SRPSKOJ POLITICI NA KOSOVU DANAS NE VERUJU NI ZAPAD NI ISTOK petak, 25 jun 2010 10:28 Siniša LJEPOJEVIĆ
Zahtev za smenu Jeremića, prema pouzdanim diplomatskim izvorima, još nije ultimativan jer Zapadu nije jasno da li to Jeremić govori samo u svoje ime ili je sve to dogovoreno sa Tadićem. Utoliko pre što ključni ministri Srbije u privatnim kontaktima sa zapadnim diplomatama i zvaničnicima u poverenju govore potpuno drugačije Ovih dana su ponovo učestale diplomatsko-političke izjave o sudbini i (zlo)upotrebi Kosova i Metohije koje, pre svega, svedoče da, uprkos pokušaju potiskivanja tog problema iz javne komunikacije, ne samo u Srbiji, kosovska sudbina ostaje izuzetno važan problem i Srbije i međunarodne zajednice. I takav će i ostati dovoljno dugo vremena. Kosovo je simbol duboke krize u međunarodnim odnosima i raspada međunarodnog poretka, a ta kriza još nije okončana i još se i ne nazire njen kraj. Istovremeno, politički lideri međunarodne zajednice, pre svega na Zapadu, koji su u osnovi generatori kosovskog problema u današnjem obliku, nemaju kapaciteta a ni veštine, verovatno ni želje, da problem Kosova reše na realnoj osnovi, ili da ga uopšte rešavaju. Sve izjave i poruke su samo “kupovanje vremena” i zamajavanje ne samo Srbije nego i međunarodne zajednice. Tog kapaciteta, a možda i želje, nema ni u političkoj eliti savremene Srbije. Obmanama javnosti i “guranjem glave u pesak” se problemi ne rešavaju, nego postaju još veći i komplikovaniji. O tome bi, pre i iznad svega, trebalo da brine Srbija, jer samo ona Kosovo ne može izbeći u bilo kojoj formi ono postojalo. Međunarodna zajednica se trenutno u suštini i ne bavi Kosovom. Ne bavi si ni Zapad koji sebe smatra “gospodarom Kosova”. Sve je to birokratska inercija ostataka prošlosti i bežanje od stvarnosti. Među zapadnim saveznicima se gotovo i ne raspravlja o Kosovu, te diskusije se izbegavaju. Sve je prepušteno bezličnim diplomatama nižeg ranga i nižim operativcima obaveštajnih službi koji, pre svega, govore i pišu ono za šta pretpostavljaju da njihove političke gazde žele da čuju, a u međuvremenu broje dane svog kosovskog angažmana kao vojnik na odsluženju vojnog roka. Cilj teme je da prođe vreme. Nedavno mi je jedan zapadni diplomata rekao da je trenutno “Zapad zadovoljan oko Kosova, nemaju problema”. Objasnio je to ocenama da su “kosovski Albanci potpuno poslušni, da ne postoji problem ujedinjenja sa Albanijom, jer se Albanci iz Albanije i sa Kosova međusobno mrze, a i Srbija je uglavnom kooperativna”. I to je to, samouvereno je ocenio taj zapadni diplomata. Veliki amaterizam. Obmanama javnosti i “guranjem glave u pesak” se problemi ne rešavaju, nego postaju još veći i komplikovaniji. O tome bi, pre i iznad svega, trebalo da brine Srbija, jer samo ona Kosovo ne može izbeći u bilo kojoj formi ono postojalo. ZAMRZNUT PROBLEM Povremeno, kada se pojave neke sumnje, zvaničnici Evrope i Amerike izjave kako je za njih “Kosovo završen problem” i kako “tu više nema promena”. Sama potreba za tako samouverenim i pojednostavljenim ocenama, po pravilu, svedoči da nešto nije u redu i, što bi rekao Noam Čomski, znači da je u stvarnosti sve suprotno. Ako zapadni centri moći i veruju da sami Srbija i Kosovo kao faktori u kosovskoj krizi nisu bitni, oni istovremeno ne mogu da ignorišu onaj međunarodni aspekt kosovskog problema koji je po mnogo čemu za njih daleko važniji. Kosovo je vremenom izraslo u prvi posle-hladnoratovski otvoreni politički sukob između Zapada, Rusije i Kine. I u manjoj meri, Zapada i