Коначно се огласила наука Поздрављам вашу вољу да уз објављивање четири писма читалаца покренете тужну причу о положају ћирилице. Ја се извињавам што писмо пишем латиничним писмом: то је стара писаћа машина и у време када је купљена ћириличних није ни било.
Дуго, веома дуго, борим се за правилно писање и изговор у свим гласилима. И штампаним и електронским. Некада примедба уроди плодом, некада не. Тужно је јер су новинари образоване, елоквентне особе које имају високо школско образовање, а пишу и говоре као да су у свом окружењу. На пример: “ајмо, ајде, оћу...” Многима сам лично упућивала писма и опомињала. Ако њихови уредници не прате шта и како говоре, то морају да учине лектори. Новинари морају да пишу и говоре књижевним матерњим језиком. Одскора су у употреби и раче “хвала пуно” и “по мени”, уместо “захваљујем (много)” и “по мом мишљењу”. То су можда ситнице, али они који слушају и гледају шта се и како говори на телевизији, то и прихватају. А нико их не исправља. Да не говорим о речима из енглеског, немачког или турског језика?! Зашто се наука огласила тек сада, оснивањем Савета за српски језик при Вуковој задужбини. Ружно је кад се на телевизији чују речи: мол, поп, шопинг, кеш... Или у штампаним медијима: рерна, штрикање, хеклање, дресинг, штикла, шпајз, шпорет, веш... Верујем да ће најновије издање “Правописног речника српског језика” све објаснити, те би новинске и телевизијске куће морале да набаве ову књигу! Јер, сви смо ми деца Вука Стефановића Караџића који се годинама борио за свој језик и на крају живота ту част и дочекао. Нама је оставио само то да тај језик говоримо и пишемо правилно, књижевно. У броју 2676, од 29. априла, четири читаоца су се побринула да се чује тужна истина о ћирилици. Њима се придружујем и ја иако сам завршила средњу економску школу још пре више од пола века. Софија Малеташкић, Београд http://www.ilustrovana.com/pisma.php?broj=2682
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
