MIŠA ĐURKOVIĆ: TRI DECENIJE OD BROZOVE SMRTI ILI NAŠ VOLJENI HOHŠTAPLER
utorak, 04 maj 2010 12:56 Za Titove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac? O tome u kojoj meri se Srbija vraća pod ideološki krov titoizma precizno svedoči način na koji se u ovdašnjim medijima obeležava 30 godina od navodne smrti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. O njemu, po pravilu, svuda govore isključivo ubeđeni Jugosloveni. Nogu je prvi povukao Lazanski onim dosta podmuklim tekstom u „Politici“, prema kome je jedini Titov problem za Srbe to što navodno nije kršten u pravoslavnoj crkvi. Uključili su se panegirikom u „Vremenu“ Ivan Ivanji, pa Latinka Perović i mnogi blogeri, analitičari itd. „Vreme“ je čak objavilo poster druga Tita oživljavajući tretman pravog pop-stara, koji je ovaj imao za života. Naravno, svuda dominira priča da je, osim sitnijih grešaka, ovaj fini čovek doneo svim našim narodima prosperitet, sreću, dobar život i uglednu državu, a da su njegovi naslednici sve upropastli. Dosta je zanimljivo da o svemu ćute takozvani nacional-levičari, ovi domaći rankovićevci, koji već nedeljama u jednom nedeljniku rehabilituju Krcuna kao, uz Leku, najbolje što je Srbija imala da ponudi u prošlom veku. Ali prisetimo se da ovi komunisti Jugosloveni, koji su postajali Srbi tek od muke, ćute i dok Jovo Kapičić seiri kako je Goli otok bio jedna humana insistucija za dobrovoljno prevaspitavanje, a uz to objašnjava kako su Crnogorci ovde prisutni još od Rimljana i samo smo ih mi srbijanci velikosrpskom politikom sprečavali da razviju svoj višestruki potencijal. Neće biti da njima prija dok Jovo Kapa tako otresa ćunu i po njima. Biće da je dubina krvnog bratstva koje su oni s narečenim Kapom, Joškom Brozom i ostalim zločincima sklopili čisteći Srbiju 1944. toliko velika da oni nazad ne mogu. Uostalom, pitajte ih i danas posle svega što nam je bravar uradio: Tito ili Nedić? Šta mislite šta će da odgovore... SLUĐIVANJE ZA 50 GODINA No dobro. Red je da i neko od nas Srba progovori koju o ovom belosvetskom hohštapleru koga su nam velike sile i ko zna sve ko navalili na grbaču da nad nama vlada 36 godina, a da mu se i danas mnogi kunu da sa njegovog puta neće da skreću. Po legendi koju je ostavio Todorović u svojoj knjizi, ovaj je navodno rekao kako je toliko sludeo Srbe da se oni od toga neće osvestiti za sledećih pedeset godina. I zaista, pogledajte šta se dešava, a tek je trideset prošlo! Za početak je sasvim dovoljno reći da se radi o tako velikoj misteriji da njegov dosije nećete dobiti ni u Vatikanu ni u Moskvi. Ovog čoveka se čak i Staljin bojao i jednom je čak javno rekao da je Valteru namenjena neka velika uloga mnogo posle njegove smrti. Dosta izvora navode sadržaj Brozovog pisma Staljinu u kome ga upozorava da mu više ne šalje atentatore, jer će u suprotnom on poslati hazjaninu jednog i onda više neće biti potrebe za daljim slanjima. Ukratko, ni danas nije jasno ni ko je ovaj čovek zaista bio, ni kako je moguće da je znao desetak jezika (sa Brantom pričao u četiri oka na nemačkom), a da nikad nije naučio jezik zemlje kojom je vladao. Ne zna se ni kad je umro, ne zna se ni gde je njegovo telo sahranjeno. Niko ne zna da li se ispod one četrnaest tona teške ploče na Dedinju išta nalazi u sanduku. Zna se međutim da je bio prevarant, izdajica, cinkaroš čak i prema ljudima koji su ga lično zadužili, okrutni masovni ubica, čovek koji je ostavljao silne žene kad bi mu zasmetale u političkom napredovanju, neko ko je čitavog rata sa svojih pedeset taslačio studentkinju od dvadeset itd. Ima indicija da se u Parizu bavio čak i džeparenjem. Na čelo KPJ došao je tako što je na sve načine uklonio svakog ozbiljnog komunistu, uključujući i Petka Miletića. Na to mesto inače nikad nije zvanično postavljen, a celog života je lagao da su ga imenovali 1937. Kao što je lagao da nije bio u Španiji u građanskom