Ni Martić ni Milošević nisu odbacili plan Z-4
Borislav MIKELIĆ, 18.01.2003 19:30:47
Gospodin Leonid Kerestedžijanc, ambasador Rusije u Zagrebu od 1992. do 1995.
izneo je ne mali broj teških političkih kvalifikacija. Među najtežima su bile:
“Sa njima se nije moglo razgovarati” i “NJih nije interesovala autonomija u
Hrvatskoj”.
Na čelu vlade RSK bio sam od 20. aprila 1994. pa sve do kraja maja 1995.
godine. U tom periodu sam vodio i pregovarački tim RSK o ekonomskim odnosima sa
Zagrebom, a 2. decembra 1994. godine i potpisao Ekonomski sporazum sa
Hrvatskom, što je omogućilo da 21. decembra 1994. godine bude pušten u promet
auto-put kroz zapadnu Slavoniju. Dvadesetak dana kasnije i jugoslovenski
naftovod.
Ne nađe gospodin Kerestedžijanc u “Novostima” za shodno da pomene bar da je
brutalna hrvatska agresija na Krajinu 1995. godine - u prisustvu međunarodnih
mirovnih snaga - sa vekovnih ognjišta oterala preko 250.000 Srba, da je potpuno
unišeno oko 380 srpskih sela, 40.000 naših kuća, a da je pred kućnim pragom
likvidirano oko 2.000 nedužnih Srba.
Stičem utisak da gospodin Kerestedžijanc i danas misli kako je trebalo da Srbi
iz Krajine plate tako visoku cenu, samo zato što je Martić, u prisustvu ostalog
rukovodstva, odbio da 30. januara 1995. godine primi plan Z-4, zbog čega su se
iz Knina (tog dana) neobavljena posla četvorica ambasadora velikih država
vratila u Zagreb. Sve je utoliko gore što Kerestedžijanc izbegava i da kaže da
su oni, u dogovoru sa hrvatskim rukovodstvom, tempirali predaju Z-4 rukovodstvu
Krajine u Kninu za nepovoljno vreme - desetak dana kasnije posle Tuđmanovog
otkazivanja UNPROFOR-u.
A Kerestedžijanc ne govori ni istinu kada tvrdi da Krajina nije htela pregovore
i sporazum sa Hrvatskom. Kao predsednik vlade RSK i šef pregovaračkog tima, u
štabu UNPROFOR u Zagrebu boravio sam 13 puta, razgovori su ponekad trajali i
preko 10 časova, pa i ovo pokazuje da li smo hteli ili nismo hteli da
pregovaramo.
ZAŠTO PREĆUTKUJE?
OBJAŠNJAVAJUĆI šta je sve Z-4 nudio Srbima u Krajini, gospodin Kerestedžijanc
namerno propušta da kaže da je taj plan komadao RSK, da je samo delom predviđao
autonomiju. Za teritorijalno pocepanu Krajinu na dva dela - sa 11 opština na
zapadu koje su sve bile nerazvijene. Radilo se o opštinama Like i severne
Dalmacije, Banije i Korduna: Kninu, Benkovcu, Obrovcu, Lapcu, Gračacu,
Korenici, Vojniću, Vrgin-Mostu, Glini, Kostajnici i Dvoru na Uni. Autonomija,
kao što se vidi, nije obuhvatala Petrinju, Slunj i Drniš, niti novoosnovane
opštine na tim područjima posle 1991. godine. U opštinama predviđenim za
autonomiju, po popisu stanovništva od 1991. godine, živelo je 155.000 Srba, oko
50.000 Hrvata i 5.600 Jugoslovena (područje zapadne Slavonije plan je predviđao
za trenutnu reintegraciju u Hrvatsku, dok je za sremskobaranjsku oblast bio
planiran protektorat od tri do pet godina).
