Jednog noja paranoja Milovan Brkić
Paranoja je teška bolest. Pojedinac se od nje nekako i izleči, ali kada od nje oboli vlast, onda se belaj sprema. Nekoliko meseci pre nego što će ga streljati, pokojni Nikolae Čaušesku, rumunski dikator, naredio je da se svim građanima zaplene pisaće mašine, jer se ustanovilo da po gradovima kruže pisma u kojima se kritikuje vlast. Ovih dana donet je zakon po kojem je Bezbednosno-informativnoj agenciji dozvoljeno da bez odluke suda može da prati elektronsku, a valjda i drugu prepisku građana, ako se ta prepiska učini sumnjivom. Ovaj zakon su dve baba-devojke - ministarka za telekomunikacije Jasna Matić i šef poslaničke grupe Demokratske stranke u parlamentu Srbije Nada Kolundžija - ocenile kao napredan i odličan! Praćenje tuđe pošte mora da je zanimljivo, pogotovu od vlasti koja se pribojava svojih gladnih građana. Zakon kojim se državnoj službi bezbednosti dozvoljava da prati prepisku svojih građana donet je na insistiranje predsednika Borisa Tadića. Njemu su, sa raznih internet adresa, pisali iz inostranstva, pominjući mu i oca i mater, zbog pogubne nacionalne politike. A predsednik naš, koji je čovek mira i prosperiteta, i izvoznik bezbednosti, ne može da dozvoli da građani elektronskom poštom jedan drugog obaveštavaju koliko u Srbiji ima stvarno gladnih, koliko ih je proteklog meseca u nekom gradu umrlo od nedostatka hrane, koliko je ljudi na sebe diglo ruku, kako se sve pljačka po zemlji Srbiji... Nema predsednik vremena da vodi računa o svojim podanicima. Zar je važno koliko će njih da preživi njegovu politiku? Važno je da njega primaju, uz počasnu gardu, u mnogim režimima sličnim njegovom. Važno mu je da ga potapšu po ramenu, mada bi on više voleo da ga potapšu po dupetu. Dok vlast tone u živo blato, za očekivati je da ona, u samrtnom ropcu, poteže za nasiljem. Treba se samo setiti kako je prošle godine, u isto vreme, srpski predsednik brzopotezno potpisao izmene Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode drakonske kazne za medije i novinare, ako nekog iz vlasti označe krivim za nešto! Baba-devojka Nada Kolundžija, ocvala prodavačica tela, na sva usta je hvalila pomenuti zakon, čiju primenu je, zbog pretnji iz Brisela, odložio od primene tadašnji javni tužilac Srbije. I pravosuđe je predsednik ''reformisao'', uveren da će izabrati sudije i tužioce koji će pseći čuvati njegovu vlast. Boris Tadić je, verujem, jedini predsednik neke države na svetu koga ne zanimaju životi i budućnost njegovih građana. Njega zanima samo njegova guza i guze njegovih dečaka koji ga okružuju. Opsednut novcem i pohlepom, on je odlučio da se nudi kao čovek koji ispunjava sve želje međunarodne zajednice. Zauzvrat, on očekuje da mu daju odrešene ruke, da može da radi šta hoće. Ipak, i on, iako teško oboleo, shvata da je vrag odneo šalu i da može da prođe kao Čaušesku. Donošenjem zakona kojim se guše mediji, a povećavaju ovlašćenja službama bezbednosti, on pokušava da uplaši podanike. Ko se još plaši Bezbednosno-informativne agencije? Zar ona još postoji? Zar ona ne juri jedino Ratka Mladića? Da bi uplašila Francuze, nemačka okupaciona vlast je širila vesti da lako otkriva sve građane koji slušaju Radio London, preteći kaznama. Uvidevši da će mnogi građani da se uplaše, francuski Pokret otpora je smislio drugu laž - da se slušanje Radio Londona ne može otkriti ako se na radio-aparat stavi običan nož! Srpski diktator je ušao u paranoju. Kobni učinak njegove politike vidljiv je na svakom koraku. Njegovo okruženje tera nas da to ne vidimo, da ne čujemo. U strahu su velike oči, kažu. Ustanimo i oterajmo ovog skota i njegovu lopovsku družinu. http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06 <http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=209&cl=01> &br=209&cl=01
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
