<http://www.dss.rs/newsitem.php?id=9437> http://www.dss.rs/newsitem.php?id=9437

 

ISTAMBULSKA DEKLARACIJA SUPROTNA SUŠTINSKIM INTERESIMA REPUBLIKE SRPSKE I SRBIJE

08.06.2010.


Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica razgovarao je danas sa 
predsednikom SDS Mladenom Bosićem i Ognjenom Tadićem kandidatom na izborima za 
predsednika Republike Srpske.
U razgovoru je zajednički ocenjeno da je Istanbulska deklaracija suprotna 
suštinskim interesima Republike Srpske i Srbije. Integralni tekst Istanbulske 
deklaracije se krije od javnosti pošto je protivan interesima srpskog naroda i 
zato DSS i SDS zahtevaju da se odmah objavi celi tekst ove deklarcije.
Kandidat za predsednika Republike Srpske Ognjen Tadić je istakao da je SDS 
započeo postupak da se istovremeno sa izborima u Republici Srpskoj raspiše i 
demokratski referendum o ulasku BiH u NATO pakt. DSS i SDS imaju zajednički 
stav da samo narod na slobodnom referendumu može doneti odluku da li je 
budućnost Srbije i Srpske u NATO paktu i da se zajedno sa izborima moraju 
raspisati referendumi i u Srbiji i u Srpskoj, zaključeno je u razgovoru. 

 

 ============

 <http://www.nspm.rs/prenosimo/neoosmanlije-rade-na-stetu-balkana.html> 
http://www.nspm.rs/prenosimo/neoosmanlije-rade-na-stetu-balkana.html

 



 
<http://ca.mg2.mail.yahoo.com/prenosimo/neoosmanlije-rade-na-stetu-balkana.html>
 Неоосманлије раде на штету Балкана

                        

 


Дарко Танасковић   


уторак, 08. јун 2010.


(Вечерње новости, 8.6.2010)

Турски амбасадор Ахмет Суха Умар поклонио се прошле недеље на Чегру сенима 
погинулих у чувеном боју. Обраћајући се окупљенима, рекао је: ”Османлијски 
војници који су овде погинули сада су синови Србије. Има неких догађаја, датума 
и људи који су веома важни. Синђелић и Чегар су међу њима. Више од 500 година 
живели смо заједно и ја сам срећан што то чинимо опет.”

- Одавањем поште палима на Чегру амбасадор Турске учинио је леп и мудар гест, 
поруком да сукобе из прошлости треба оставити историји и историчарима, да све 
жртве треба људски поштовати, а да односе у савремености и будућности ваља 
градити с погледом унапред, на основама искреног узајамног уважавања, 
равноправности и заједничких интереса - каже за ”Новости” др Дарко Танасковић, 
оријенталиста и бивши амбасадор у Турској.

Није први пут да Умар помиње како су Срби и Турци живели заједно, али и да су 
Срби били најбољи турски савезници. Да ли овакве изјаве воде историјском 
помирењу или само рађају нетрпељивост?

- Било би боље да ништа није говорио. Наведена изјава већ одавно је део турске 
политичке реторике. Идеја о томе да сукобљени ратници припадају земљи на којој 
су положили животе и у којој почивају потиче од творца модерне Турске Ататурка. 
Он је својевремено родитељима непријатељских војника погинулих у чувеној 
Галипољској бици (1915) поручио да су њихови синови, ”издахнувши на нашем тлу, 
постали наша деца”. Велики део савезничких трупа, које су тада, под британским 
вођством, ратовале против Османлија, у покушају да заузму Истанбул, сачињавали 
су Аустралијанци и Новозеланђани. На темељу Ататурковог тумачења поука 
историје, већ одавно је успостављена традиција заједничког неговања сећања на 
ту крваву битку.

Турски амбасадор је поменуо и Стевана Синђелића као личност која ”спаја два 
народа” и која је ”део заједничке историје”. Да ли је тиме изашао из 
дипломатских оквира и Србима ”гурнуо прст у око”?

