Ovaj lažni svet nije više moj
Goran ČVOROVIĆ, 30.04.2010 21:00:46
SLIKE Ljube Popovića svojom energijom šalju opomenu da nismo večni i da nam
ova planeta, takva kakva je, svima pripada.
- Kreacija danas polako gubi tle. Situacija je po slikarstvo, ali i u opštem
smislu, dosta pogubna - kaže Ljuba Popović u intervjuu za „Novosti“ u kojem,
vizijom priznatog umetnika, islikava sadašnje doba.
* Može li kroz umetnost da se danas vrati dostojanstvo savremenom čoveku?
- Vrlo je teško vreme u kome živimo. Da li će istina da pobedi u ovom haosu,
gde je novac u pitanju? Teško. Često se u nas govori da će „istina pobediti“.
Ali, stvarnost pokazuje da to nije tačno. I, još, dan-danas, traje hajka na
Srbiju...
* Može li se, uopšte, govoriti o nacionalnoj kulturi u globalnom svetu? Hoće li
mali narodi uspeti da se izbore za svoje parče neba?
- Takozvana globalizacija je zahvatila čitavu planetu. Male nacije polako, ali
sigurno, propadaju. Danas je cilj globalnog ataka na male narode da se uništi
njihova kultura. Znam, na primer, da se kod nas zatvaraju bioskopi. A u Parizu
postoje mali eksperimentalni i umetnički bioskopi, koji prikazuju probrane
filmove i velike reditelje. I, država ih dotira. Nisu to neke pare. Kod nas je
stalno prisutna priča o parama. A kultura je najjeftinija investicija.
- Naša država još nije shvatila da se prosperitet jedne zemlje meri kulturom.
Iza toga mora da stane cela država, a ne neko ministarstvo, koje je samo
administrativna instanca. Naša kultura mora da pokuša da se dovede ovde, u
Parizu, u centru svetske umetnosti.
- Ako hoćemo da idemo u Evropu, možemo da idemo samo sa našim pravim
vrednostima. Nema drugog puta. Zar je moguće da je Srbija toliko siromašna, da
ne može da plati jednog direktora kulturnog centra u Parizu?! Od Broza do danas
ovde nikada nije napravljena nijedna velika slikarska manifestacija Srbije. To
je tragično. Morali bi ovde, u Parizu, da imamo i naš bioskop, i našu
knjižaru... To nije pitanje novca - nego neznanja. Ako to ne uradimo, nemamo
nikakve šanse da nešto učinimo u ovom svetu.
* Da bismo nešto naše ponudili svetu, moramo, pre toga, da to ponudimo sebi?
- Mi danas, praktično, uvozimo a ne izvozimo umetnost. Uvozimo zapadno đubre! I
to je obuhvatilo mlade. Ništa od naših pravih vrednosti, gotovo ne možemo da
pokažemo. Sabijeni smo u našoj balkanskoj rupi i primamo, kao i čitav ostali
svet, sve ono što u svetu umetnosti potiče, pre svega, iz Amerike, pa ide preko
Francuske, raznih drugih zemalja, i stiže do nas, onako, „odvareno“ i malo
bedno. Nema ničeg strašnijeg za mladog čoveka nego da su mu uzori groblja
zapadne civilazacije. Umesto da se okrene svojoj tradiciji, da pokuša da
aktivira svoj duh, da vidi gde mu je poreklo...
- Uništavanjem domaće kulture, sami sebe svodimo na nulu. U poslednje vreme
nismo imali gotovo nijedan film na nekom velikom festivalu. Naše serije su
očajne. One nekadašnje, crno-bele, u poređenju s njima, deluju kao filmovi.
Degradacija je potpuna. I, to je opasno.
- Pored naših silnih istoričara umetnosti, pametnih ljudi, pisaca, dovodimo
strance da nam prave Oktobarski salon! To je nacionalna tragedija! Drama. Imali
smo ljude kao što su Aleksa Čelebonović, Oto Bihalji Merin, Oskar Davičo, Vasko
Popa, Peđa Milosavljević, pa Žika Bogdanović, Miodrag Protić i drugi. A danas
smo svedeni na to da dovedemo nekog iz Norveške ili Nemačke da nam presuđuje
šta je umetnost. Katastrofa! Ukoliko država ne preduzme mere i stane iza naše
kulture, mi smo propali.
* Ko nas, onda, više nagriza? Mi, sami sebe, iznutra, ili jači, spolja?
