BRANKO RADUN: POVRATAK JEDNOUMLJA ILI DA LI JE SLOBA BIO BOLJI
utorak, 18 maj 2010 00:12 Tadić jeste, poput Tita, glumac, ali glumac koji “preglumljava”; on jeste, skoro kao Tito, vešt sa medijima, ali za razliku od Starog nema kontrolu nad zemljom… Da li ste čuli vic o Perici koji je pao treći razred na poseban način. Bio je toliko loš da mu učiteljica nije dozvolila da ponavlja, nego ga je vratila u prvi razred. Nisam čuo takav vic, no, trebalo bi ga izmisliti za Srbe. Evo zašto: domaći zastupnici neoliberalizma su protiv svojih političkih i ideoloških oponenata koristili niz raznih medijskim etiketa koje su ove trebale da povežu sa mrskim „Miloševićevim režimom“. Pa su tako plašili Srbiju „povratkom u devedesete”, obnavljanjem „crveno crne koalicije” i rehabilitacijom „Miloševićevih kadrova”, kao da u njihovim redovima nisu bivši SPS-ovci i preletači u demokratskim timovima, Miloševićevi tajkuni i kriminalci. Bezobrazluk je utoliko veći što su mogućnost formiranja patriotskog saveza, u kome je većina bila Miloševićeva opozicija, karakterišu kao „povratak nazadnih snaga”. Njima nije bio problem da prigrle Ivicu Dačića i da mu daju „oproštajnicu” preko Socijalističke internacionale i druga Papandreua i da, istovremeno, opoziciju optužuju da želi da nas vrati u mračne devedesete. Tako bi neki neupućeni stranac mogao pomisliti da su Vojislav Koštunica i Velja Ilić bili Miloševićevi ministri, a recimo Dačić ljuta opozicija. No, proevropski mediji, na čelu sa „javnim servisom evropske Srbije” koji vodi bivši Miloševićev ministar informisanja, su mašinerija kojoj činjenice nisu jača strana. Pa i špica starog omraženog Dnevnika je „vraćena”. Da parafraziramo filozofa: ukoliko su činjenice u suprotnosti sa našim interesima, utoliko gore po činjenice. U vreme Miloševića se govorilo kako nema medijskih i političkih sloboda, a postojalo je mnogo opozicionih medija, mnogo novina, časopisa i elektronskih medija koji su žestoko kritikovali, pa i optuživali Miloševića za diktaturu. U vreme „Miloševićeve diktature” se moglo čuti u medijima da je Milošević zločinac, ili na mitingu da ga treba „vešati na Terazijama” iz usta Nenada Čanka, a danas je pretnja državi prvog stepena kad se nešto ružno napiše na Fejsbuku ili nekom forumu. Danas kad živimo u „demokratsko doba”, preti vam zatvor ako ste protiv gej parade, ili protiv Rezolucije o Srebrenici, jer vam se odmah prišije da time širite „govor mržnje”. A u medijima se odavno ne može čuti ni glas opozicije, a ni oštrija kritika režima koji je zaglibljen u korupciji, servilnosti moćnicima ovog sveta i nesposobnosti. Nije ovde toliko reč o Zakonu o štampi i Zakonu o borbi protiv diskriminacije koji su suzili medijske slobode, već o čitavoj atmosferi suzbijanja drugog i drugačijeg mišljenja. Ovo, zato, nažalost, nije samo povratak u devedesete, već u lošem smislu u titoističke sedamdesete i osamdesete. Kao da je ona frakcija koja je izgubila bitku na Osmoj sednici ponovo došla na vlast i, naravno, pomirila se sa onima koji su poraženi, pa svi zajedno žele da povampire duh titoizma koji je, naravno, prilagođen novoj globalističkoj paradigmi. Svakako, postoji interes i iz globalnih centara moći da se još jednom “reciklira” Tito i njegovo nasleđe kako bi se nastavilo „gde je on stao”. Tako im je on, i tri decenije posle smrti, i dalje koristan saveznik na ovim prostorima. Sve sa ciljem “pacifikacije” Srba - nekad pod sloganom slaba Srbija jaka Jugoslavija, a sada slaba Srbija stabilan region. Medijski titoizam vladajuće evrooligarhije u Srbiji se ogleda ne samo u ponovnom veličanju imena i lika „najvećeg sina naroda i narodnosti”, i u pretencioznom prikazivanju „neretvi” i „sutjeski”, već pre svega u doslednom izvršavanju odredaba testamenta „velikana” iz Kumrovca: tolerisanje albanske secesije, povratak Vojvodine na konfederalni status iz 1974. godine, ogorčena ideološka borba protiv „srpskog nacionalizma i klerikalizma” i tome slično. Zlokobni duh titoizma, koji je dosledna negacija svega narodnog i nacionalnog, vlada Srbijom, a naročito Krugom dvojke iz koga nikada nije bio ni isteran. Srbija je utonula u tamu neotitoizma koji je sada, doduše, ne crvene već žute boje, sa prelivom u bojama duge. Čak mnogi primećuju kako naš predsednik Boris pokušava da imitira nedostižan uzor Broza: u medijskom šarmu, putovanjima po svetu, i po velikim rečima „pomirenja i tolerancije” od koje Srbija nema nikakve koristi. Sličnim „opuštenim stilom” komunikacije, kojim želi da se nametne kao „svetski čovek”, i naš Boris nastoji da zavede „široke mase” velikim obećanjima. No, za razliku od Tita, njegova bleda kopija niti ima istorijske uslove niti sposobnosti da dobije pomoć i podršku koju je ovaj imao tokom decenija vladavine. On jeste, poput Tita, glumac, ali glumac koji “preglumljava”; on jeste, skoro kao Tito, vešt sa medijima, ali za razliku od Starog nema kontrolu nad zemljom… Poput Starog, pokušava da bude drug i drugar sa ljudima, ali nema ništa što bi ponudio tranzicionim gubitnicima. Stari je imao i “hleba i igara”, a Novi ima samo “advertajzing igara”. Za razliku od originala, danas imamo posla sa lošom i nevešto kreiranom kopijom. Tako shvaćeno, parola „i posle Tita Tito” se u slučaju Srbije pokazuje kao proročanstvo ili, bolje rečeno, istorijsko prokletstvo. Izvor Fond SLobodan Jovanović, Beograd http://www.slobodanjovanovic.org/2010/05/17/branko-radun-titoisticki-povratak-u-buducnost/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
