Teško je biti kosovski Srbin
Kraj rata označio je i početak agonije za oko pola miliona Srba koji danas žive u svojevrsnim logorima zvanim enklave na Kosovu i Metohiji ili kao prognanici u centralnoj Srbiji i Vojvodini, uglavnom loše prihvaćeni i ponižavani. Prošlo je 11 godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma kojim je završeno NATO bombardovanje Jugoslavije i okončan rat koji je bio uvod u okupaciju južne srpske Pokrajine koja je u međuvremenu proglasila nezavisnost koju nije proznala većina zemalja. Kraj rata označio je i početak agonije za oko pola miliona Srba koji danas žive u svojevrsnim logorima zvanim enklave na Kosovu i Metohiji ili kao prognanici u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Nezna se kome je gore. Onima koji su ostali u svojim kućama koje su postale njihovi zatvori, ili prognanima koji traže svoje mesto u Srbiji. I teško ga nalaze jer su, istina ne uvek i ne od svih Srba, od prvog dana dolaska anatemisani kao zločinci nad Albancima, glavni krivci za bombardovanje, glupi, nepismeni, Šiptari...Da ne pominjem sve epitete koji se kače kosovskim Srbima. A ako su imali sreću da se zaposle često su izloženi mobingu kakav se ne opisuje u Zakonu o zlostavljanju na radnom mestu. Da ne govorimo o tome da medju prvima bivaju proglašeni za tehnološki višak, iako su godinama vredno, često i po 14 i 18 sati, neznajući za slobodne dane i po mesec-dva zaredom, čak i za vreme Božića i Uskrsa, radili, za manje para od ostalih, bez uplaćivanja staža i doprinosa. Ali, gde je tanko tu se kida - ko će od zvaničnika da se založi za kosovskog Srbina? Kada je nedavno jedna novinar, nekadašnji glavni urednik jednog beogradskog lista, posle mnogih poniženja koja je unazad nekoliko godina doživljavao na radnom mestu, uključujući i skidanje s platnog spiska za vreme godišnjeg odmora (što da dobije da platu, neka se zahvali što uopšte radi) ostao bez posla, kao tehnološki višak, i otišao po potvrdu o radnom stažu, bio je šokiran. Iako je u radnoj knjižici uredno upisano gde je radio u prethodnih 10 godina, u listingu koji je dobio nije bilo upisanog nijednog radnog dana. A onih 16 godina odradjenih u Prištini se "proverava". Zar ta provera nije mogla da se uradi pre nekoliko godina i ako je, a nije, bilo "pratnina" u stažu tahj staž spoji kao što je to uradjeno radnicima iz centralne Srbije i Vojvodine. Gde je "protraćeno" 26 godina rada? Ili više. Mnogi su otišli u penziju s privremenim rešenjima-dok se ne proveri staž. Ovo je samo jedan primer. Nažalost, nije jedini i, nažalost, ima i drastičnijih. Šta se dešava sa novinarima RTV Priština koji su pre nekoliko semdica ostali bez posla? Osim Udruženja novinara Srbije niko nije reagovao. Nekada se zbog jednog čoveka organizuju konferencije za štampu, vrše pritisci da se zaposli, a kada je u pitanju 150 ljudi - nikom ništa. Razlog je jasan - oni su Srbi s Kosova. Zbog ovih i sličnih situacija kosovski Srbi su ne jednom pozavideli mrtvim sunarodnicima koji nisu doživeli da budu doživotni zatočenici ili večni prognanici bez kuće i kućišta, svima na smetnji i vazda žigosani, ponižavani, gaženi od ljudi koji su samo imali sreću da ne nose kosovski krst, da budu rodjeni u nekom drugom delu zemlje. Istina, ima i onih, srećom malobrojnih Kosovaca, kojima je rat doneo veću korist nego štetu. Koji su profotorali, pa kako odjednom postadoše bogate bahato pokazuju šta imaju. Ljudi skloni generalizovanjui stvari zbog nekoliko takvih iz sviog okruženja sve Srbe s Kosova smatraju ratnim profiterima, ljudima koji su od Albanaca dobili mnogo para. Istina je drugačija. Ali, o tome se uglavnom ne govori. Imaju raseljeni Kosovci drugu muku. Nije im do toga da ljudima koji neće da prihvate istinu objašnjavaju ko je kako prošao i kako se obogatio. Teško je breme kosovskog krsta, a ipak ga nosimo. Jedanesta je godina. Oni koji ga zbaciše prećutkujući svoje kosovsko poreklo, zaboravljajući korene, rodbinu i prijatelje, bolje prodjoše. Koji se predstaviše kao žrtve Titovog, a zatim Miloševićevog režima iako su baš u tom režimu i od tog režima najviše dobili. Ali, to njima na čast. Ostali, a takvih je više, bilo da su na Kosmetu ili kao prognanici žive negde u Srbiji, danas predstavljaju najugroženiji narod u Evropi koji je svima na smetnji. Postadoše stranci u rodjenoj zemlji, ali bez prava da se prema njima postupa kao prema strancima jer su srprski državljani. I manjina koju ne štiti Zakon o manjinama. Ljudi drugog reda. Zašto? Možda zato što se opiru procesu brutalne albanizacije započetom još pod Otomanskim carstvom. Da je to ljaga na medjunarodnu zajednicu koja ucenjuju Srbiju, uskoro i pitanjem Evropa ili Kosovo niko ne pominje. Uostalom, cilj svetskih moćnika je da se zvanični Beograd primora na prihvatanje secesije Kosova i Metohije kao svršenog čina. Beograd je na rečima protiv toga, ali neka dela govore drugačije, poput prihvatanja misije EULEKS. Da ne govorimo o pasošima, zbog kojih se mnogi privremeno raseljeni posle deset godina nade da će se varatiti svojim kućama nisu odjavili s Kosova i Metohije i menjali adrese. Sada to učiniše, na radost Albanaca, jer se broj Srba i na papiru smanjio. U svakom slučaju, 11 godina posle završetka rata, kosovski Srbi, najmanje krivi za sva dešavanja, ispadoše najveća kolateralna šteta. Ljiljana Staletović 15.6.2010. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2119
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