- I jedni i drugi. Neće, na primer, da se kaže, da je Kosovo otišlo zbog toga
što je Amerikancima bila potrebna baza. Na zapadu često pominju Kosovo, ali
zato niko od običnih ljudi ovde u Parizu nije čuo za „Bondstil“, najveću vojnu
bazu u Evropi. Amerikanci ne obožavaju narode, nego teritorije s kojih mogu da
kontrolišu koga žele. Zato smo i bombardovani. I, mi možemo da se „koprcamo“
koliko hoćemo, ali njima je ta baza od životne važnosti, da mogu da viziraju
Ruse i Evropu.
- Kod nas se, opet, pojavio umor. Srbija je u jednom trenutku imala
„eksploziju“, održavale su se demonstracije, udaralo se kašikama u šerpe, bila
je čudna energija u vazduhu... Ta energija je potpuno splasnula. Danas je naš
čovek ravnodušan.
* Nije, valjda, sve izgubljeno?
- Mnoge stvari su za kritiku, ali nije tako strašno. Srbija se, ipak, nekako
održava. Naša teritorija je bogata. Imamo pametne, vrlo visoko obrazovane
ljude... Kod nas se puno prevodi. Jedan deo naše elite je, hvala Bogu,
praktično, sveznajući.
- Na Novom Beogradu je nedavno organizovan bijenale mozaika. To deluje veoma
dobro, naški, između dekorativne i klasične tradicije. Bio sam vrlo prijatno
iznenađen. Ovde toga nema.
- Postoji, naravno, kod nas jedan broj slikara koji vrede. To je veoma
zanimljivo slikarstvo. Ima najamanje desetak veoma dobrih slikara, mladih, koji
imaju talenta, likovno su vrlo edukovani. Ali, oni ne mogu da dođu do izražaja,
jer je zvanična likovna priča uvezena. Ne može da ih vidi, eto, Pariz. I to je
velika nesreća za našu kulturu.
* Šta se, za to vreme, događa s „velikim“ narodima? Preti li zapadnoj
civilizaciji ekspanzija vrednijih, poput Kine, Indije ili brojnijih, poput
Afrikanaca i muslimana na njihovom tlu?
- Činjenica je da su u opasnosti manji narodi, ali je, na primer, čak i velika
Francuska ugrožena američkim kapitalom. Iako je Francuska moćna država, u
bioskopima se trenutno prikazuje možda i 80 odsto američkih filmova. Francuski
film je potpuno uništen, a američki je u ekspanziji. Kada su saveznici krajem
rata bombardovali Evropu, jedan od ciljeva je bio da se uništi UFA, ogromna
nemačka filmska kuća, tada jedna od najmoćnijih na svetu. Uništena je, na drugi
način, i „Ćinećita“. Ostao je samo Holivud. Nije to slučajno. Amerikanci su
shvatili da kultura mora da bude lansirana na nivou države.
* Pariz je, tako, krajem prošle decenije počeo da gubi kulturni primat. Ipak,
situacija se, na sreću, menja...
- Amerikanci su odlučili da kroz priču o privatnim galerijama uvedu svoju
kulturu u Francusku. Tako je otvoreno nekoliko desetina galerija s američkim
parama. Te privatne galerije izlažu - Ameriku. Galerista ili direktori muzeja
jedva čekaju da dobiju novac koji je danas veoma teško zaraditi na slikama.
- Čak ni francuski političari nisu shvatili da Francuska nije šampion sveta u
nosačima aviona, nego je prepoznatljiva po katedralama, muzejima, po Luvru i
Versaju, po svemu što čini kulturu. Sada se ponovo vraćaju galerije iz Londona,
Njujorka, Minhena. Pokušavaju ponovo da objasne svetu da ono što je ovde
proglašeno dobrim - važi za ceo svet. Nije Pariz džaba nazvan
gradom svetlosti i umetnosti.
* Svašta nam se dešava: spopadaju nas epidemije, ekonomske krize, vulkanski
pepeo spušta avione...
- Potoji teorija da negde na Aljasci Amerikanci imaju ogromnu laboratoriju koja
služi za proizvodnju zemljotresa! Zemljotresi će uskoro biti vrsta oružja mnogo
jača od onog koje je upotrebljivano u Vijetnamu ili Avganistanu.
* Da ne preterujete?
