Kosovo - deljivi suverenitet
Zaobilaženje pitanja suvereniteta i izbegavanje podele zahteva veću autonomiju Srba severno od Ibra, kao i neki vrstu uloge za Srbiju po pitanju Srba na jugu i Srpske pravoslavne crkve Autor Džerard Galuči Za suverenitet se obično misli da je nedeljiv, odnosno, nulta suma. Međutim, kvantna fizika nam kazuje da realnost može naprosto da bude u očima posmatrača. Ovaj uvid bi mogao ponuditi ključ za rešavanje problema statusa Kosova. Možda obe strane - i Beograd i Priština – mogu da dobiju ono što žele posmatrajući status svaka na svoj način, dok bi ostali od nas klimali glavama i namigivali. Koncept suvereniteta seže još u doba kraljeva. Otkada čovečanstvo živi u grupama većim od klanova, pitanja ko može da bude gazda i zbog čega, su centralna politička pitanja. Kraljevi i carevi su tvrdili pravo na vlast kroz svoje poreklo od bogova. Kada su vladari postavljeni božanskim pravom konačno zbačeni, suverenitet se zaustavio na narodu ili naciji. Wikipedia definiše suverenitet kao kvalitet posedovanja najviše, nezavisne vlasti nad teritorijom i dodaje da se može naći da vlast upravlja i donosi zakon koji počiva na političkoj činjenici za koju se ne može obezbediti čisto pravno objašnjenje. Suverenitet je tvrdnja vladavine nad mestom koje kao svoju osnovu ima afirmaciju te tvrdnje. Naravno, nisu sve tvrdnje suvereniteta priznate niti imaju delotvornost. Tokom nedavne debate i nagađanja oko statusa Kosova, te mogućeg obnavljanja diplomatskih napora nakon presude Međunarodnog suda pravde, intenzivirano je pominjanje mogućeg scenarija koji bi se mogao posmatrati kao način zaobilaženja pitanja suvereniteta, ali i izbegavanja podele. U srži takvog rešenja bi bila povećana autonomija za Srbe severno od Ibra i neki vid uloge za Srbiju po pitanju Srba na jugu i Crkve. Ovo bi trebalo da ode malo dalje od Ahtisarijevog plana, koji je ostavio važne pojedinosti - o tome kako će Priština i Beograd morati da komuniciraju kako bi omogućile lokalnu samoupravu i operacionalizaciju veza sa Srbijom - ili nesređenima ili otvorenim za manipulaciju ili blokadu od strane kosovske Vlade. Za sever, veze sa Prištinom će verovatno morati da budu minimalne, dok bi na jugu, gde Srbi moraju da žive u sred nezavisnog Kosova, takve veze trebalo da budu nešto više organske. Uloga Beograda bi bila odraz toga. Na severu bi lokalne institucije funkcionisale u praksi, kao deo Srbije, dok bi na jugu Beograd imao definisan pristup i sposobnost pružanja podrške lokalnim srpskim zajednicama, ali bez jasne uloge da njima upravlja. Nadzor Crkve (i crkvenog zemljišta) bi mogao jednostavno biti učinjen kao pitanje priznatog autoriteta Srpske pravoslavne crkve. Sve ovo bi zahtevalo dogovorena i jasna pravila – a kako je đavo uvek u detaljima - i bliski nadzor i nadgledanje od strane međunarodne zajednice. Kako god teški bili pregovori o rešavanju ovih Ahtisari-plus elemenata mogućeg sporazuma, još uvek će ostati pitanje statusa i toga kako će lokalna srpska autonomija "izgledati" (tj. kakve će uniforme nositi srpska policija, koje zastave će biti postavljene i gde, ko će ubirati koje carinske troškove, kakav će biti odnos između srpskih sudova na severu Kosova i sudova na jugu, šta komunalna preduzeća mogu da rade i gde). No, sama autonomija ne mora biti problem. Kada su zapadne pristalice nezavisnosti Kosova isprva dizajnirale Ahtisarijev plan, on je posmatran kao način da se izbegne stvaranje autonomnih etničkih regiona, kao što je učinjeno u Bosni i Hercegovini. Konvencionalna mudrost drži da je ovo dovelo do nastavka problema