Dakle, predlog Z-4, sa kojim su u Knin stigla četvorica ambasadora iz Zagreba,
ni približno nije rešavao srpsko pitanje u Hrvatskoj, a Krajiške Srbe je
potpuno cepao. Ako se ima u vidu da su Srbi u Hrvatskoj do kraja 1990. godine
bili konstitutivan narod sa istim pravima kao Hrvati, a da ih je po popisu
stanovništva iz 1991. godine bilo 581.000, plus još oko 240.000 Jugoslovena
(uglavnom Srba) - stvari postaju potpuno jasne. U urbanim sredinama i drugim
delovima Hrvatske živelo je daleko više Srba nego tamo gde je bila predviđena
autonomija. Ovo bi, naravno, značilo da bi veći deo Srba u Hrvatskoj imao
manjinska prava.
Pre nego što posvedočim šta se uistinu događalo u Kninu - u vreme kada su u
njemu boravila četvorica ambasadora - podsećam da je polovinom januara 1995.
godine predsednik RSK, Milan Martić, obavestio javnost, a time i Srbe iz
Krajine, da će on voditi političke pregovore sa Hrvatskom.
Na dan sastanka (30. januara 1995) sa četvoricom ambasadora, u 17.00 časova bio
sam, na intervenciju Milana Babića, kao predsednik Vlade RS - sat pre sastanka
- pozvan na pripremni dogovor u Martićev kabinet. Osim mene, prisustvovali su
Rajko Ležajić, predsednik Skupštine RSK, general Milan Čeleketić, komandant
Glavnog štaba SVK, te Martićevi savetnici Lazar Macura i Ilija Prijić. Uoči
sastanka, o Z-4 delimično me informisao Babić - posle razgovora sa Galbrajtom,
ali sa samim dokumentom i njegovim ukupnim sadržajem uopšte nisam bio upoznat.
Informaciju o tako važnom dokumentu nisam dobio ni od Ovena i Stoltenberga,
iako sam sa njima imao stalne kontakte oko Ekonomskog sporazuma sa Hrvatskom.
Martić je okupljenima saopštio da je svojim kanalima došao do Z-4, ali je
zamolio da ga ne pitamo - kako, jer nam to ne može kazati. Govoreći o sadržaju
plana, istakao je da je Z-4 čista i potpuna politička reintegracija RSK u
Hrvatsku i da on nema mandat da takav dokumenat prihvati, budući da se zna kako
se srpski narod u Krajini 1991. godine izjasnio na referendumu. Uz tu
konstataciju, Martić je posebno podvukao da Z-4 ne tretira jednako sve delove
RSK. Obavestio nas je da je o svom stavu i planu razgovarao sa Slobodanom
Miloševićem i da se on s njim složio.
Plan razbijanja RSK
MORAM odmah da napomenem da se sa ovakvim pristupom nisam složio ni kao
predsednik Vlade RSK, ni kao šef pregovaračkog tima za ekonomske odnose sa
Hrvatskom. Moje mišljenje su delili Babić i Ležajić, ali ne i Martićevi
savetnici. Smatrao sam da po svaku cenu treba izbeći sukob sa četvoricom
ambasadora, pošto smo već bili suočeni sa situacijom izazvanom Tuđmanovim
otkazivanjem postojećeg mandata UNPROFORU. Babić i ja pokušali smo da
sugerišemo Martiću i njegovim savetnicima da nije mudro prihvatiti sastanak sa
ambasadorima u Kninu, a onda odbiti dokument. Uveravali smo da bi bilo bolje
dokument primiti, a nakon što Savet bezbednosti UN donese rezoluciju o novom
mandatu UNPROFOR-a - započeti razgovore o planu. Martić je, međutim, tvrdio da
ćemo odbijanjem da primimo Z-4 preko ambasadora izvršiti pritisak da Savet
bezbednosti izglasa za nas povoljniji mandat UNPROFOR-a.
Sastanak sa četvoricom ambasadora iz Zagreba, otvorio je Martić i dao kraće
uvodne napomene, predloživši da se prvo razgovara o mandatu UNPROFOR. Tom
prilikom je upozorio na posledice ako se pripadnici mirovnih snaga povuku iz
Krajine. Kerestedžijanc je na to rekao da je teško razgovarati o mandatu
UNPROFOR-a kad se uopšte ne zna kakav će on biti, a to je, prevedeno na obični
jezik, značilo da taj krupni problem za RSK nije za njega primaran. Za razliku
od njega, ambasador SR Nemačke, Arens, rekao je da nijedna vlada zemalja
Evropske unije, nije pozdravila otkazivanje mandata UNPROFORA, jer nema niko
interesa, kako je rekao, da se rat u Hrvatskoj obnovi.
