http://www.blic.rs/Vesti/Politika/195694/Sramno-je-pozivati-gladne-da-stezu-kais
Intervju: prof. dr Zoran Vidojević Sramno je pozivati gladne da stežu kaiš Irena Radisavljević | 27. 06. 2010. - 00:02h | Foto: V. Lalić | Komentara: 0 Apel vlasti za “stezanje kaiša” pretvara se u jeftinu demagogiju. Zar može da “steže kaiš” skupina koja jedva preživljava, pogotovo oni koji su na ivici gladi, ili već gladuju? Mora se znati ko zaista previše troši, bilo da je reč o klasi, sloju ili instituciji – kaže u razgovoru za “Blic nedelje” prof. dr Zoran Vidojević, autor dela “Demokratija na zalasku” u kojem se na bazi višedecenijskog istraživanja prikazuje kriza demokratije kao sistema u svetskim razmerama, ali i destruktivna politika koja ugrožava budućnost srpskog društva. U Srbiji je, prema zvaničnim statistikama, oko 700.000 siromašnih. Koliko ih je zaista? – Veoma sumnjam u tačnost tog podatka. Do njega se verovatno došlo na osnovu famozne “potrošačke korpe”. Ona se određuje polazeći od cene količine namirnica i troškova kupovine proizvoda neophodnih za elementarno preživljavanje, kao i izdataka za neizbežne usluge, što se sve skupa meri iznosom od 8.000 dinara?! A šta se može kupiti i za duplo veću sumu od te? Pre jedne decenije objavljeno je istraživanje o siromaštvu u Srbiji, koje je pokazalo da imamo 40 odsto siromašnih, isto toliko na granici siromaštva, 15 odsto u tankoj “srednjoj klasi”, pet odsto je bilo bogatih, od kojih 0,5 ekstrabogatih. Nije bilo takvog privrednog i opšteg društvenog razvoja koji bi u međuvremenu doveo do bitnih pozitivnih promena. Kako se može toliko smanjiti broj siromašnih, a u isto vreme povećavati skupina nezaposlenih? To znači da nas vlast obmanjuje netačnom statistikom? – Stope privrednog rasta i veličina društvenog bruto proizvoda godinama su naduvavani, odnosno nerealno prikazivani. Industrijska proizvodnja je manja nego 1998. kada je Srbija bila pod sankcijama takozvane međunarodne zajednice. Dugovi prema inostranstvu – ogromni. Konkurentnost privrede i nivo tehnološkog razvoja – veoma niski. Opada broj visokoobrazovanih lica. Odliv “pameti” u inostranstvo i dalje je intenzivan. Dakle, nije postojala nikakva realna osnova za značajnije smanjenje siromaštva u poslednjih deset godina. Kakva je budućnost takvog društva? – Naše društvo je antagonizovano i polarizovano. U njemu će se siromaštvo još više povećavati. Nema osnove za drukčiji zaključak. Na delu su oštre klasne nejednakosti koje svedoče o postojanju brutalnog kapitalizma, eksploataciji i nadeksploataciji žive radne snage čiji je status često ispod nivoa regulisanog najamnog položaja. Nisu usamljeni slučajevi da se taj status pretvara u nešto što je blisko položaju ovovremenog roblja. Radništvo je razbijeno kao klasa. Ono nije istorijski mesija, niti je apriorni nosilac progresa, ali jeste realna socijalna grupa, većinom bez odgovarajućih prava iz radnog odnosa. Jedna gospođa iz Leskovca je umrla od gladi jer mesecima nije primila socijalnu pomoć zbog birokratske greške? – Nije nikakvo iznenađenje što je žena umrla od gladi, ne samo zbog nemarnosti lokalne administracije, nego prvenstveno usled prirode samog sistema. Takođe nije iznenađenje što je nekoliko socijalnih očajnika diglo ruku na sebe i što Srbija spada u gornju grupu evropskih zemalja po stopi samoubistava. Može se osnovano pretpostaviti da je jedan od uzroka te tragične pojave sadržan u teškom siromaštvu, bedi i osećaju besperspektivnosti. Treba naglasiti i da je strah od siromaštva na prvom mestu egzistencijalnih strahova u našoj zemlji. Može