- Zašto da ne? Pre dvadeset godina mobilni telefoni su bili mislena imenica.
Tehnika napreduje. Ako uspeju time da ovladaju, mnogo je lakše da se pritisne
dugme, nego da se vode ratovi. Nije slučajno gospođa Olbrajt jednom izjavila da
prirodni izvori u Sibiru ne pripadaju samo Rusiji, nego svima. Komunistička
deviza postaje i kapitalistička: što je moje, to je moje, a što je tvoje, to je
i moje i tvoje!
* Svojevremeno ste rekli da 20. vek nije srećan i da je to bio vek destrukcije.
Nastavlja li 21. ovu neslavnu tradiciju?
- Gori je. Dvadeseti vek je samo načeo čovečanstvo. To može da se vidi iz
obične analize o tome šta se dešavalo u likovnom svetu, koji je u 20. veku
postao neka vrsta đubrišta. Nagomilavanje ničega. Danas živimo u vremenu u kom
su pevači lažni, slikari su lažni, propali reditelji se bave performansima. Sve
je potpuno iskrivljeno. Danas neko napravi trideset slika, za dva-tri dana. Sve
se može. Takvo je vreme. Pisoar Marsela Dišama je zatrovao čitavu jednu
generaciju. I dan-danas neki umetnici razmišljaju na nivou pisoara.
* Ima li nade da ozdravimo?
- Kad bi Gospod Bog postojao, sišao s neba i rekao: „Ljubomire, bio si
fenomenalan, pošten i ispravan građanin na planeti, od danas ćeš ponovo imati
20 godina i živećeš još jedan život“, ja bih mu se zahvalio, ali to ne bih
prihvatio. Ne bih mogao da živim u ovom svetu koji više nije moj. Niti ga dobro
vidim, niti ga dobro poznajem. S dvadeset godina, ležao sam na livadi, gledao u
nebo i igrao fudbal. Moj sin Aleksa, s isto toliko godina, danas sedi ispred
kompjutera. I, u tome nalazi uživanje. Ogromne su provalije u generacijama.
Namerno nisam hteo da uđem u logiku instrumenata i novih igračaka, jer za tim
nemam potrebe. Imam običan, stabilan telefon i to mi je sasvim dovoljno.
* Hoće li tehnika, koja se razvija iz dana u dan, da nas uništi u budućem
neminovnom obračunu čoveka i mašine?
- Ona polako, ali sigurno, uništava čoveka. Uništava kreativnost. Novo vreme,
nova civilizacija i kompjuterizacija, učinili su da se krene drugim putevima.
Za takve senzibilitete, umetnost više nije važna. Ona njima ne treba.
- Danas, na primer, ljudi ne mogu da shvate vrednost čitanja. Kad čitaš Ničea,
Šopenhauera, Tolstoja, Tomasa Mana, velike mislioce i pisce, imaš šansu da se s
njima družiš, kao da si na spiritualističku seansu pozvao Dostojevskog, koji je
došao kod tebe da ti priča „Zapise iz mrtvog doma“. Danas niko ništa ne čita.
Kao što ljudi ne mogu da se skoncentrišu ni da gledaju slike...
* Sve se brzo saopštava i čovek jednostavno nema vremena da se usredsredi na
ogromnu količinu informacija koju dobija...
- Hvala Bogu, u Parizu još uvek postoje velike izložbe. Recimo, Tarnera, i
majstora oko njega. Kad čovek vidi slike iz 19. veka, može da nađe unutrašnju
ravnotežu... U pariskoj kinoteci svakoga dana se okreće po petnaestak filmova.
Ko ima određeni senzibilitet, ima šansu da nešto nauči. Pariz ima ogromnu
mašineriju. Dogodi mi se da odem na desetak dana, i kad se vratim, sve je novo:
i plakati, i pozorišni komadi, i filmovi. Kad vidim da ljudi stoje u redu da
pogledaju slike, mislim da ima nade. Pomislim: nije sve propalo.
* Rekli ste da je optimizam smešan i da je to teška reč za svakodnevnu
upotrebu. Imaju li ljudi danas pravo na vedrinu?
