Izbrisani Vidovdan
Bez ikakvog objašnjenja, Ministarstvo za dijasporu ukinulo je Vidovdanske dane i održaće samo skupštinu dijaspore. Kada ovih dana naši ljudi iz rasejanja pozovu Ministarstvo za dijasporu da se raspitaju kada će se održati i kakav program će imati ovogodišnji Vidovdanski dani i sudreti, dobiju često iznenađujući odgovor: - Vodovdanski dani su ukinuti! Biće samo Skupština dijaspore! Nema uz ovu vest nikakvog drugog objašnjenja. Nema odgovora na pitanje ko je i zašto odlučio da iz nacionalnog kalendara izbriše jednu tradicionalnu manifestaciju Vidovdanske dane i susrete. Ovaj jedini sabor Srba iz rasejanja i Srba iz matice pokrenuli su akademik Dragan Nedeljković i novinar Aleksandar Vlajković pre petnaestak godina. Danas je, čujemo akademik bolestan, a novinar penzionisan, pa je neko u Ministrastvu, koje je bukvalno od Vlajkovića preuzelo ovu manifestaciju, odlučio da ukine tradicionalne Vidovdanske dane dijaspore u Srbiji. Izgleda da ovaj ministar korača čvršćim koracima od predehodne dame, gospođe Milice Čubrilo, koja je takođe više svlačila nego „oblačila“. Ona je, samo par dana pre otvaranja Vidovdanskih dana, samovoljno skinula sa dnevnog reda temu i najavljeni okrugli sto o Kosovu i Metohiji. Nije našla za shodno da o tome obavesti ni one koji su iz daleke Australije, Kanade, Amerike... mesec dana ranije prijavili svoje diskusije po ovoj tački dnevnog reda. Nelogičnosti Za sadašnjeg Ministra, srspkog četnika, tema Kosovo i Metohija je nepoznanica za svo vreme njegovog mandata, koji nažalost još traje. Kad je mogao da „nema Kosmeta“, može i da ne bude Vidovdanskih dana dijaspore, rezonuje, verovatno, naš ministar za dijasporu. A to da dijaspora o tome još nema pojma, nije ništa neobično. Ali je nelogično da deo dijaspore i dalje veruje da je to ministarstvo osnovano zbog građana Srbije, koji žive izvan njenih granica. Ministar nema potrebe (sem moralne prema srpskom rasejanju) da se brine o tim danima, koji su i do sada bili samo njegovi. A ako ministar nema morala, kada je dijaspora u pitanju, onda ni personal ministarstva nema potrebe da odgovori dijaspori na postavljeno pitanje: -Hoće li ove godine biti organizovani Vidovdanski dani dijaspore ili neće? Časopisu „Koreni“, jednom od najčitanijih glasila dijaspore (spremnom da iznese dokaz da su čitanja na portalu www.koreni.net <http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2054> ne dvaput ili triput, već 20, 30, 40... i više puta brojnija nego što su na portalima poznatih medija namenjenih rasejanju) na poslato e-pismo sa pitanjem o datumu održavanja dana dijaspore 2010. (da bi obavestili čitaoce) vratio se odgovor, citat: „Korisnik kome zelite da posaljete email je ispunio dozvoljenu kvotu za email box“?! Mašala. Možada (neko poveruje) da ministarstvo ima mnogo važnijeg posla, ali o tome drugom prilikom. Na drugi meil, sa ponovljenim pitanjem (poslat na adresu gospođice Aleksandre Kojić, sekretara ministarstva), nije stigao nikakav odgovor. Razlog ćutnje je možda tragičan događaj ubistva i samoubistva izvršenim u „audiju“ u kome se vozi ministar, a kažu i državni sekretar ministarstva. Opsednuti su pitanjima iz bezbroj medija o tom ubistvu i samoubistvu. Ali nije to razlog ćutnji. Domaće medije prenose da je Srđan Srećković zaposlenima u ministarstvu zabranio da komentarišu ovu tragediju i da ne odgovaraju na pitanja novinara. Možda je ministar ipak shvatio da su Vidovdanski dani, onakvi kako su ih on i njegovi predhodnici do sada organizovali, takođe neka tragedija, pa je zabranio da se odgovara i na pitanja o tome? Ili je možda u pitanju uhodana navika, da srpsko rasejanje ne treba da bude obavešteno o nečemu što je „njihovo“. A ako se minsitar, u pet do dvanest, predomisli i bude taj skup, lako će obavestiti „njegove“, one koji će da dođu, a neće ukazati na dosta šupljeg i destruktivnog. Novinaru, inicijatoru ove manifestacije, na neki način je verovatno plaćena njegova ideja, a mora da postoje razlozi da mu nije bilo dozvoljeno da poslednjih godina aktivno učestvuje na svojoj priredbi. Ali gde će sada da se okupljaju neki dijasporci? Kome će javno da se jadaju iseljenici, gastarbajteri i manjinci? Da idu na Ravnu Goru, koja zvrji prazna !? I služi samo posvađanim četnicima. Da idu na Zlatibor, koji liči na Knez Mihajlovu ulicu? Šta je lakše? Lakše je izbrisati Vidovdanske dana umesto usvojiti zahteve da to više ne bude i susret političara sa političarima iz SPO-a. Zato je Ministar odlučio da javnost od ove godine ne gleda i ne sluša ni onih desetak minuta, koliko su ranije mogli da čuju ljude iz rasejanja, a veći deo onog vremena gde su govorili domaći političari, nije u opasnosti. Kako bi i bio kada domaći političari imaju specijalne dogovore i ugovore sa domaćim medijima i moći će nesmetano i još više da govore i rasejanju i matici šta hoće. Umesto običnih „dijasporaca“ na danima dijaspore, videće samo neke „njihove“ izaslanike, smeštene u Skupštinu dijaspore. Tako je jedan narodni sabor pretvoren, od jednog ministra, u jednu kvazi parlamentarnu instituciju, jer ta Skupština dijaspore, takođe, nema nikakvu izvršnu i zakonodavnu nadležnost. Biće to samo slušaonica (i pomalo pričaonica) za odabrane delegate miliona Srba u inostranstvu, kojima će dnevni red, diskusije i rasprave, da nameće samo Ministarstvo. A devedeset posto njih će hvaliti ministarstvo, ministra i njegov sajt... na kome nema ni informacija o izborima za delegate u državama srpskog rasejanja. Poslednja i jedina vest je već stara i očekivana: Ministar Srećković opet je skoro bio u Rumuniji gde je još pre više nedelja izabran prvi delegat za Skupštinu dijaspore, g. Gvozdenović. Kako čujemo i ostali delegati, ili neophodna većina među njima, biće prijatelji Ministarstva, a ne prijatelji, poslanici/zastupnici, svoje baze u dijaspori. Ne zna se ni sastav, ni dnevni red prve Skupštine dijaspore, o kojoj se zapravo ništa ne zna. Da dijaspora ne bi imala vremena i mogućnost da o tome javno raspravlja? Vidovdanski dani i susreti ukinuti su da se dijaspora ne okuplja, da se time ne umanjuje „značaj Skupštine“. I ako smo imali primedbe da je ta manifestacija poslednjih godina postala sajam beogradskih političara i salon SPO, ipak su se na tom saboru Srbi iz celog sveta bar okupljali i prijateljski družili i ćaskali. Posle su ti susreti prenešeni napolje i kod mnogih postali lično i patriotsko prijateljstvo. Omogućili su i komunikaciju među organizacijama i udruženo delovanje za opšte dobro. Najgore je, međutim, što je matica (čitaj Ministarstvo) opet doprinela da su se Srbi u Sloveniji, Nemačkoj, Americi... posvađali oko toga ko će biti beogradski delegat. Ministarstvo se mesecima iz petnih žila trudilo tome da delegati budu „njima prijatelji“, a baza bi da to budu vredni ljudi koji održavaju srpske zajednice na okupu. Izbor delegata U SAD delegate za Skupštinu dijaspore biraju četnici iz SPO (Srpske narodne odbrane). A četnika u Americi više nema, jer većinu srpske emigracije u SAD danas čine ekonomski migranti, izbeglice i mlade studentske snage. Ko će njih da predstavlja? Možda neki student iz Beograda? Članovi srpske kolonije u Sloveniji su ogorčeni načinom izbora delegata u deželi. U njihovom protestnom pismu, koje je poslato i ministarstvu i dijapori se kaže, da će se možda “tražiti i smena ministra Srećkovića, a bogami i ministra Bradića. Srećković bi trebao znati da sreća ne traje večito. Ne verujemo da neko bez državljanstva R. Srbije može bude predstavnik Srba u Skupštini iz dijaspore i Srba u regionu. Gospodo iz oba ministarstva, molim Vas da se okrenete svome narodu u dijaspori i svima će biti lakše“ – piše g. Radovan Milić iz Slovenije, kog muči srpska svađa i nesloga oko izbora delegata za parlament dijaspore. Ta Skupština dijaspore je zamena za nikakav uticaj SPO na Narodnu skupštinu Srbije i svojevrsna virtuelna parlamentarna igra ministra da bi, po starom običaju, odigrao ulogu političkog aktiviste. SPO želi da bude u javnosti po svaku cenu, pa makar i pravljenjem Skupštine dijaspore, na kojoj će se, ne znamo o čemu govoriti. O Zakonu o amnestiji, koji je već donela Vlada Srbije sa Ministarstvom odbrane?! O srpskim školama u svetu, koje ne postoje?! O saradnji sa SPC. O prenosu moštiju kralja Petra II u otadžbinu ili o prenosu moštiju Slobodana Jovanovića... Ovu poslednju ideju o prenosu posmrtnih ostataka velikog srpskog mislioca iz Engleske u Beograd, kako tvrde monarhisti, ministar je pozajmio za svoje i političke kampanje SPO. Jasno je da je ovaj „parlamant“ dijaspore formiran na osnovu novog zakona, ali rad oko prve skupštine (kao i Ministarstva uopšte) nije transparentan. Imena delegata se još ne znaju, ili su u nekim medijima selektivno objaljeni, neke organizacije i njihovi delegat prećutani, a treba ih što pre objaviti, da bi ljudi iz rasejanja odgovorili na pitanje, koje je u mnogome slično pitanju koje se često čuje prilikom venčanja: - Ako neko zna nešto i ima nešto protiv ovog braka, neka kaže ili neka zauvek ćuti! Ministarstvo za dijasporu je dugim skrivanjem liste imena delegata za Skupštinu dijaspore odlučilo da ćuti. A šta ako je neki izabrani poslanik protivnik zakona, ljubitelj ulice, ili kao što reče gospodin iz Slovenije – nije državljanin Srbije!? Ili ako, na osnovu propisa o sukobu interesa, nikako ne bi smeo da bude u toj Skupsštini, i pored toga što nekome iz mnogih razloga odgovara da baš ON bude u njoj? Slutim da će i nova Skupština dijaspore, sa neznanim delegatima, biti samo još jedna politička kampanja ministra Srđana Srećkovića i njegove stranke, u kojoj on čeka da postane predsednik. Petar Petrović http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2054
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
