Извор : Недељник „ПЕЧАТ, бр.116 28.05.2010.год. Пише : ДРАГОМИР АНТОНИЋ
Заштићена деца и мучени родитељи Мали је већ загазио у четврту деценију, али нема посла. Оно, могло би се наћи нешто, код приватника, али то малом не одговара. Терају да се ради. Плата само триста евра.За те паре да га неко тера да ради и малтретира Славе се матуре.Велике и мале. Испит зрелости! Ко га положи, зрео је. Ко падне понављао је. Многи се провуку, а неки положе преко везе. Мисле да се то неће у каснијем животу приметити. Први испит пред којим су се нашли, нису могли сами да прескоче. Требала им је помоћ.Требала им је веза. Веза за улазак у свет одраслих. У помоћ су прискакали што родитељи, што ужа и шира фамилија. Да се једном и тај испит заврши. Да се њихово дете не мучи, кад су се већ они морали мучити. Звала ме другарица из генерације - шездесете године прошлог века - да подсети на прву суботу у јуну кад нам је годишњица велике матуре. Да сам се после положене матуре прихватио радног места уместо студентске клупе, одавно бих са пажњом слушао господина Кркобабића. А ко да је јуче било. МАМИН СИН Уз подсећање иду и уобичајене информације: ко је из генерације већ бацио кашику, а ко је на најбољем путу да то ускоро учини. Информације о разводима и задњим љубавничким трзајима су се причале о матурским прославама током„страшних деведесетих".Уданашњој демократији нема више трзаја. Само прибор за јело. Бар за моју генерацију. Част и велико поштовање за изузетке. После информација долазе питања и одговори. Здравље служи, пензија ће ваљда стићи, само да се мали запосли и све ће бити у реду. Мали је већ загазио у четврту деценију, али нема посла. Тешко је данас посао пронаћи. Оно могло би се наћи нешто, код приватника, али то малом не одговара. Прво да ти кажем и ти приватници терају да се ради. Мораш и прековремено. Нема ту свака субота слободно. Плата само триста евра. За те паре да га неко тера да ради и малтретира! ? Вала неће док сам ја жива - меље моја другарица. Издајем татин стан а преуредила сам и поткровље. Врло лепо за стуленте. Ситна пара али новац припада мом сину. Тако сам се одлучила, а и муж се сложио. Мало је гунђао у почетку, али је сад све у реду. Ако сам ја морала да се мучим, не мора он. Ваљда ће, у међувремену, нешто искрснути. Тако се заврши одговор моје другарице на питање које је сама поставила. Лепо је кад сам питаш и сам одговараш. Све ти је познато и разумљиво. Наизглед. Покушао сам да се сетим кад се то моја другарица, коју познајем више од четири деценије, мучила у животу? У гимназији није. Родитељи подигли кућу са великим двориштем, два стана. Подрум и поткровље се не рачунају. У школу је ишла пешке јер јој је била удаљена три стотине метара од куће. Родитељи фини људи увек љубазни према њеним школским друговима.Школовање бесплатно. Школски лекар такође. На вишедневне ескурзије у Словенију и Истру сви смо ишли. За једног мало сиромашнијег трошкове плаћала школа или „Путник". Матурско вече сви провели заједно. Јутро је за мањину било мамурно и веома мучно. Другарица је била у већини. Уписалаје факултет који је желела. Завршила га прва у нашој генерацији. Прва се запослила и то као професор у гимназији у којој је учила. Ту ради и данас. Међу првима се удала и родила малог. Сем дечијих, других болести није имала. Споља гледано никаквих мука нема. Да ли их има у души то не знам. А ко ће уопште знати шта једна душа крије? ПЕДОФИЛИЈА, СВУДА ОКО НАС Прича моје другарице је за генерације рођене после Другог светског рата већ постала опште место. Не за све, али за већину свакако. Где год се осврнем чујем приче сличне њеној. Мучени родитељи и заштићена одрасла деца, од тридесет до четрдест година. Што више имају, родитељи се више жале и све гласније говоре о сопственом животном мучењу. Неизбежни српски борац и домаћин Танасије, мој лични херој, никад за свог дугог живота није изустио пред децом и унуцима ни реч о сопственом мучном животу. Он живот није сматрао муком. Веровао је да се у животу мора мукотрпно борити и мукотрпно радити, јер рад је створио човека. Живот је Божији дар, појединац ковач сопствене судбине, а рад средство да се судбина искује. Зато се дар од Бога са љубављу прихвата и према њему са радошћу односи. А сваки рад ће донети плодове. Неком раније, а неком касније; неком веће,неком мање;неком материјално богаство, другом духовне радости. Нико ко се рада латио ненаграђен неће остати. Радити и државу одбранити је највеће благо које се може потомству оставити. Потомке треба волети, али их и учити. Васпитавати. Штитити док су немоћни, а ослободити стеге чим ступе на праг зрелости. Давати подршку, бити ослонац али не живети њихов живот. Јер ко живи туђи живот сопствени улудо троши, а он да му се при крају тог Божијег дара учини, да су његов дар други украли и беше им криво - знао би да каже Танасије. Кад смо већ код деце да поменемо и актуелну педофилију. Да ли се сећате како је све почело? Нека господа, католички бискупи у Ирској, Америци... признали су сопствене блудне радње. Чак и господин римски папа је то врло добро знао.Онда је католички лоби решио да ублажи ствар и да педофилију представи као глобални проблем.Нешто као глобално загревање. Где је глобализам ту је одмах и српски мундијализам.Наши мундијалисти се нису задржали само на осуди, као римски папа, него су одмах кренули да хапсе. Демократски. Богу хвала да чика Јова није жив. Иначе би већ био осуђен на робију, као родоначелник педофилијских стихова: „Узо деда свог унука, метнуо у крило, па му стао причати, шта је некал било".Био би осуђен по три основа. Због стихова, што је ставио унука у крило и што је причао како је некада било. Спремте се Срби. Гадна времена долазе. •
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
