Самоубиство из нехата или унутрашње бомбардовање Народне библиотеке
subota, 15 maj 2010 14:29 Слободан Владушић - Печат <http://www.in4s.net/component/mailto/?tmpl=component&link=aHR0cDovL3d3dy5pbjRzLm5ldC9rdWx0dXJhLzczLWt1bHR1cmEvMTg0NTgtMjAxMC0wNS0xNS0xMy01NC01NQ%3D%3D> El. pošta <http://www.in4s.net/kultura/73-kultura/18458-2010-05-15-13-54-55?tmpl=component&print=1&layout=default&page=> Štampa <http://www.in4s.net/kultura/73-kultura/18458-2010-05-15-13-54-55?format=pdf> PDF Пре неколико дана у новинама се појавила једна чудна вест. Наиме, штампа нас је обавестила да су у Библиотеци града Београда на полицу под називом "црногорска књижевност" смештена, између осталог, и дела Петра Петровића Његоша и Николе Маловића, те да је све то учињено по инструкцијама Народне библиотеке Србије. Када прочита такву суманутост човеку прво на памет падне једно крајње банално питање: одакле уопште право Народној библиотеци Србије да одређује ко припада или не припада српској књижевности? То је питање о коме меродавно мишљење треба да дају стручњаци за националну књижевност, дакле истраживачи чије је поље истраживања национална књижевност, а не библиотекарство. Тако смо захваљујући ничим изазваној иницијативи Народне библиотеке дошли у ситуацију да студенти на факултетима уче једно (да је Његош српски писац) док их Народна библиотека Србије учи друго (да је црногорски писац, прецизније да није српски писац). Кључно питање овде гласи: по којим се критеријумима Народна библитека равнала када је Његоша, Маловића и још по неког, сврстала у рубрику "црногорска књижевност." Питање припадности нечијој књижевности одређује се на основу неколико чињеница: прва је језик на коме аутор пише. То да су Петар Петровић Његош и Никола Маловић, писали на српском језику није спорно. Да тај податак није тачан, вероватно се данас у Црној гори Његош не би преводио. А преводи се. Други моменат који је важан у одређивању којој култури припада један писац јесте његово експлицитно изјашњавање на ту тему, или пак културни и симболички гестови који имају снагу одређења. Када Петар Петровић Његош посвети Горски вијенац (1847) "праху оца Србије" Карађорђу Петровићу, или када народне епске јуначке песме које је прикупио објави под називом Огледало српско (1845), те успут приложи и портрет Карађорђа, а успут се све то дешава на српском језику, онда се човек заиста пита на основу чега Његош НИЈЕ српски писац. И тим пре што Његош није некакав периферни додатак традицији српске књижевности, већ један од њених кључних обликотворних елемената. Управо су се на Његоша наслањали они који су изабрали српску књижевност као своју књижевност: примера ради, највећи број својих есејистичких текстова Андрић је написао управо о Његошу (па онда о Вуку), укључујући ту и кључни текст "Његош као трагични јунак косовске мисли" (објављен у Српском књижевном гласнику 1935 године). Разуме се, већ сам наслов текста јасно говори о томе у којој традицији Андрић види Његоша. Како ствари стоје у погледу самоизјашњавања са Николом Маловићем? Па једноставно: прва реченица његовог романа гласи: "Још увијек мислим на српском." А онда, као да наслућује ово што ће се десити, приповедач наставља овако: "Зашто то кажем? Зато што најприје ваља знати ко говори, онда и што говори". Како је након овога Никола Маловић завршио изван српске књижевности за мене остаје загонетка. Реперкусије овог не-логичног, анти-научног, против-чињеничног поступка Народне библиотеке Србије су веома озбиљне. Искључујући из српске књижевности једног од најважнијих српских писаца - Његоша - и једног веома талентованог, који још увек ствара - Николу Маловића - Народна библиотека Србије је послала поруку да српске књижевности изван садашње територије Србије никада није било, нити је сада има. Народна библиотека Србије на овај начин српску књижевност претвара у србијанску. На тај начин она - свесно или несвесно, сад свеједно - чини једну врсту културног геноцида, једну врсту унутрашњег бомбардовања, налик на оно из 1941. године. Ако је фашистичко бомбардовање за циљ имало уништавање културне традиције и културног сећања једног народа, онда ово премештање књига са полице на којој се налази српска књижевност на друге полице у крајњем случају има исте консеквенце. Брисањем културног сећања један народ се претвара у масу не-историјских номада који само пуким случајем заузимају једну територију и према којима се, пошто нису државотворан народ, нити народ уопште, може поступати као према варварима, односно робовима. То што институтиција Народне библиотека Србије постоји, израз је правилно схваћеног националног интереса. Наиме, национални интерес није синоним за пљачку, убијање и деструкцију. Тако може да га разуме само онај ко сам није у стању да било шта сагради и коме је потпуно страна креативна моћ традиције, о којој је писао Т.С. Елиот у свом есеју Традиција и индивидуални таленат. Да нема таквог осећања традиције и тако схваћеног националног интереса, Народна библиотека Србије би могла да се вечно затвори, а не - надам се - привремено, као што је случај са њом сада. Међутим, цела ова прича око Његоша и Маловића, а и још по некога писца који овде није споменут, није тек ствар националних интереса. Није то ни ствар једне класификације која нема упориште у науци о књижевности нити у разумевању књижевности као уметности језика. Поступак Народне библиотеке Србије се коси са осећањем савести: ако неко у Народној библиотеци Србије није у стању да поштује жељу једног Његоша који није више жив, а који своју припадност српској књижевности и српском народу толико јасно доказује, онда је то оглушење знак да је нечија савест у Народној библиотеци Србије озбиљно заказала. Ако пак Никола Маловић на почетку свог романа јасно себе смешта у контекст српске књижевности, онда одбијање некога из Народне библиотеке Србије да допусти Маловићу да буде оно што јесте - српски писац - јесте такође знак да неко у Народној библиотеци мора да се обрати својој савести за помоћ. Срећом, садашњи управник Народне библиотеке Србије, Сретен Угричић, јесте човек који воли да медитира на тему савести, њене непристрасности и њене објективности. Стога би било лепо да нам објасни каквим се критеријумима његова кућа руководила када је Његоша и Николу Маловића одстранила из корпуса српске књижевности. Само то и ништа више. Па да нам свима савест буде мирна и чиста. http://www.in4s.net/kultura/73-kultura/18458-2010-05-15-13-54-55
<<image001.png>>
<<image002.png>>
<<image003.png>>
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
