http://www.vidovdan.org/component/content/article/45-akcija/1166-2010-06-25-21-18-58
Чланови Одељења друштвених наука САНУ Реч огорчења и глас протеста Пише: САНУ Код нас су облици самопонижавања, гажења сопственог достојанства и бацања самопоштовања под ноге толико учестали да су постали готово свакодневна појава. Има их свуда – на равни државе, друштва, дипломатије, политичког и академског живота. Завладала је права пошаст самопонижавања, права епидемија пузавости. Код нас су облици самопонижавања, гажења сопственог достојанства и бацања самопоштовања под ноге толико учестали да су постали готово свакодневна појава. Има их свуда – на равни државе, друштва, дипломатије, политичког и академског живота. Завладала је права пошаст самопонижавања, права епидемија пузавости. Најновији случај, страшан и далекосежан, догодио се ту недавно на Универзитету у Београду додељивањем почасног доктората Мајклу Волцеру, америчком професору с Принстона, познатом имену данашње политичке и правне филозофије. Невоља и скандал с тим докторатом састоје се у томе што се Волцер својски залагао за бомбардовање наше земље 1999. године, правдајући га као тзв. хуманитарну интервенцију вајним моралним разлозима, добро знајући да се на тај начин отворено и брутално нарушава поредак међународног права. Да није у питању Волцерова заблуда, да се он ни после једанаест година није предомислио, да нам у госте није дошао да би замолио за извињење или да би се покајао пред нашом академском заједницом и невиним жртвама, сведочи непобитно његов интервју дат „Политици“ и објављен у њеном Културном додатку 19. јуна 2010. Сада већ као почасни доктор нашег универзитета, сасуо нам је у лице ове речи: „Сматрам да је дата интервенција била оправдана и да Косово треба да постане независно, иако не нужно унутар постојећих граница.“ Да ли је овај заговорник натовског бомбардовања Србије и нашег народа, те несумњиве агресије изведене бесправно, без одлуке Савета безбедности УН-а, заслужио да баш он, који се и данас, усред Београда, залаже за комадање наше земље, понесе високо одличје почасног доктора нашег најстаријег универзитета? Наравно да није. И да ли је тај универзитет, одлуком свога надлежног органа и без противљења свога челног човека, смео да то одличје додели управо таквој интелектуалној фигури, када га већ није доделио, рецимо, Ноаму Чомском, Јелени Гусковој, Петеру Хандкеу, Харитосу Панајотису и другим значајним научницима и писцима од моралног интегритета који су се одважно и не без личног ризика, у име истине и правде, ставили у одбрану наше земље и нас самих? Наравно да није. Да ли је наш универзитет заборавио на академску част и дух отпора које је, због свога храброг моралног чина у време немачке окупације, оличавао његов славни професор Милош Ђурић? Изгледа да јесте. Додељивањем почасног доктората Мајклу Волцеру Универзитет у Београду се, у лику оних који су то предложили и спровели, тешко огрешио о сопствену слободарску и антиокупаторску традицију. Такав чин је не само непромишљен него, исто тако, неодговоран и скандалозан. Он се сада не може опозвати или ставити ван снаге, али се може осудити и одбацити. Потписници овога протеста то и чине, подсећајући на Кантово етичко учење по којем људи имају моралне дужности не само према другима него и према себи самима. Једна од њих, одвећ важна да би се игнорисала, јесте и чување сопственог достојанства. Они који се о ту дужност огреше, треба да рачунају с последицом на коју је указао учитељ категоричког императива: „Ко од себе начини црва, не може се после тога жалити што га газе ногама.“ Београд, 24. јун 2010. Чланови Одељења друштвених наука САНУ Коста Чавошки, с. р. Часлав Оцић, с. р. Александар Костић, с. р. Данило Н. Баста, с. р.
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