u BiH i da ne bi trebalo biti ponovljeno na nekom drugom mestu. Međutim, povećana autonomija - unutar granica Kosova - može da ima više smisla nego u BiH, gde bi autonomija bila viđena kao osporavanje statusa državnih granica, kako je bilo definisano od strane nekadašnje jugoslovenske republike. (Rat u BiH je, naposletku, bio nastojanje da se izgradi ta država.) U slučaju Kosova, i Beograd i Priština se slažu da njegove granice nisu u pitanju, te i jedna i druga strana odbijaju podelu. To bi moglo da posluži kao realna osnova za kompromis. Beograd bi mogao da nastave sa tvrdnjama da celo Kosove ostaje deo Srbije, ali da se ograniči na vršenje nekog oblika kontrole na severu i samo pristupa jugu (po pitanju Srba na jugu). Priština bi mogla da istraje da su njene granice i nezavisnost nepovredivi. Srbija ne bi morala da prizna nezavisnost Kosova (niti bi EU insistirala na tome), ali bi Priština najverovatnije dobila i tihi pristanak Srbije da Kosovo u budućnosti bude uključeno u međunarodni sistem (uključujući UN). Sporazum u ovom smislu je svakako zamisliv i mogao bi se postići ukoliko obe strane shvate da se od njih očekuje da će doći do obostrano prihvatljivog rešenja u kojem niti jedna od strana ne bi nužno dobila sve što želi. Sporazum u okviru ponovno oživljene Kontakt grupe - sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Italijom i Rusijom - da održe prisustvo obe strane za stolom i ne dopuste niti jednoj od njih da odbija saradnju, biće od suštinske važnosti. Zapadne zemlje Kvinte bi takođe morale da se odupru nastojanjima da jednostavno nametnu trenutno "rešenje" koje do sada nije rešilo pitanje statusa Kosova. Tu bi, eventualno, mogla biti i nova rezolucija Saveta bezbednosti UN, dok bi produženje uloge Ujedinjenih nacija na Kosovu - ili barem na severu- moglo biti potrebno na neko vreme sa efikasnijim EULEKS-om, kojemu bi, možda, bilo dozvoljeno da pokuša da napravi nešto ispravno na jugu. Iza svega toga postojala bi mogućnost da obe strane posmatraju pitanje suvereniteta nad Kosovom na svoj način i da im se pusti da to i urade. Srbija bi mogla i dalje da tvrdi suverenitet nad celim Kosovom, isto kao i vlada u Prištini. Srbi bi imali visok stepen lokalne samouprave unutar onoga što svi prepoznaju kao Kosovo. Albanci bi mogli da nađu utehu u činjenici da Srbija neće formalno upravljati bilo koji delom Kosova. Dok bi obe strane dobile međunarodnu podršku i "tešku ljubav" neophodnu kako bi ova komplikovana formula bila efikasna, možda bi tokom vremena, pitanje statusa Kosova moglo biti obuhvaćeno članstvom u EU. Neki će možda i dalje će reći da bi to samo "zamrzlo", a ne bi rešilo sukob na Kosovu. Ali, takve tvrdnje propuštaju činjenicu da je sukob između Srba i Albanaca na Kosovu u ovom trenutku i dalje nerešiv, osim, možda, kroz upotrebu sile da izbaci jednu od strana sa terena. Detaljan i praktičan sporazum o neslaganju po pitanju suvereniteta za sada bi mogao biti najbolji ishod. Imalo bi se mnogo šta reći nakon presude Međunarodnog suda pravde. Možda preliminarni pregovori mogu otpočeti sada. Možda već jesu? Džerard M. Galuči je bivši američki diplomata. Služio je kao regionalni predstavnik UN-a u Mitrovici, na Kosovu, od jula 2005. do oktobra 2008. Viđenja iskazana u ovom tekstu su u potpunosti lična i ne predstavljaju stav bilo koje organizacije. Analize gospodina Galučija o aktuelnim dešavanjima možete pročitati na http://outsidewalls.blogspot.com http://www.transconflict.com/Analysis/kosovo_divisible_sovereignty_SerbianVersion.pdf
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