- Optimizam je lična stvar. Zavisi od toga kako smo napravljeni. Biti optimista
je mnogo lepo, jer ti to, na neki način, stvara iluziju o životu. Postoje ljudi
koji, jednostavno, ne žele da imaju probleme. Oni žive jedan fini život na
planeti, bez ikakvih poremećaja. Ja sam rođen u melanholično-tragičnoj sferi
moga bića i čitavog života sam imao neku vrstu trauma, koje sam pokušavao da
izrazim kroz slike. Žuč u čoveku može da bude kreativna, nagoni ga da se
iskaže, da iznese iz sebe skrivene strane. I, na kraju, čovek se slikarstvom,
poezijom, literaturom, filmom, uopšte umetnošću, brani od pesimizma.
* Sve je više pesimista u svetu u kojem se jedan sloj ljudi dodatno bogati, dok
drugi, daleko brojniji, dalje osiromašuje. I, taj jaz je sve veći. Imate li
utisak da ljudi danas shvataju da nisu večni, da postoje i život i smrt, kao
što život i smrt postoje na svakoj vašoj slici?
- Ogromna je razlika između bogatih ljudi posle Prvog svetskog rata i ovih
današnjih. Ondašnji trgovci i drugi imućni, poput Kolarca, imali su ljubav
prema otadžbini. Ostavili su fakultete, pozidali škole, bolnice. Ogromnu većinu
sadašnjih bogataša to ne insteresuje. Zanima ih samo da zgrnu pare. Ko je od
sadašnjih tajkuna nešto ostavio na kulturnom planu našoj Srbiji? Jednom mladom
bogatom čoveku, koji se raspitivao za moje slike, rekao sam: „Nisu moje slike
za vas. Kupujte gvožđe.“ Veliki broj ljudi danas slike ne kupuje zato što ih
vole, već zato što im raste vrednost. Voleti, na primer, Dada Đurića, znači da
moraš da imaš ogromnu kulturu, da pratiš svet od Boša do danas. Ipak, na sreću,
ima i zaljubljenika koji znaju šta je slikarstvo. Biti kolekcionar znači imati
stil. Ta vrsta kolekcionara ne mora da bude mnogo bogata. Važni su ljubav i
znanje. A slikari su sentimentalni prema takvim ljudima, u stanju su im da im
poklone sliku, ako vide da voli.
ĆELIJA
* KAKO, kao umetnik, doživljavate sudar s današnjim svetom?
- Trudim se da živim kao u ćeliji. Ne izlazim mnogo. Ne volim, naročito sad,
mnogo kontakte sa svetom, jer moram da se sabiram. Moram da probam da maksimum
energije unesem u slike. A energiju nemam preko celog dana, već samo četiri-pet
sati pre podne, kada mi je sve jasno. I, onda najbolje radim.
- Blokiran sam samim sobom. Kad čovek uđe u neke godine, jednostavno mora da
pokuša da se održi. A nije lako održati se, naročito u ovom zagađenom svetu.
ŠETNJA POSLE SMRTI
* PREKRIVENA belim čaršavom, sakrivena od pogleda znatiželjnika, u pariskom
ateljeu Ljube Popovića polako nastaje jedna od njegovih kapitalinih slika,
ogromnih dimenzija, na platnu 2,60 sa 4 metra.
- To je, u neku ruku, moj slikarski testament. Slika je imala više radnih
naslova. Ako ima energiju, slika sama počinje da diktira svoje uslove. Jednom
sam, pod ovo platno, slučajno podmetnuo knjigu „Ima li života posle smrti?“ Je
li to slučajno? Onda mi se učnilo da pravim samog sebe kako se šetam posle
smrti, da se, tu, kao duh, još, malo muvam. Poslednji naslov te slike bi
trebalo da bude „Moja šetnja posle smrti“. Tu nije kraj, ima bar još čitavih
godinu dana da se radi. Otići će u dvorac u Normandiji, kod kolekcionara, koji
već ima preko 40 mojih velikih platna. Čak bih voleo da me jednog dana sahrane
pored tih slika.
PLATANI
- SEČA platana u Bulevaru kralja Aleksandra je jedan od najvećih zločina u
istoriji Srbije, posle seče knezova u Valjevu, za koji niko neće odgovarati.
Monstruozno je iseći i jedno zdravo drvo, a kamoli toliki broj.
VALJEVO
KRAJEM maja, u Valjevu, biće otvorena velika izložba Ljubinih ranih crteža.
Biće izloženo stotinak laviranih crteža, crteža perom, večernjih aktova sa
Akademije.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=177865&title_add=Ovaj%20la%C5%BEni%20svet%20nije%20vi%C5%A1e%20moj&kword_add=ljuba%20popovic
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
