pitajte o tome predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija, koji je sasvim ozbiljno dobio uveravanja da će dobiti podršku i u budućnosti postati član NATO). Jedna je stvar bilo primati u NATO bivše zemlje Varšavskog ugovora, a sasvim druga pokušati razbiti teritoriju bivše carske Rusije primajući, doduše sasvim bezuspešno, u NATO Ukrajinu i Gruziju. Ideja da se u Poljskoj i Češkoj instalira raketni sistem za zaštitu SAD i Zapadne Evrope od grozne supersile sa imenom Iran bila je svesna provokacija. Rusi su to, sasvim opravdano, protumačili kao deo sistema namenjenog za nanošenja prvog nuklearnog udara. I tako je odlučeno da se NATO sačuva kao alijansa koja je nezvanično uperena protiv Rusije. Međutim, sa praktičnog gledišta, to je značilo da uzalud propadaju naoružanje i brižljivo odabrani kadrovi, akumulirani u dugom vremenskom periodu. Zato se NATO morao pridružiti novom „dugotrajnom ratu“ SAD, a njegova parola je glasila: „izaći izvan granica regiona ili izaći iz igre!“. NATO se uputio da ratuje u Avganistanu, i, kao i pre, ranjivi bivši članovi Varšavskog ugovora morali su kupovati od SAD dopunsko osiguranje upućujući vojsku u Irak i Avganistan, ma kako besmislenim im taj čin izgledao. Primer im je pokazala Britanija, koja je smislila takvu vrstu osiguranja 1945. godine, pošto je 1942. godine iskrvarila u toku bitke za Britaniju i kod El-Alamejna, kojima je sprečila poraz u Drugom svetskom ratu. REŠENJE SE NAZIRE Međutim, u Briselu su se počele nazirati iskrice novog mišljenja. Prošle nedelje generalni sekretar NATO Anders Rasmusen je na radnom ručku NATO nezvanično napomenuo mogućnost da se Rusija uključi u program protivraketrne odbrane. Prednost te sporne ideje je u tome što omogućava da se proveri iskrenost izjave Vašingtona o iranskoj opasnosti i opasnosti od nuklearnog terorizma i što daje Rusiji mogućnost da se uključi u projekat za zaštitu od njih, istovremeno otklanjajući pretpostavljenu opasnost po sebe. Razmislite koliko bismo para uštedeli da smo odustali od protivraketnog sistema. Osim toga, u avio-bazama u Zapadnoj Evropi održava se značajan broj skupog američkog taktičkog naoružanja, koga bi se vlade pet zemalja NATO rado oslobodile. Sada, kada niko više ne očekuje da će Rusi u Evropi prirediti nuklearni blickrig, nema nikakvog smisla da to naoružanje tamo i ostane. Međutim, državni sekretar SAD Hilari Klinton izjavila je da SAD neće jednostrano povući iz Evrope nuklearno oružje, sve dok to oružje Rusija drži u Evropi. Sviđalo se to nekom ili ne, tek celokupni deo Rusije zapadno od Uralskih planina, gde se, kako se po tradiciji smatra, završava Evropa i počinje Azija – zapravo i jeste Evropa. Prema tome, možemo pretpostaviti da je državni sekretar stavila do znanja evropskim saveznicima da će američke bombe ostati na njihovoj teritorji do potpunog razoružanja Rusije. Očekivati to baš nema smisla jer ni same SAD očigledno ne nameravaju da slično učine u svojoj kući. To je detinji i nesimpatičan stav jer su Nemačka, Norveška, Holandija, Belgija (bez obzira na njene stalne suicidne porive) i Luksemburg ozbiljne suverene zemlje, a ne sateliti. Amerika, ako želi da je smatraju ozbiljnom, ne bi trebalo da se tako odnosi prema njima. Antiwar.com, SAD Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/41-svet/4439--pogled-iz-sad-vreme-je-da-se-likvidira-nato-kakav-smo-do-sada-poznavali-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