novonastupajućih svetskih sila, pre svega Brazila. Posle kulminacije tog političkog sukoba, u vreme jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, vrlo brzo se desio i prvi oružani sukob Rusije i Amerike u Gruziji. Amerika se tada sukobila sa Rusijom preko “svojih poverenika” (by proxies), ali bio je i izvestan broj i američkih vojnika, neki su stradali a neki zarobljeni. Od tada je i kosovski problem “zamrznut”, nema rasprava, samo povremena saopštenja i izjave kojima niko i ne veruje. Ali to kosovski problem nije skinulo s dnevnog reda, a kamo li da je rešen. Kosovo je i dalje prisutno bez obzira na odsustvo iz javne komunikacije. Rasprava nema i ne samo zbog toga. U ovom vremenu niko na Zapadu praktično i ne želi da se suoči sa posledicama koje je “kosovska politika” izazvala među samim zapadnim saveznicima. To “na brzinu pokupljeno rublje pred kišu” se još nije osušilo. Poseban problem je, opet, Srbija koja je, po definiciji, nezaobilazan faktor i glavni cilj kosovske krize. Sadašnja Srbija, nažalost, nema snage, političkog kapaciteta, a jednim delom ni želje, da se suoči sa problemom Kosova. Mnogo je razloga za to (generalno) stanje “nesposobnosti”, što, uostalom, pokazuje i ukupna situacija u Srbiji, ali u slučaju Kosova ima i dodatnu dimenziju. Deo sadašnje vlasti u Srbiji je, naime, 2008. godine bio “podizvođač radova” oko proglašenja nezavisnosti Kosova. Tadašnju vladu su srušili oni koji su još uvek vlast, a potom, za uslugu, dobili retko viđeno i javno i tajno uplitanje nekoliko stranih zemalja pri formiranju najneobičnije koalicione vlade u novijoj istoriji Srbije. Osnovni razlog je bilo Kosovo, a ne “proevropska” ili, što se češće upotrebljava na Zapadu, “prozapadna” vlada. Sadašnja vlast svoj dolazak u koridore moći duguje obećanjima “kooperativnosti” oko Kosova. Vlasti su, mora se priznati, dosta i učinile. Prvo, izabrale su kao odgovor na nezavisnost Kosova sterilni proces pred Međunarodnim sudom pravde, pa su onda priznale EULEKS, misiju čiji je osnovni cilj utvrđivanje nezavisnosti i izgradnja države Kosovo. Srbija se u svojoj “diplomatskoj i mirnoj borbi” za Kosovo opredelila za “prijateljstvo” sa zemljama koje su ključni kreatori nezavisnosti. Potpuni apsurd. Da bi se prikrila ta “izdaja”, lansirano je nekoliko fraza kreiranih u tim “prijateljskim zemljama”. Podnošenje zahteva za savetodavno mišljenje Međunarodnom sudu je na sva zvona oglašavano kao “veliki diplomatski uspeh”, pa je rečeno da je sada “Kosovo pravni a ne politički problem”. Kosovo je, međutim, pre svega, politički a ne pravni problem. Onda je, u svetlu osnovnog i jedinog političkog programa da Srbija postane članica Evropske Unije, lansirana priča kako su evropska integracija i problem Kosova dva odvojena procesa. I to je palo u vodu, jer sada “zapadni prijatelji” otvoreno kažu da je Kosovo uslov evropskih integracija. Onda se odmah nađe neko i kaže: “ne nije uslov, ali samo za sada”. Srušio se kompletan koncept aktuelne vlasti u Srbiji. DOSTA O KOSOVU Ali, to nije bilo dovoljno. Zapadni “prijatelji” uporno insistiraju da se bilo kakva diskusija, bilo kakva priča o Kosovu izbaci iz javne komunikacije. Da to jednostavno ne postoji. Beograd je, doduše, pokušao da to učini i dobrim delom je i uspeo. Apsurdno je i sramotno da se javnost u Srbiji o većini ključnih pitanja oko Kosova upoznaje preko prenošenja pisanja štampe u Prištini a ne otkrića i saznanja medija Srbije. Stvar se, međutim, izmakla kontroli i to pre svega zahvaljujući ministru inostranih