ZABRINUTE SAD: UNUTAR NATO BESNI IZDAJA sreda, 16 jun 2010 11:13 Arthur HERMAN
Danas tek pet od 28 zemalja članica NATO doznačava onih dva odsto BDP za odbranu. A Evropljani, koji osećaju novčani deficit, žele da skrešu budžet NATO do mikroskopskih razmera Sa opasnošću od potapanja i nestajanja ne suočavaju se samo evro i Evropska unija sa njim – nego se sa njom suočava i NATO. Ukoliko SAD ne budu pažljivije pratile svoje veze sa tim reliktom hladnog rata, to i nas može da povuče na dno podvodne struje. Na tom planu pažnju privlače dva nedavna događaja. Prvi, incident sa konvojem brodova na putu prema Gazi pokazao je da Turska pojačava svoju podršku Iranu i terorističkoj organizaciji HAMAS iako je i sama od 1958. godine članica NATO. Ta saveznica NATO, koja sada teži da podržava džihad, jeste zemlja koja je lice severnotlantske alijanse na Bliskom Istoku i koje bi trebalo da na sebe skreće pažnju svih i svakog. Francuska, koja je 2009. godine ponovo ušla u vojnu strukturu NATO (uvređena je napustila tu organizaciju 1966. godine) samo što nije prodala Rusiji četiri desantna nosača helikoptera klase „Mistral“. U tim se brodovima primenjuje složena savremena tehnologija, koja čini celinu sa vojnom komandom i informatičkim sistemima, koje koriste NATO i SAD, pored ostalog u Avganistanu. Ruski premijer Vladimir Putin već je objavio da neće pristati na ugovor ukoliko ne dobije te tajne tehnologije. I to bez obzira na izjavu jednog visokog američkog zakonodavca, koji je, prema saopštenju Agence Franc Press, izjavio da će takav korak „uzdrmati NATO do temelja“. DEZERTERI IZ AVGANISTANA Ukratko, jedan od članova NATO spreman je da pomaže Iranu da dominira na Bliskom Istoku. Drugi opet, i posle mnogobrojnih obećanja da to neće činiti, namerava da proda Rusiji tehniku koja će joj omogućiti ne samo da plaši svoje susede na moru, poput Litvanije i Gruzije, nego i da „lovi“ saopštenja o operacijama NATO širom sveta. Dodajte ovde još i odbijanje zemalja NATO da nose breme rata u Avganistanu, što komplikuje realizaciju naše strategije u tom regionu i dovodi u opasnost naše vojnike – i eto vam jednog zaključka koji se može izvesti iz svega toga: alijansa iz vremena hladnog rata, koja je nekada bila značajan temelj bezbednosti Zapada i SAD, postaje opasnost za njih. Blok NATO stvoren je 1949. godine sa namerom da Amerika za njega isporučuje glavne snage u ljudstvu, dok bi ostale zemlje-članice iskazivale solidarnost i političku volju u suprostavljanju komunističkom režimu u Evropi (istina, svaki član je obećao da će svake godine za vojne rashode izdvajati minimalno dva procenta svog BDP). To je imalo smisla kada su Nemačka, Francuska i Italija ustajale iz ruina svetskog rata; premorena u ratu, Britanija prodavala je na kartice meso i šećer, a Sovjetski Savez je kao moćni monolit svetlucao na horizontu preteći svojim nuklearnim oružjem. Međutim, do 70-ih godina takva formula već je izgledala lošom. Evropske zemlje su napredovale, njihovi prihodi su rasli, a njihov udeo u zadovoljavanju odbrambenih potreba NATO nije povećavan. Moćni zaštitni kišobran SAD od nuklearnog i konvencionalnog oružja omogućavao im je da mirno stvaraju svoje rasipničke države sveopšteg blagostanja. Kada se završio hladni rat, NATO je postao još besmislenija organizacija. Prvi znaci toga da je ona postala nekorisna bili su Bosna i Kosovo sredinom 90-ih godina, kada evropski članovi alijanse nisu ispoljili naročitu želju da spreče prvi genocid u Evropi posle Holokausta, pustivši SAD napred. I eto vam iskazivanja političke volje. OTVORENA EVROPA Potom je došao red na Avganistan. Evropski članovi Međunarodnih snaga za pomoć i bezbednost trude se da tamo izbegavaju izvođenje iole ozbiljnijih borbenih zadataka, plašeći se da će njihovo pacifistički raspoloženo stanovništvo zahtevati povratak vojske kući. U mnogim slučajevima američki vojnici primorani su da na njihovu zaštitu troše isto onoliko vremena i napora, koliko na borbene operacije protiv neprijatelja. Tokom poslednjih pet godina one nam pričinjavaju samo nevolje i u neku su ruku oslonac i podrška za neprijatelja. Ali u svojoj avganistanskoj strategiji predsednik Obama uzda se u „pomoć“ samih saveznika u NATO (iako sam stavlja klinove u kola proamerički raspoloženih članove Alijanse, poput Poljske, Letonije i Češke, popuštajući Rusiji na pitanju PRO). Isto tako, njegovi dugoročni planovi u odnosu na Pentagon zavise od spremnosti Evrope da više troši na sopstvenu odbranu, pored ostalog i na budžet NATO. Uzaludna nada. Danas tek pet od 28 zemalja-članica NATO doznačava onih dva odsto BDP za odbranu. Još gore je nešto drugo. Direktor za naučne programe iz vojnog koledža NATO Karl-Hajnc Kamp objasnio je da od dvomilionske evropske armije muškaraca i žena sa epoletama tek njih 3-5 odsto može na pravi način da učestvuje u borbenim operacijama. A Evropljani, koji osećaju novčani deficit, žele da skrešu budžet NATO do mikroskopskih razmera. Ukoliko u Evropi jednom ponovo bukne oružani konflikt, savršeno je jasno ko će tamo ratovati. U međuvremenu, sve je teže shvatiti šta mi to dobijamo zauzvrat ako Turska i Francuska ne samo da urušavaju NATO nego bacaju i direktan izazov interesima bezbednosti SAD. Kada je stvaran NATO, Čerčilov drug lord Ismej izjavio je da je njegov zadatak „da drži Amerikance u Evropi, da u nju ne pušta Ruse i da ne dopusti Nemcima da podignu glavu“. Danas NATO minira Amerikance i Avganistance, pušta u Evropu Ruse i Irance, a svima ostalima omogućava da se otrgnu sa udice. I zašto smo onda mi to kao i pre deo te organizacije? Poslednja knjiga Artura Hermana nosi naslov "Gandhi and Churchill" (Gandi i Čerčil). New York Post, SAD Prevod: Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/41-svet/4772--zabrinute-sad-unutar-nato-besni-izdaja-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