li se naše društvo uopšte menjati nabolje? – Ono bi se moglo u nekom dužem vremenskom periodu promeniti nabolje samo napuštanjem istorijski regresivnih pretpostavki postojećeg sistema, temeljnim i sveobuhvatnim preobražajem koji ukida sadašnju, više nego neuspešnu tranziciju. Ta sistemska promena podrazumeva usmerenje ka društvu znanja, socijalne pravednosti, privredne efikasnosti sjedinjene s uvažavanjem čovekove ličnosti. Bez svega toga nema mogućnosti ne samo napretka, nego ni opstanka demokratije. Ali, takav preko potrebni zaokret nije na vidiku. Nema ni jakih socijalnih, političkih i kulturnih aktera takve alternative. Hoće li se oni oformiti, ne može se unapred znati. Stanje u Srbiji je teže i gore od krize, sistem sadrži svojstva samodestrukcije. A on nije pao s neba. Gradili su ga vidljivi i nevidljivi akteri, strani i domaći. Strahujem da bi postojeće stanje koje poprima obeležja ekonomsko-socijalne kataklizme i nove neizvesnosti sudbine Srbije kao države moglo dovesti do još većeg civilizacijskog pada i do nasilnih promena. Mislite li da Srbiju u ovako delikatnim trenucima vode sposobni ljudi? – Postoje u njoj pojedinci, pošteni, stručno sposobni, koji se zalažu za dobrobit svoje zemlje. Ali, oni su retkost. Sem toga, sistem ih “melje” i onemogućava. Ne postoji upravljačka elita koja je kao celina na nivou trostruke drame koju zemlja preživljava: socijalne, razvojne i državne. Sistem je ne samo liderski i partijski, nego i diletantski. Udružuju se politički i ekonomki kanibalizam s neznanjem i nestručnošću, koju ne otklanjaju zvučne titule i visoka zvanja, na mnogim ključnim mestima vlasti. Sem toga, korupcija jede državu. U vašem delu govorite i o organizovanoj laži koja proističe iz sprege politike i krupnog kapitala. – Mnoštvo je primera za to kod nas: od obećanja švedskog standarda, narodnog kapitalizma, paketa vrednih akcija svim građanima, ulaska u EU kao bezmalo obećanu zemlju, pa sve do sadašnjeg uveravanja da Srbija već izlazi iz krize. Da ne govorimo o novim magistralama, velikim investicijama, zaposlenju i podizanju životnog standarda. „I Kosovo i EU“ teza je koju često čujemo od naših političara. Spada li i ona u organizovanu laž? – Mislim da se pre radi o političkoj želji i zabludi, nerealnoj percepciji stvarnosti, nego o otvorenoj i smišljenoj javnoj laži. Naravno, tu ima i demagogije, ali i težnje za nadilaženjem političkih antagonizama, možda i neke vrste nesvesne svetovne religije, traženja “formule spasa”. Nerealna percepcija balkanskih, širih evropskih i globalnih odnosa snaga može dovesti do novih masovnih razočaranja i novih poraza. Očigledno je da je ulazak u EU u najboljem slučaju „na dugom štapu”, da može i da ga ne bude, a ako ga i bude, on će biti uslovljen faktičkim priznavanjem nezavisnosti Kosova. Zapadne sile ne pristaju ni na to da sever Kosova pripadne Srbiji, pa se može dogoditi da se parola “i Kosovo i EU “ u stvarnosti izvrgne u svoju suprotnost tipa “ni Kosovo, ni EU “. Za takvu mogućnost politička elita Srbije nije spremna. Sem toga, ne postavlja se pitanje u kakvu i čiju Evropu možemo ući, Evropu uma, ravnopravnosti, emancipatorske i demokratske tradicije ili Evropu neokolonijalizma, arogancije moći i nasilja. Kakva je u takvim uslovima naša budućnost? – Na osnovu postojećeg stanja može se zaključiti da neposredna budućnost Srbije ne može biti bolja od loše sadašnjosti, a može biti i gora. Na dužu vremensku stazu teško je prognozirati šta će se događati a da se ne sklizne u neku vrstu gatanja. Neko će me, verovatno, uvrstiti u “katastrofičare” i “zloguke proroke” zbog ovog što kazujem. Ali, ne mogu da govorim mimo savesti i domišljanja nalaza iz mnogih istraživanja društva Srbije koje sam naveo u svojoj knjizi “Demokratija na zalasku”. Žarko bih želeo da se varam u ovim dijagnozama i prognozama. Ali, ne verujem. Pljačkaška privatizacija – Privatizacija kao suština ekonomsko-socijalne “tranzicije” po načinu kako je ostvarena bila je u celini porazna i pljačkaška. Kao takva je sistemom omogućena, jednom vrstom “obrnutog boljševizma”, nasiljem odozgo. Zna se ko su njeni glavni dobitnici: pretežni deo politokratije (bivše vladajuće klase), sada pretvorene u nazoviburžoaziju, ratni profiteri i najmoćniji pripadnici društvenog mulja koji su se putem kriminala domogli velikog bogatstva. Problem je, međutim, što je preovlađujući deo bogatstva stečen na pseudolegalan način, na temelju zakona i podzakonskih propisa bez pravde, legaliteta bez legitimiteta. Naravno, nije svaki bogat pojedinac u Srbiji legalni pljačkaš ili skriveni kriminalac. Ali, svima je pogodovao sistem organizovanog haosa, odsustva propisa i velikim delom nameštenih prodaja preduzeća, zemljišta i ustanova. Promene sistema u zaista demokratskom smeru njima ne odgovaraju jer nisu moguće ako ne dovedu u pitanje način sticanja njihovih velikih imetaka. Demokratija na zalasku Ako demokratija u bliskoj perspektivi ne omogućuje bolji život, ako nije put smanjivanja socijalnih nepravdi, ljudskih patnji i nesreća, ako ne produbljuje i širi političke i egzistencijalne slobode, ona gubi svoju svrhu i svoj smisao. U okolnostima gde je profit iznad slobode, čak i iznad života, a demokratija njemu potčinjena, ona se degeneriše, s realnom mogućnošću iščeznuća, odnosno istorijskog zalaska – kaže prof. dr Zoran Vidojević o temi njegovog nedavno objavljenog dela “Demokratija na zalasku”. – To je realna opasnost o kojoj govorim u svojoj knjizi. Pa ipak, važno je reći da je i ona minimalna demokratija, svedena na inače neophodnu proceduru, bolja je nego sistem strahovlade. Koliko je politika nasilja, zastrašivanja i ucena, koja po vašem mišljenju odlikuje Zapad, prisutna u Srbiji? – Na Zapadu ima više Zapada. U Americi, kao njegovoj čelnoj zemlji, ima više Amerika. Civilizacijske tekovine Zapada moraju se uvažavati, ali se takođe mora sagledati šta dominira u odnosu najmoćnijih država Zapada prema nezapadnim zemljama koje ne raspolažu većom silom. A to je nasilje, pokoravanje, zastrašivanje, ucenjivanje, uvođenje ekonomskih i drugih sankcija. Sve se to pravda potrebom odbrane slobode, demokratije i ljudskih prava. Sila u svom grubom i rafiniranom obliku zauzima mesto prava. Od Zalivskog rata pa do pred kraj prošloga veka američka vojska je intervenisala 51 put u 30 stranih zemalja, a od 1945. u približno 200 slučajeva. Šta je stajalo iza tih intervencija Zapada? – Iza tih nasilnih intervencija stajali su najpre ekonomski i geostrateški interesi, ali i ubeđenje da se tim putem obavlja “poslanstvo” spasavanja sveta. To se najbolje vidi iz reči predsednika Džordža Buša starijeg da je Amerika “milošću Božjom odnela pobedu u ’hladnom ratu’“. Ekonomske i druge sankcije trpelo je više od polovine svetskog stanovništva. Najciničnija je formulacija o neophodnosti “humanitarne intervencije” vojnim putem. U stvarnosti je ta intervencija obrazac smišljenog nasilja: agresije, okupacije, ubijanja i razaranja. To su takozvani dobri ratovi u koje se i danas svrstava agresija na našu zemlju. Nevine žrtve kvalifikuju se kao kolateralna šteta, kao nešto nevažno.
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
