ALEKSANDAR MITIĆ: BOLJE JE BITI U JUŽNOM TOKU NEGO U NATO
sreda, 12 maj 2010 00:21 Napor Srbije da u poslednjih deset godina dođe do izgradnje pravne države, demokratije, solidarnog i pravednog društva, slobodnog tržišta, regionalne stabilnosti i mira u regionu dočekan je na nož i u segmentima samog srpskog društva, i u regionu, i na Zapadu Dugo se bavite novinarstvom i političkom analitikom. Ove godine navršiće se deset godina od petooktobarskih promena. Srbiji, čini se, nedostaje jedna trezvena analiza kako prethodne petoktobarske decenije tako i prethodne decenije Srbije u vreme Miloševića. Šta se u stvari promenilo suštinski važno unutar naše države u tom periodu i da li se položaj naše države i naroda popravio u odnosu na okruženje i svet? - Dominira jedna površna, frizirana, srbofobična analiza prethodne dve decenije, i njene posledice imaju duboke i bolne posledice za srpski narod. Kao narod i kao država smo u defanzivi, u stalnoj reakciji i samim tim smo predvidljiva meta za odstrel svih onih koje žele da preko naše grbače ostvare neke svoje interese. Iako za većinu nas u Srbiji postoji diskontinuitet između 90-ih i 2000-ih, nastavljena je politika nasilja, kažnjavanja, ponižavanja i pokoravanja koje se sprovodi nad srpskim narodom u celini. Svega par nedelja nakon pobede Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem, u analizama pojedinih beogradskih “evroatlantskih” NVO ste mogli da pročitate da je Koštunica “još gori nacionalista” i da nema stvarnih promena u Srbiji pre nego što joj se otmu “tri nacionalna krila” – Crna Gora, Kosovo i Republika Srpska. Deo tog plana je ostvaren u saradnji određenih zapadnih krugova, njihovih piona u regionu i lobista, pa i naivnih izvršilaca u beogradskom analitičko-političko-medijskom miljeu. Dakle, nesumnjivi napor Srbije da u poslednjih deset godina dođe do izgradnja pravne države, demokratije, solidarnog i pravednog društva, slobodnog tržišta, regionalne stabilnosti i mira u regionu očigledno je dočekan na nož kako u određenim segmentima samog srpskog društva, tako i u regionu, ali i na Zapadu. Umesto saradnje i poštovanja, dobili smo nove stalne pritiske. U međuvremenu nije se menjalo samo stanje u Srbiji nego i u svetu. Kako Vi sagledavate te promene, kako iskoristiti promene međunarodnih okolnosti za realizaciju nacionalnih interesa, i da li će u budućnosti vreme biti naš saveznik ili saveznik naših protivnika? - Vremena se menjaju, ali je pitanje da li ih mi pratimo. U budućnosti će za Srbiju mnogo važnije biti da bude pod kišobranom energetske bezbednosti nego pod kišobranom klasične vojne bezbednosti. Stoga je za Srbiju mnogo bitnije da bude u Južnom toku nego u NATO. Problem je u tome što vodeća sila NATO kišobrana - SAD - ne žele da im vodeća sila kišobrana energetske bezbednosti - Rusija - ulazi u ono što smatraju svojim geopolitičkim „dvorištem“. Tu će nesumljivo doći do tenzija. Druga tenzija će se voditi između naša proklamovana „četiri stuba“ spoljne politike. Ova retorički veoma primamljiva formula je dugoročno neodrživa i to iz čisto racionalnih razloga: ako težite integraciji u EU, jedan od uslova je „postepeno prilagođavanje“ Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU — što znači da će Srbija kao kandidat za članstvo u EU i kasnije eventualni član EU morati da se povinuje svim odlukama država članica, uključujući one koje su izuzetno negativno nastrojene prema svoja dva stuba - Moskvi i Pekingu. Treba biti jasan : Kina je dobar ekonomski i politički partner u Savetu bezbednosti, ali smo mi na periferiji njenog interesovanja. SAD su solidan ekonomski partner, sa kojim održavamo niz dobrih programa iz pojedinih oblasti, ali su nam najoštriji političko-bezbednosni protivnik i generator gorućih problema na Kosovu i u Republici Srpskoj. EU je najvažniji strateški ekonomski partner, ali je veći deo članica i zvaničnika u Briselu negativno raspoloženo prema srpskim stavovima o Kosovu, Republici Srpskoj i odnosu prema Rusiji. Moskva je, sa svoje strane, najpouzdaniji politički partner Srbije i, ukoliko se pokrenu energetski projekti, Rusija će postati i ključan, nezaobilazan ekonomski partner. Dakle, gradacija u stubovima svakako postoji. Proveli ste nekoliko godina u administrativnom centru EU u Briselu. Kako Vi ocenjujete odnos EU, odnosno najvećih njenih članica prema Srbiji. Kakva stretegija naše zemlje treba da bude u odnosu na EU, i tzv. „evroatlantske integracije“? - Sasvim je sigurno da Evropska unija želi Srbiju u svojim