poslova Vuku Jeremiću. To je najneobičniji obrt. Jeremić je jedan od onih u beogradskoj političkoj eliti na kojeg je Zapad, generalno, ozbiljno računao, a posebno oko Kosova. Ali, Jeremić je i političar, i to sa velikim ambicijama, pa mu je, očigledno, njegov politički instinkt sugerisao da je Kosovo jedina dovoljno ozbiljna i emotivna tema u Srbiji na kojoj se, u postojećim okolnostima opšteg poraza, može napraviti nekakva karijera. Tako je Jeremić najednom postao problem, pa je čak pet ambasadora, ključnih (za Kosovo) zapadnih zemalja, od predsednika Borisa Tadića zatražilo njegovu smenu. Taj zahtev, prema pouzdanim diplomatskim izvorima, još nije ultimativan, jer Zapadu nije jasno da li to Jeremić govori samo u svoje ime ili je sve to dogovoreno sa Tadićem. Utoliko pre što ključni ministri Srbije, u privatnim kontaktima sa zapadnim diplomatama i zvaničnicima, u poverenju govore potpuno drugačije. Kome verovati? Stvoren je popriličan haos iz kojeg je u konačnici isplivalo da se Srbiji, tačnije njenim vlastima, više ništa ne veruje. To je ključni problem za Srbiju. Naravno, kada je reč o Zapadu, sve je to rezultat pogrešnih procena. Kosovo je za Srbiju daleko veći i teži problem nego što su kapaciteti jedne “kooperativne vlade”. Čak i u slučaju aktuelne vlade čiji ministri “zapadnim prijateljima” priznaju da oni i ne žele Kosovo. To je suština koju je izgleda shvatio Vuk Jeremić, ali i njemu se ne veruje. Sve što, bilo šta, kažu ministri iz Beograda se više ne uzima za ozbiljno. Ni na Zapadu ni na Istoku. Zapadni “eksperti” sve svode na predizbornu priču, da je sva ta javna retorika o Kosovu deo opstanka aktuelne političke elite na vlasti. Možda je to tako, ali je u osnovi pogrešan pristup. Iluzija. Problem Kosova neće nestati ko god da bude na vlasti u Beogradu. Šta i kako, onda, dalje? To je, nažalost, pitanje za Nobelovu nagradu. Jedno je, ipak, sasvim sigurno – ništa neće biti kao što je bilo do 1999. godine. A kako će biti – to u ovom vremenu ne može niko pouzdano da kaže, ni Zapad ni Beograd ni Priština. Uprkos povremenim istupima o idejama za Kosovo, aktuelna Srbija se, u osnovi, potpuno oslonila na Evropsku Uniju i Ameriku u traženju kosovskog rešenja. Jer to je, navodno, u funkciji evropskih i evro-atlantskih integracija. Neverovatno ali je tako. I onda se čudom ne mogu načuditi kada ti na koje su se oslonili kažu da je priznavanje nezavisnosti Kosova uslov ostvarenja te integrativne ambicije. Oni malo prijateljskiji kažu da možda, za sada, ne mora formalno priznanje nezavisnosti, ali Srbija mora da se prema Kosovu odnosi kao prema drugoj državi uz “poštovanje teritorijalnog integriteta”. U toj funkciji je i uporno ponavljanje Beograda da Srbija “nikada neće priznati nezavisnost”. Ta formula krije zahtev Zapada da Srbija počne da tretira Kosovo kao zasebnu državu i bez priznavanja nezavisnosti. Ali, ti na koje se Srbija oslonila takođe nemaju nikakvu ideju, nemaju ni kapaciteta, a više ni vremena da se nose s tim problemom koji su u velikoj meri sami kreirali. Njihova ideja je, i dalje, da se Kosovo jednostavno izbaci iz javne komunikacije i retorike ministara i predsednika. O njihovoj poziciji i politici možda najbolje svedoči ta neverovatna nervoza zbog izjava Vuka Jeremića. Oni se plaše izjava čoveka kome ni oni, a ni dobar deo Srbije, uopšte ne veruju. To je izuzetno krhka politika. Jadna je to politika prema tako važnom problemu. A kada je reč o Jeremiću i Srbiji, dobar indikator je i priznanje predsednika Tadića da Jeremića, jednostavno, ne