Išli smo kao u svatove Ratko Katalina, pukovnik JNA koji je teško ranjen u napadu muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici, tvrdi da je naš vojni vrh bio obavešten o namerama bošnjačkih vlasti, ali da je više verovao Ejupu Ganiću i muslimanima nego našim operativcima
1 Žrtvovanje - Katalina kaže da je u napadu ubijeno 42 ljudi, a teže i lakše je ranjeno 73, iako su naše obaveštajne službe znale šta će biti 'Mučki napad muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u kojem su ubijene 42, a teže i lakše ranjene 73 osobe, ne samo da se mogao predvideti, već su o tome postojali i pouzdani podaci naše obaveštajne službe. O svemu je pravovremeno obavešten i naš vojni vrh, ali niko, pre svega general Milutin Kukanjac, nije tome pridavao poseban značaj. Više su verovalo Ejupu Ganiću i muslimanima, nego našim operativcima!' Ovo tvrdi Ratko Katalina, pukovnik JNA u penziji, koji je tom prilikom i sam teško ranjen i koji je, pre toga, preživeo i ratna stradanja u Hrvatskoj i Sloveniji. - Izgleda da sam upravo ja doneo rat u Bosnu - kaže Ratko. - Istog dana kada sam stigao u Sarajevo, pobijeni su srpski svatovi na Baščaršiji. Pre toga, gledao sam rat uživo u Sloveniji, a zatim su me prebacili u Hrvatsku. Kao načelnik Korpusa bezbednosti obilazio sam vojna skladišta JNA... Ipak, najupečatljivije utiske nosi iz Sarajeva, posebno iz Dobrovoljačke ulice, koja i danas, 18 godina kasnije, izaziva brojne kontroverze. - Masakr u Sarajevu nikada nije smeo da se dogodi. Koliko god da su za njega odgovorni muslimani koji su prekršili postignuti dogovor, toliko je kriv i naš vojni vrh koji je potpuno zanemario operativne podatke da će do napada, ipak, doći. Bili smo naoružani, imali smo bojevu municiju i bombe, mogli smo žestoko da odgovorimo. Jedino što naređenje za tako nešto nikada nije stiglo - tvrdi oficir čije je ime, na određen način, obeležilo i njegov život. - Posle odluke generala Trifunovića da se povučemo iz Hrvatske, mogli smo da biramo da li ćemo ići za Sloveniju ili Srbiju. I pored garancija hrvatskih vlasti da će nas bezbedno sprovesti do granice sa Srbijom, plašio sam se reakcije hrvatskih paravojnih jedinica. Odlučio sam da se vratim u Maribor, ali kako tamo za nas više nije bilo posla, krajem 1991. godine, u civilnom vozilu i civilnom odelu, preko Mađarske sam se vratio u Beograd. 3 a Kozara - Otac i sin dali desnu ruku za domovinu Ratko Katalina rođen je na Kozari 1942. godine, samo mesec dana uoči velike neprijateljske ofanzive. U rukama majke Zorke prošao je jednu od najvećih golgota srpskog naroda, ali se tih dana ne seća. Pričali su mu jedino da ga je jednom prilikom, iz majčinih ruku, uzeo u naručje švapski vojnik. Dok je smrtno preplašena majka zaustavljala dah, tuđin se bezbrižno igrao sa detetom, toplo ga gledao i nešto mu pričao. Ko zna, možda je istu takvu bebu ostavio kod kuće, negde daleko u brdima Švarcvalda. - Otac Dragoljub je uveliko bio u partizanima - seća se Ratko. - Nije bio daleko od nas, ali smo malo šta znali o njemu. Tek kasnije, kada se vratio kući, shvatili smo da je teško povređen od gelera bombe. Tako ranjenog uhvatili su ga hrvatski domobrani, što se naposletku pokazalo srećnim. Da su ga pronašle ustaše, verovatno bi mu presudile na mestu. Ostao je bez desne ruke, ali živ. Kasnije su ga domobrani razmenili za svoje zarobljenike. Pedeset godina kasnije, u novom ratu na brdovitom Balkanu, bez iste ruke je ostao i njegov sin. U Srbiji se Katalina nije dugo zadržao. Za razliku od mnogih kolega