TOMA TASOVAC: MINISTARSTVO NAUKE I GLUVIH TELEFONA
petak, 21 maj 2010 13:22 Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj se sprema da preporodi Srbiju. Bilo bi dobro da za početak priuči svoje službenike da savladaju čudo tehnike zvano — telefon Pre nekoliko dana u Beogradu, na ćošku Džordža Vašingtona i 29. novembra (pardon, Bulevara despota Stefana), ispred kafane Banija, video sam čoveka kako razgovara sa telefonom. Bukvalno. Podigao slušalicu i drži je u polu-opuštenoj ruci, uz telo, kao da hoće za pojas da je zadene, gleda u brojčanik ispred sebe i direktno se obraća samom aparatu. Polemiše. Raspravlja. Mršti se. Viče. Fenomenološki gledano, prenošenje obezglavljenog, bestelesnog glasa na daljinu nije nimalo naivna stvar. Telefon je naprava koja nas suočava sa odsustvom i prekidom, na ulazu u zemlju duhova, negde između sirene za uzbunu i zaglušujuće, smrtne tišine. Zato i nije baš sasvim dosledno reći da je neko ko čuje glasove u glavi — šizofrenik, a neko ko čuje glasove preko telefona — samo i jednostavno na vezi. Kako ikada možemo biti sigurni da nam se sagovornik preko telefona ne obraća s onog sveta? ISTORIJSKI TRENUTAK Pod utiskom telefonsko-kafanske misterije, stigao sam kući, uključio televizor i ugledao ministra za nauku i tehnologiju magistra Božidara Đelića kako pred praznom Skupštinom priča o istorijskom projektu ulaganja u srpsku nauku i tehnologiju. I uhvati me neka tuga: ubi se čovek od entuzijazma pokušavajući da onoj šaci jada objasni zašto je toliko bitna pozajmica od 200 miliona evra, kako će ona preporoditi srpsku nauku i kako će privući našu naučnu dijasporu da se vrati u zemlju. Mogao je Đelić sve to da obavi telefonom, ali nije. Došao je u Skupštinu. Opozicija je, međutim, sumnjičava. Pričaju neke nebuloze od Kulina bana, ni jednom se ne osvrćući na temu nauke i tehnologije. Neki gospodin iz DSS zapenušio o finansijama, dugovima, porezima, evrima, verovatno misleći da to i nije Božidar Đelić kome se obraća, nego travestirana ministarka finansija, Diana Dragutinović. Nekima, očigledno, telefon nije ni potreban da bi se ponašali kao da su ludi. I tako, razmišljajući o mentalnoj telefoniji i sličnim bakračima, pomislim: zašto ne bih iskoristio ovaj istorijski trenutak za srpsku nauku i pokušao da ponovo stupim u kontakt sa Ministarstvom. Pisao sam ja ranije više mejlova, i onoliko se čudio kako je to moguće da mi niko ne odgovara. A možda ljudi prosto ne znaju da koriste računare. Tako ja pozovem Ministarstvo telefonom. Prvi put je bilo zauzeto. Drugi put — zvoni. Kad, ne lezi vraže: klik (diže se slušalica) i klik (spusti se slušalica). Verovatno greška. Proverim broj, tačan je, pa probam opet: klik-klik. Sačekam desetak minuta, kad ono: nema odgovora. Ako nas svaki razgovor telefonom na neki način uvodi u šizoidno stanje svesti, šta reći o namerno spuštenoj slušalici, o razgovoru koji nije ni mogao da počne? O tome da znamo da se neko ili nešto — sada i bez glasa i bez tela — oglušilo o naš poziv? TU-TUUU, TU-TUUU Čak i ako zaposleni u Ministarstvu nauke nisu upoznati sa funkcionisanjem elektronske pošte, teško mi je da poverujem da još nisu savladali upotrebu telefona. Neću da grešim dušu, možda cela ova priča i nema veze sa tehnologijom. Možda u srpskim ministarstvima postoji uredba po kojoj se ministarski nastupi uživo na televiziji moraju, bez pogovora, pratiti od A do Š, pošto je svaka ministarska — zlatna. I kako odgovarati na telefon kada čovek mora da se prilepi uz televizor? Onda je polako počeo da mi se odmotava film. Možda bradati gospodin ispred Banije, za koga sam ja pomislio da je obična seka-luda, i nije bio baš toliko mimo sveta. Možda je čovek samo danima pokušavao da