Sa svoje strane, predočio sam gospodi ambasadorima: da će Tuđmanova “atomska
bomba” zaustaviti svaki dalji pozitivni proces.
Posle razmene mišljenja o otkazivanju mandata UNPROFOR-u Martić je dao reč
gospodinu Kerestedžijancu. On je, pored ostalog, dao šire objašnjenje sadržaja
Z-4, iz čega se zaista moglo videti da je i on unapred pocepao područje RSK.
Martićeva taktika
Preneo nam je takođe: da su njih četvorica u prepodnevnim satima rukovodstvu
Hrvatske, na čelu sa Tuđmanom, predali plan, nakon što je Galbrajt objasnio
njegov sadržaj. Kerestedžijanc nam je istovremeno saopštio da je rukovodstvo
Hrvatske veoma negativno odreagovalo na ponuđena rešenja u Z-4, ali da je plan
i pored toga primilo. Zato, rekao je ruski ambasador, rukovodstvo RSK treba
obavezno da primi Plan Z-4, jer se moraju ubrzati aktivnosti oko političkih
pregovora sa Hrvatskom.
Posle ovoga, reč je uzeo Martić i rekao da nema više razloga da se vodi bilo
kakva rasprava o Z-4, jer bi to značilo da smo već započeli političke pregovore
sa Hrvatskom, budući je njeno rukovodstvo već primilo plan. Stoga sam odlučio,
bio je jasan Martić, da ga mi ne primimo danas. Dodao je: da ćemo biti spremni
ne samo da primimo Plan Z-4, već i da o njegovom sadržaju otvoreno razgovaramo,
prvo sa ambasadorima, a onda i sa rukovodstvom Hrvatske, ali tek onda kada
Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a.
Na ovakav stav Martića odmah je reagovao američki ambasador Galbrajt, tražeći
da im se omogući tajm-aut kako bi njih četvorica zauzeli stav koji bi nam
saopštili posle pauze.
Videvši da se situacija veoma zaoštrila, u toj pauzi sam pokušao zajedno sa
Babićem i Ležajićem, da još jednom sugerišem Martiću da prihvatimo, odnosno
primimo Z-4 i da, nakon što Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju o novom
mandatu UNPROFOR-a, započnemo pregovore. Ali, on takav predlog nije prihvatio.
Po isteku tajm-auta, obratio nam se Galbrajt i to u veoma oštrom tonu i sa
porukama iz kojih se moglo videti da će Srbi iz Krajine zbog neprimanja Z-4
imati ozbiljne posledice. Galbrajt je tom prilikom rekao i ovo: “Ambasadori
koji su radili na izradi Plana Z-4 danas su prevalili bespotreban put iz
Zagreba u Knin, a najsrećniji će zbog odbijanja Z-4 svakako biti Franjo
Tuđman”. Pri tom nije krio da im je Tuđman prilikom predaje Z-4, naglasio da se
ne može razgovarati sa krajiškim Srbima. Galbrajt je još rekao da neprihvatanje
Z-4 istoremeno zatvara vrata Međunarodnoj zajednici, a to će, primetio je, za
vas Srbe u Krajini biti “teška stvar”. Na kraju je bio rezolutan: “Amerika neće
pomoći onima koji joj zatvaraju vrata”.
Martićevo odbijanje u javnosti je bilo predstavljeno kao odluka rukovodstva
RSK, što apsolutno nije bilo tačno. Kao ni tvrdnje da je on odbio Z-4 i hteo
time da izazove sukobe sa međunarodnom zajednicom ili da svesno nanese štetu
Srbima u Krajini.
Susret sa Miloševićem
GALBRAJTOVE reči jasno govore da je sve bilo dobro isplanirano i projektovano.