ratu iako su o tome svedočanstva ostavili i Dali, i La Pasionarija, i mnogi drugi. Verovatni razlog za to je što je tamo išao kao deo Staljinove ekipe egzekutora i što je izgleda lično umešan u ubistvo Blagoja Parovića. Za nas Srbe od ključne je važnosti da je ovaj svoju karijeru započeo kao elitni izviđač 42. vražje divizije Austro-ugarske armije, koja je ratovala u Srbiji. Dakle taj je 1914. ubijao naš narod po Mačvi, a jedina njegova sačuvana slika sa puškom iz tog perioda je uslikana negde na Bežaniji dok gađa srpske vojnike. Godine 1941. bez problema je iz Zagreba sa urednim papirima došao upravo u Srbiju da u njoj diže ustanak. Na čast je Nediću što je ovog probisveta sa svojim avanturistima izbacio iz Srbije i time ovde sačuvao narod od uzaludne pogibije. Tako je, po zvaničnim partizanskim dokumentima, 1942. u celoj Srbiji bilo oko 700 partizana! To, međutim, ovaj zlotvor nije zaboravio pa je 1944. izdao naređenje da se prilikom ulaska uz rusku ofanzivu Srbija tretira kao okupirana zemlja. U jesen 1944. počeo je brutalni krvavi marš njegovih jedinica predvođenih srpkim bitangama, nedovršenim studentima, kalfama i šegrtima poput Krcuna i Rankovića, ali i ustašama koje su nedavno promenile uniformu kao što je bio Mate Mesić. Tako je jedna okupacija zamenjena drugom, s tim što je ova odnela neuporedivo više srpskih života. Pobijen je ili iz zemlje isteran veći deo stvarne srpske elite, od čega se država Srbija ni do danas nije oporavila. Nakon toga je regrutovao neobučenu srpsku omladinu i bacio je na sremski front pred mitraljeze iskusnih ustaških i nemačkih boraca. Odatle se u Srbiju nije vratilo 37.000 sinova, čime je zatrto na hiljade domova. RASIPNIČKI SISTEM VREDNOSTI Čime nas je još zadužio? Ukinuo je monarhiju, koja je kod Srba bila simbol državnosti budući da smo samo mi na Balkanu imali autentičnu narodnu vladarsku porodicu. Dakle rat u kome su Srbi doživeli genocid završen je tako što su jedinice, sačinjene pretežno od Srba prečana, omogućile ovom hohštapleru da ukine srpsku dinastiju, sebe postavi na doživotni presto, pocepa Srbiju, zabrani srpskim izbeglicama da se vrate na Kosmet itd. Za svog vakta od delova srpskog etnosa napravio je tri nove nacije. Možda je najveći udar koji nam je naneo to što je uveo jedan novi rasipnički sistem vrednosti i naviku da se troši nezarađeno, da se živi na kredu, ne razmišljajući ko će i kako to da vrati. I da se ne rađaju deca. Čitava njegova državna i ekonomska konstrukcija bila je virtuelna. Tokom pedesetih i šezdeseth, trećinu budžeta činila je direktna finansijska i vojna pomoć Zapada. A ono što su Kardelj, Bakarić i on napravili sa ustavom iz 1974. i malim ustavom, odnosno Zakonom o udruženom radu iz 1976. izučava se kao školski slučaj paralizovanog i nefunkcionalnog sistema. On je jedini autoritani komunistički vođa koji ne samo da nije ostavio naslednika već je napravio sistem u kome njegov izbor neće biti moguć. A Bilandžić je još za njegovog života primetio da nijedna komunistička tvorevina ne može da funkcioniše bez autoritarnog vođstva. Dakle, vrlo je jasno da su on i Kardelj namerno pripremili raspad države kojom su vladali. Ima još pitanja: da li se sastao sa papom Pijem XII 1944. u Rimu i o čemu su razgovarali, zašto je pripadao baš britanskoj loži Konkordija, zašto je odlagao oslobađanje Jasenovca, zašto "oslobodio" Zagreb tek 8. maja, zašto je omogućio povratak u zemlju 1967. Krunoslavu Draganoviću, jednom od glavnih ljudi u operaciji „Pacovski kanali“. Eto, ovoliko za jedno kratko podsećanje na tridesetogodišnjicu spektakla organizovanog u Beogradu. A za sve ove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno, po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac? http://standard.rs/vesti/49-kolumne/4469--mia-urkovi-tri-decenije-od-brozove-smrti-ili-na-voljeni-hohtapler-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