dobije Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, pa je u jednom trenutku odustao i rešio da se obrati direktno — mašini. ZEMLJA NAUKE Istog tog dana kada smo se gospodin ispred Banije i ja igrali gluvih telefona, ministar Đelić je, gostujući na Studiju B, pozvao sve nas đuture — i naučnike i građanstvo, i lude i prisebne, i one što ćaskaju sa telefonom i one što namerno spuštaju slušalicu — na veliki trandibal pod nazivom „Naučna zajednica za budućnost Srbije”, koji će se održati 23. maja 2010. u Sava centru. Ne znam doduše kako je baš zamislio da dođemo svi pošto su naučni radnici za ovaj događaj morali da se prijave i svaki je dobio svoj broj, kao nekakav beleg koji može sebi da zalepi na čelo da bi ušao na zabavu veka. Na propusnici piše: ako je ne odštampate i ne ponesete sa sobom, biće op-cvrc, gevezen-zajn. Ja, zaista najiskrenije, verujem da iza cele ove vodviljske halabuke stoje dobre namere. Siguran sam da Đelić želi dobro srpskoj nauci. Po prvi put se Srbija sprema da ulaže u tzv. integralne i interdisciplinarne projekte, što je zaista neophodno za osavremenjivanje naše naučne prakse. Po prvi put se nazire mogućnost da humanističke nauke u Srbiji naprave iskorak u 21. vek. Ali ovaj vašar naučno-monetarne taštine je uveliko počeo da izmiče kontroli. Svi srpski naučnici se masovno pozivaju da im se prikaže 17-minutni film „Nauka kao pokretač razvoja Srbije” i da im onda predsednik Tadić drži vakelu o tome kako je nauka važna! To je kao kada bi poslali ministra inostranih poslova Vuka Jeremića da u Pjongjangu održi predavanje o značaju Kim il Sunga za istoriju radničkog pokreta u Severnoj Koreji. I suvišno i prilično blamantno. GRAĐEVINSKI RADOVI Isto to Ministarstvo, koje nije u stanju ni da odgovori na najobičnije telefonske pozive, planira da deo od pozajmljenih 200 miliona evra potroši na izgradnju — ciglu po ciglu — Centra za popularizaciju nauke u Beogradu. I to ne samo u Beogradu nego i diljem Srbije. Već su se navodno javile opštine koje su izrazile zanimanje za depandanse tog budućeg naučnog Diznilenda. Prosečni Srbi, a bogami i skupštinski poslanici, kaže ministar, će tako moći da se upoznaju sa naučnim dostignućima i da zavole nauku, ako to do sada nisu uspeli. Srbija živi u velikom raskoraku između izgovorene reči i vanjezičke realnosti kao da se državna, naučna i kulturna politika vode isključivo iz telefonske govornice kod Banije: u stanju slepila pred stvarnošću. Call me crazy, ali ja u ovom trenutku ne vidim kako će izgradnja jednog reklamno-ugostiteljskog objekta doneti bilo kakvu korist srpskoj nauci. Da li će preduzeća i škole biti obavezni da šalju posetioce u obilazak kao nekada u Kuću cveća? U trenutku kada se svi iole uspešni muzeji na ovom svetu trude da svoje sadržaje što više prilagode digitalnom dobu i stvore virtuelne prostore u kojima mogu da promovišu svoje kolekcije, Srbi će da grade spomenike nauci od gvožđa i betona. U trenutku kada treba da se što više ulaže u istinski bitne projekte za digitalnu, humanističku infrastrukturu i modernizaciju srpske nauke, Ministarstvo će zasukati rukave i otpočeti sa građevinskim radovima na projektu „Hiljadu tona maltera za popularizaciju nauke!” Ali ko zna, možda će sve to izaći na dobro. Ako budući Centar za popularizaciju nauke bude priređivao seminare o mehanici podizanja slušalice i radionice o savlađivanju opšte anksioznosti i straha od smrti prilikom odgovaranja na telefonski poziv, biće to, najzad, korak u dobrom pravcu. Pre svega za samo Ministarstvo nauke. Autor je direktor Centra za digitalne humanističke nauke http://humanistika.org http://standard.rs/vesti/49-kolumne/4591-toma-tasovac-ministarstvo-nauke-i-gluvih-telefona-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