- Сама амбасадорова изјава, а Ататуркова мисао, није спорна. Напротив. Оно што 
је чини проблематичном, а по мени и контрапродуктивном, јесте укупни и 
специфични контекст њене употребе. У праву је председник Гул кад указује на 
значај политика које се у наше време уобличавају и спроводе на основу 
историјских примера и поука. Да Турска данас објективно није напустила начела 
Ататуркове спољне политике, навођење његових племенитих речи било би сасвим 
умесно. Овако, оно не само да звучи шупље и патетично, већ у Србији може 
изазвати и негодовање, услед евидентног раскорака са стварношћу. Јер, ова, као 
и неке друге реторичке фигуре, део су званичног дискурса турске политике, која 
је, без обзира на сву пратећу причу, суштински неоосманистичка. А неоосманизам 
није идеолошка доктрина и спољнополитичка пракса која би имала право да се 
подупире и легитимише посезањем за средствима из кемалистичког реторичког 
регистра, а поготово не онима која се тичу многовековног историјата 
српско-турских односа.

Које би могле да буду последице?

- Таква пракса не само да није логички коректна и да не доприноси садашњем и 
будућем складу у односима између Срба и Турака већ верујем да може одмоћи чак и 
у досезању циљева које је актуелна турска политика на Балкану пред себе 
поставила. Илузорно је на Балкану форсирати модел британско-француско-немачког 
помирења и заједничког приступа историји, а истовремено настављати 
неоосманистичку пристрасност у стварима балканске савремености. Кад би се 
Турска према Србима, Бошњацима или Албанцима уравнотежено односила као према 
Новом Зеланду и Аустралији, амбасадорова изјава не би била спорна, али он 
највероватније не би ни дошао на идеју да је изговори. Није, дакле, проблем у 
”заједничкој историји”, јер она, и кад је испуњена сукобима, јесте заједничка, 
већ у њеном тумачењу, а понајвише у томе како се потомци оних који су је 
стварали данас понашају. Уосталом, нисмо запазили да турски званичници одају 
заједничку пошту јерменским и турским жртвама из 1915. године.

Стиче се утисак да стране дипломате неретко излазе из дипломатских оквира, 
понекад, чак, дајући изјаве којима се директно мешају у унутрашња питања 
Србије. Зашто се то дешава само код нас?

- Пречесто смо сведоци вербалног искакања појединих амбасадора из онога што би 
се могло назвати ”дипломатским оквирима”, а можда и основним грађанским редом и 
лепим васпитањем. То себи обично дозвољавају они који мисле да их моћ њихових 
земаља ослобађа обавезе поштовања достојанства државе пријема и не дешава се 
само у Србији. Такви при том заправо и нису истински дипломати, већ ситни 
сервисери великих силеџијских погона. Није, наравно, моје да оцењујем, али у 
конкретном случају, не мислим да је господин Суха Умар изашао из ”дипломатских 
оквира”. Он је искусан дипломата и углађен господин, а свој посао у Србији 
засад ради веома успешно. Мислим само да му функционално тумачење историје није 
јача страна.

Софистичка реторика на Чегру

Да ли је било сличних ситуација и у свету као прошле недеље на Чегру?

- Недавно је поводом обележавања 95-годишњице битке код Чанаккалеа гувернерка 
Аустралије посетила турског председника Абдулаха Гула, ради договора о 
организoвању манифестација пригодом стогодишњице Галипољске битке. Гул је, 
поред осталог, изјавио да је ”историја пуна негативних примера и, уместо да из 
тих примера данас извучемо пријатељство, многи формирају политику која се 
заснива на мржњи и непријатељству”, док је премијер Ердоган подсетио на чувене 
Ататуркове речи о палим душманима као турским синовима. И господин Суха Умар се 
на Чегру послужио том опробаном стилском фигуром. Верујем да би Платон његово 
коришћење овим реторичким помагалом оценио као софистичко.

 

_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim

Одговори путем е-поште