koje su pošto-poto želele da ostanu u Beogradu, sam je tražio da ga upute u Bosnu, u njegov zavičaj. Jedno vreme je proveo u Banjaluci i na Kozari, a onda ga je služba dovela u Sarajevo. - Stigao sam istog dana kada je počelo puškaranje - kaže Ratko. - Atmosfera je bila krajnje napeta, bilo je samo pitanje dana kada će sve planuti. Napadi na Srbe bili su sve učestaliji, a sve češća meta bila je i komanda armije. Muslimanima je, posle Slovenije i Hrvatske, panično trebala krv, bilo kakva akcija koja bi otvorila put ka stvaranju sopstvene države. Prva „ratna pobeda" bio im je napad na Dom armije u kojem su, u tom trenutku, bili samo jedan oficir i dva vojnika. Napali su zatim i vojnu bolnicu u kojoj je bilo na hiljade civila, da bi 2. maja, u jednom bifeu, bez ikakvog razloga ubili dvojicu nenaoružanih vojnika. U gradu su buktali nemiri, a paravojne formacije su prosto orgijale. Zabrinut za bezbednost vojske, možda ponajviše za svoju, general Milutin Kukanjac, tadašnji komandant Druge armijske oblasti, doneo je odluku da komandu iseli u Lukavicu. Prethodno je sve dogovorio sa kanadskim generalom Luisom Mekenzijem i Ejupom Ganićem, koji je zamenjivao Aliju Izetbegovića. - Trebalo je da to bude obična selidba! - tvrdi Katalina. - Maršruta je bila unapred određena, a nosili smo nameštaj i administraciju, papire koji su bili bez ikakvog značaja. Ubeđivali su nas da je sve dogovoreno, da neće biti nikakvih problema, iako je naša služba imala operativne podatke koji su ukazivali na suprotno. O svemu smo obavestili vojni vrh, ali niko nije reagovao. Štaviše, pre samog polaska pripadnici tadašnjeg Unprofora obavestili su nas da se iza zgrada okupljaju pripadnici „zelenih beretki", a presretnuta je i jedna radio-poruka sa naredbom da se naša „kolona mora napasti, razoružati i zarobiti". I pored svega, pošli smo kao u svatove. Na čelu je bio oklopni transporter sa Alijom Izetbegovićem i generalima Mekenzijem i Kukanjcem. Vozila Unprofora su bila razmeštena duž same kolone, a u drugom delu povorke zatekao se i pukovnik Katalina. - Kolona se kretala sporo, da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavila - seća se naš sagovornik. - Daleko ispred nas se čula rafalna paljba, ali nismo znali šta se dešava. Zatekli smo se u uskoj ulici, nismo mogli ni napred ni nazad. Odjednom, ispred nas, izleteli su naoružani muslimani. Kroz glavu mi je munjevito prolazilo šta da radim. Imali smo oružje, bojevu municiju, ručne bombe, ma džumbus smo mogli da napravimo u tako tesnom prostoru. Ali šta dalje, pitao sam se. Da li bi naša reakcija ugrozila i živote naših drugova, nisam znao. Nikakvog naređenja nije bilo, nikakvog plana šta da se radi ako nešto krene naopako. S druge strane, kao da su se i sami muslimani uplašili. Prilazili su nam obazrivo, više molećivo nego odlučno su nam govorili da polako siđemo i legnemo na trotoar kako bi nas prebrojali. U jednom trenutku pomislio sam da je najbolje da se tome povinujemo. Rekao sam mojim saputnicima da se ne junače i da slušaju njihova naređenja. Nadao sam se da će prevladati razum, da niko neće bez razloga pucati u golobrade momke. Prevario sam se. Tek kada su nas videli na zemlji, pokazali su svoje pravo lice. 4 a SLUČAJ „MILAN TEPIĆ" - Evakuisao je vojsku i izabrao herojski kraj Pukovnik Ratko Katalina, koji je ratovao u svim zemljama bivše Jugoslavije, bio je i poslednji oficir koji je video narodnog heroja majora Milana Tepića, neposredno pre eksplozije u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedenik kod Bjelovara. Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih formacija koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991, ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe. - Sa majorom Milanom Tepićem razgovarao sam neposredno uoči eksplozije koja ga je zauvek odnela u legendu. Ni danas nisam siguran da li je svesno želeo da se žrtvuje ili je, ipak, reč o pogrešnoj proceni. Ipak, činjenica da je pre detonacije dozvolio vojnicima da se povuku iz kasarne, sem onih koji ni po cenu života nisu želeli da se od njega odvoje, ukazuje na to da je sam izabrao herojski kraj. Ostavio je na mene utisak jednog spremnog, obučenog i odlučnog oficira. Upoznao sam se sa njegovim planom, složio se s njim, ali sam ga pitao gde je njegovo mesto u slučaju eksplozije. Rekao mi je: „Pa ovde, u transporteru kraj izlazne kapije!" To mi se nije dopalo, mislio sam da nije dovoljno bezbedno, ali mi je Milan rekao da ne brinem. „Sve sam isplanirao i biće onako kako sam zamislio", bio je ubedljiv. Naposletku, stradao je tačno na mestu gde je i rekao da će biti - priseća se Katalina. Ratko objašnjava da su u tom trenutku s njim bili i njegov zamenik, pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i vojnik Saša, kome nije zapamtio prezime. Tek kada su legli započela je prava tortura. - Gledam jednog grmalja, gazi po telima vojnika, zagleda i pita da li je, slučajno, neko vojni policajac - kaže Ratko. - Pre nego što je i čuo odgovor, kundakom me udara po leđima, lomi mi ključnu kost i tri rebra. Boško pridiže glavu i pita zašto bez razloga udaraju ljude. To su mu bile poslednje reči. Ovaj mu je odmah prišao, pucao mu u potiljak, zatim se vratio meni i zapucao u leđa. Uveren da sam mrtav, nastavio je dalje da ispituje i zagleda. U tom trenutku pukovniku je pomogao kolega, zastavnik Dejanović, koji je zavojem zatvorio ranu iz koje je šikljala krv. Zarobljenike su poterali dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Možda bi i iskrvario na ulici da se u tom trenutku nije zatekao neki Hrvat Čagar, inspektor policije. - Uspeo je da smiri situaciju, da preuzme kontrolu - kaže Katalina. - Naredio je da mene odvezu u bolnicu na Koševu, a ostale su oterali u logor gde su ih, kako sam docnije saznao, zverski mučili. Srećom, u sarajevskoj bolnici su me primili lekari Srbi i „prošvercovali" na odeljenje plućnih bolesnika, među starije, najteže slučajeve. Ipak, muslimani su sve vreme proveravali da li među njima ima i ranjenih oficira iz kolone. Pronašli su ga trećeg dana i prebacili ga na poslednji sprat. Tamo ih je bilo desetak, većina ih je bila lakše ranjena, ali je psihička tortura bila strašna. - Pričali su mi da ih je prvu noć čuvao vojnik koji je sve vreme repetirao pušku i dobacivao: „Spavajte, spavajte, ćetnici. Uskoro stiže Juka Prazina, svi ćete pod nož." Posle dva-tri dana ova grupa oficira je razmenjena. Ratka su odmah helikopterom prebacili na beogradski VMA, pokazalo se, u poslednjem trenutku. Spasli su mu život, ali je metak koji je prošao kroz grudni koš zauvek ostavio posledice. Između ostalog, povredio je živac zbog kojeg njegova desna ruka već godinama nema nikakvu funkciju. Dve godine kasnije je penzionisan, ali istina o Dobrovoljačkoj ulici još nije izašla na videlo. Ratko se nada da će je dočekati, bez obzira na to kada će se i gde suditi Ganiću i njegovim saborcima. Vlada Arsić http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/120331/I%C5%A1li+smo+kao+u+svatove.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