može da smeni uprkos želji “prijatelja”, jer kako da smeni čoveka zbog Kosova. Srbija se samo povremeno naljuti na Jelka Kacina i kada ima priliku na Bugarsku. I ništa više. PRIČE O PODELI U takvim okolnostima, da se vratimo na osnovno pitanje, teško je verovati da će se u politici prema Kosovu bilo šta desiti u dogledno vreme. Kosovo je jednostavno zamrznut politički problem. Ni Srbija ni Zapad nemaju snage a ni političke volje da taj problem izvade iz političkog zamrzivača. U međuvremenu na samom Kosovu se dešavaju procesi o kojima niko ne brine, nikoga ne zanimaju. Kosovski Albanci već 11 godina nemaju električnu energiju celog dana, nemaju ni uredno vodosnabdevanje, a ekonomija ne postoji. Prema nepotpunim podacima Ujedinjenih nacija, 52 odsto žitelja Kosova živi ispod granice siromaštva, što, prema standardima te organizacije, znači da jedna porodica dnevno preživi s manje od jednog evra. A da o kriminalu i raspadu socijalnog tkiva i ne govorimo. Svake godine oko 30.000 ljudi postane punoletno, a posla nema. Niti mogu bilo gde da odu, ne samo zbog viza nego i zato što njihove školske diplome niko na svetu ne priznaje, čak ni Albanija. Istovremeno razvija se i politički proces koji ne odgovara ni zapadnim zaštitnicima, a ni okruženju. Socijalno nezadovoljstvo koje hrani taj novi politički proces bi moglo da preraste u politički eksploziv čije posledice još niko ne može da predvidi. To je nešto što se ne može kontrolisati. I Srbija bi o tome morala da povede računa, utoliko pre što bi jedan od rezultata tog procesa zaista mogla biti mogućnost takozvanog istorijskog dogovora Srba i Albanaca. Na primer, jedan od lidera tog novog političkog procesa Aljbin Kurti, koji je, u osnovi, politički sledbenik Adema Demaćija, zagovara takav istorijski dogovor koji bi podrazumevao neku vrstu podele Kosova, a da se onda albanski deo pripoji Albaniji. Kurti veruje da je nezavisno Kosovo besmisleno u svetlu albanske nacionalne borbe. To je nešto što se, zbog drugih razloga, može čuti i u Beogradu. Ali, zvaničnici američke administracije i poneko iz Evropske Unije uporno ponavljaju da bilo kakva podela ne dolazi u obzir, da je treba zaboraviti. Takav stav samo svedoči da u onim centrima, od kojih i Srbija i kosovski Albanci očekuju pomoć i rešenje, nema kapaciteta ni želje da se ozbiljno suoče sa Kosovom. Svako iz svojih razloga. Ali, u Vašingtonu, na primer, se polako protura ideja da treba razdvojiti nezavisnost Kosova, drugim rečima gubitak Srbije, od pitanja granica. U prevodu, podela je izvesna jer celo Kosovo neće i ne može biti unutar Srbije. Zapadni deo sveta je u tako dubokoj krizi, koja je još na početku, da zaista i ne može ili ne stiže da se bavi Kosovom. Naprotiv, u interesu je da se Kosovo zadrži, sačuva kao problem kako bi jednog dana, kada na temeljima izlaska iz krize bude formirano novo ustrojstvo u međunarodnim odnosima, moglo biti u funkciji tog “novog sveta”. To je sudbina ne samo Kosova nego i celog Balkana. Srbija bi, međutim, u međuvremenu trebalo da formira jasnu strategiju prema Kosovu i da u pogodnim prilikama pokaže da tako zaista i misli. To bi bila jasna poruka da se u kreiranju novog poretka sa takvom pozicijom Srbije mora računati. Bez toga sva saopštenja i izjave ostaju samo “stilske vežbe”. Gubljenje vremena, na kraju, i same Srbije. Fond Slobodan Jovanović, Beograd http://standard.rs/vesti/36-politika/4840-srpskoj-politici-na-kosovu-danas-ne-veruju-ni-zapad-ni-istok-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