Takozvanoj međunarodnoj zajednici bila je potrebna onakva odluka Martića pa da
se hrvatskom rukovodstvu da zeleno svetlo da vojnim putem razreši problem sa
krajiškim Srbima, odnosno da ih protera sa vekovnih ognjišta. Bez ikakvih
posledica po sebe.
Pošto se Martić pozvao na Slobodana Miloševića kada je saopštavao da je odlučio
da ne primi Z-4, kao predsednik vlade RSK čije je programsko opredeljenje bilo
da se ide na normalizaciju odnosa sa Hrvatskom, zatražio sam susret sa
Miloševićem. Da bih iz prve ruke saznao njegovu poziciju. Prilikom viđenja,
obavestio sam ga o toku sastanka sa četvoricom ambasadora, Martićevom pozivanju
na njega a i tvrdnji da se on složio sa odbijanjem Z-4. Rekao sam mu da sam za
vreme sastanka kod Martića pokušavao da iz Knina uspostavim telefonsku vezu sa
njim kako bih proverio informaciju Martića, ali da u tome nisam uspeo. Na sve
ovo Milošević mi je rekao: “Osam dana pre nego što će doći do vašeg sastanka sa
ambasadorima iz Zagreba u Kninu, pozvao me je Ke Eide, ambasador Norveške pri
organizaciji Ujedinjenih nacija, koji je inače posrednik u aktivnostima Ovena i
Stoltenberga za bivšu Jugoslaviju. Pitao me: Mogu li da primim na razgovor
četvoricu ambasadora iz Zagreba da mi predaju Z-4. Odgovorio sam mu da plan
prvo treba da pokažu rukovodstvu RSK u Kninu, a da ću ja tek potom odlučiti
kako ću se uključiti u tu problematiku”. Pored ovoga mi je rekao i da Martiću
nije dao sugestiju da se odbije Z-4. Nezavisno od svega ovoga, sugerisao sam mu
da treba sve da učini da se problem oko odbijanja Z-4 sanira.
TUĐMANOVO PRIZNANJE
KOLIKO je sve povodom Z-4 bilo relativno, koliko je u svemu bilo međunarodne
glume, najbolje - tvrdi bivši premijer Krajine - pokazuje govor koji je Franjo
Tuđman, 24. maja 1992. godine održao na Trgu bana Jelačića u Zagrebu. Rekavši
pri tom i ovo: “Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Međutim, mi smo
procjenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo
vodili politiku pregovora, a iza tih pregovora formirali smo oružane jedinice.
Znači: rat je bilo moguće izbjeći da smo odustali od naših ciljeva, ali mi to
nismo htjeli ni po cjenu života”.
NIKO I NIKADA
NI na jednom jedinom sastanku kome sam, u svojstvu premijera, prisustvovao,
niko od predstavnika Srba iz Krajine nikada nije izjavio da ne želi da
razgovara sa Hrvatima. Isto tako, niko nikada nije rekao da Srbima Krajine ne
odgovara autonomija u Hrvatskoj. Uostalom, da je u Kninu Z-4 bio neopozivo
odbijen, zašto bi onda američki ambasador Galbrajt potom sa Z-4 dolazio u
Beograd. Samo dan uoči hrvatske agresije na zapadne oblasti Krajine. Da bi sa
Milanom Babićem razgovarao o njegovom prihvatanju - postavlja pitanje Borislav
Mikelić.
BILO I DOKTORA
BIVŠI ruski ambasador tvrdi da Krajinu nije interesovala autonomija u
Hrvatskoj, i da nismo hteli da pregovaramo sa Zagrebom. Sve to nije istina -
tvrdi Borislav Mikelić, - a posebno je uvredljiva njegova ocena da je među
Srbima u Zagrebu i drugim gradovima van Krajine bilo mnogo pametnih, i da je
šteta što oni nisu pregovarali o Z-4. Ovo je uvredljivo i zato što se
indirektno poručuje: da među Srbima u Krajini i nama pregovaračima nije bilo
pametnih i dalekovidih. A, samo u Vladi Krajine, čiji sam ja bio predsednik,
svi ministri su imali visoko obrazovanje. Među nama je bilo i nekoliko doktora
nauka.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=49392&search=ruski%20ambasador&datum=2
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