redovima. Problem je u kakvom „formatu“ želi Srbiju. Naime, Srbija sebe vidi sa Kosovom kao delom svoje teritorije. Međutim, 22 države članice su već priznale jednostrano proglašenje nezavisnosti kosovskih Albanaca i one, barem kako tvrde, nemaju nameru da povlače to priznanje. Najviši činovnici u Savetu EU i u Evropskoj komisiji su svi odreda zagovornici nezavisnosti Kosova. Jednom prilikom mi je kiparski šef diplomatije Markos Kiprijanu, bivši komesar u kabinetu Žozea-Manuela Baroza, rekao da je za Kipar ogroman problem to što se Kosovo u Evropskoj komisiji „tretira“ kao „nezavisna država“. Dakle, EU ne može da prizna nezavisno Kosovo, ali ga EK tretira kao takvo. To znači da se u Briselu ova trenutna situacija vidi kao provizorijum koji bi trebalo da se prevaziđe kada bude slomljen otpor preostalih pet protivnika nezavisnosti. U međuvremenu, vrši se pritisak na Beograd da svojim potezima prizna „realnost“, „dobrosusedske odnose“, odnosno de fakto prizna nezavisnost Kosova. Ta politika uslovljavanja će se nastaviti, intenzivirati, i neće je spasiti Solanina kovanica „Kosovo i EU su dva odvojena procesa“. Upravo zato je bilo ključno podržati napore da se pre potpisivanja bilo kakvog ugovornog odnosa sa EU - poput Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju — prvo od EU zatraži odgovor na pitanje : kako EU vidi Srbiju, sa Kosovom ili bez njega ? Bojim se da se zabadanjem glave u pesak oko ovog suštinskog pitanja ušlo u proces koji će polako ali sigurno, ako ne već ovog leta, onda sigurno uoči odluke o statusu kandidata Srbije za EU, dovesti do dileme „EU ili Kosovo“. Vi ste jedan od potpisnika apela 200 srpskih intelektualaca o potrebi referenduma o ulasku Srbije u NATO, kao i koordinator nove serija potpisa. Kako ocenjujete rezultate te akcije i kakve su Vaše prognoze o budućim odnosima NATO i Srbije? - Priključenje NATO-u je dugotrajan proces koji dozvoljava „uvlačenje”, odnosno „puzajuće priključenje” zasnovano samo na odlukama Vlade, bez neophodnosti konsultacija i odobrenja Skupštine i građana. S obzirom na sve intenzivnije pozive iz NATO, ali i pozitivne “odzive” pojedinih ministara i partija na vlasti, bilo je neophodno da se uputi jasna poruka i zvaničnom Briselu i zvaničnom Beogradu: “znamo šta radite, da želite da nas namagarčite i uvučete na mala vrata u NATO”. Cilj apela je bio da se ceo proces saradnje s NATO učini transparentnim i da se otvori javna debata, te je sa te tačke gledišta, uspeh apela izvanredan. Vojna neutralnost i “Partnerstvo za mir” su sasvim zadovoljavajući okviri za našu vojnu bezbednost. Međutim, pitanje je koliko će takav format odgovarati onima koji žele da članstvom, odnosno “jednim udarcem ubiju tri muve”: izvrše legitimizaciju NATO bombardovanja, utvrde legalizaciju nezavisnosti Kosova i naprave nepovratnu tačku razdora između Srbije i Rusije. Kao direktor projekta „Kosovo-kompromis“ i nekog ko se dugi niz godina bavi ovom problematikom kako ocenjujete trenutno stanje u južnoj pokrajini i zahteve Euleksa za integraciju severnog dela pod faktičku vlast Prištine. Pored analize stanja zanimaju nas i Vaši pogledi i predlozi kako rešiti ovo za Srbiju najvažnije pitanje? - Aktuelna vlast u Beogradu je napravila niz kardinalnih grešaka po pitanju Kosova: napuštanje politike snažnog institucionalnog prisustva Beograda na Kosovu, zeleno svetlo Euleksu u zamenu za nepostojećih “šest tačaka”, perfidna saradnja s Euleksom na demonizaciji srpskih lidera sa severa Kosova, mlak i dvosmislen stav po pitanju izlaska na izbore koje organizuje Priština, preterano oslanjanje na neobavezujuće mišljenje Međunarodnog suda pravde, beskičmena politika prema SAD “slažemo se da se ne slažemo oko Kosova”, i dugoročna nerealna politika “Kosovo i EU su dva odvojena pitanja”. Ovakva politika je dovela do podele među Srbima na Kosovu, preuzimanja srpskih opština od strane Albanaca, plana Pitera Fejta i Prištine da pokore sever Kosova i pristanka na “konstruktivnu politiku dobrosusedstva”. Bez stavljanja tačke na takvu politiku, srpski interesi na Kosovu će nastaviti da srljaju u propast. Aleksandar Mitić, bivši dopisnik agencije Frans Pres iz Srbije i agencije Tanjug iz Brisela, sada je direktor projekta Kosovo Compromise (www.kosovocompromise.com), i urednik sajta Fonda Slobodan Jovanović (www.slobodanjovanovic.org). Geopolitika/Fond Slobodan Jovanović http://www.slobodanjovanovic.org/2010/05/11/a-mitic-bolje-biti-u-juznom-toku-nego-u-nato/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
