Недељник „ПЕЧАТ“ бр.122, 09.07.2010. Милорад Вучелић, главни уредник
УВОДНИК Запечаћена ствар Брана Црнчевић је предложио да се његов интервју у овом броју „Печата" објави под насловом „Запечаћена ствар". Предлог нисмо прихватили али зато смо одлучили да тако насловимо уводник. За почетак, запечаћена је ствар да од уласка Србије у Европску унију нема ништа. ЕУ, сем Хрватске 2012. године, неће у своје чланство примити ниједну државу. Нико у Србији за то није посебно крив, није реч о томе да нас тамо у ЕУ не воле или мрзе, да им се неко међу званичницима Србије не свиђа, да се у Србији неко од политичара није довољно трудио и као умиљато куче шенио... Напротив. Једноставно речено ЕУ неће из више него добро познатих и својих унутрашњих разлога размишљати о проширењу. Тачка. Пошто је та ствар запечаћена и јасно и гласно саопштена изгубила се баш свака основаност српске дилеме - Косово или Европска унија. То више није чак ни лажни и обмањивачки избор. Признали или не признали Косово, били у добросуседским односима с њим или не били, ухапсили или не ухапсили Младића, од уласка у ЕУ нема ништа. Сва је прилика да би се свако нормалан и одговоран морао вратити на Устав Србије, Резолуцију 1244. и КФОР. Наравно, ко се тога држао не мора се нигде ни враћати. Али српска власт то није имала на уму. Тако се уз њену сагласност на Косову устоличио Еулекс са декларисаним и ничим прикривеним задатком да ту шиптарским тероризмом и агресијом НАТО, одузету територију од Србије претвори у какву такву, а од Србије независну државу. Тако су ЕУ и Брисел уз подршку наших властодржаца, а мимо Савета безбедности УН, ставили шапу на државну територију Србије и данас су отворени спонзори антисрпског тероризма на Косову. Нама ЕУ не да у ЕУ али нам у име наше ЕУ будућности отима Косово. Може ли се и како натраг са тог пута? Тешко. А са оваквим властима и политичарима у Србији то је и немогуће. Зашто? Зато што они ништа, ама баш ништа друго не знају осим да као лоши папагаји понављају песмицу о „Европи која нема алтернативу". И да се умиљавају и понижавају до отужности. Дакле, пред српски народ мораће да изађе неко и да каже да је спреман да из уверења и „принципа" прихвати Косово као државу, и да зато хоће да промени Устав Србије. И да за то не очекује, нити било шта може добити за узврат. Неће више бити политичких и медијских лажи по којима ћемо нешто или све дати да бисмо нешто добили. Нема више празних прича о некаквим компензацијама. Развалине које је ова власт направила од Србије неће се више моћи маскирати европским обећањима и шареним лажама, нити се може очекивати да се рушевине које је наша власт направила увале Бриселу и европским приступним и другим фондовима да од њих направе нове грађевине.Мораћемо сами да видимо шта ћемо са разваљеном Србијом, направљеном у безглавом евроатлантском јуришу све вичући „ЕУ нема алтернативу". Ово више није искушење и изазов само за власт. Они су доказали да се на ове изазове не могу ваљано одазвати. Ово је много више искушење за српску опозицију која је највећим делом, у међувремену, постала евроунијатска таман толико колико и власт. Тако је спор између власти и опозиције у Србији претворен у основи у спор око евроунијатске ортодоксије и евроатлантске правоверности. Најгоре ће бити у међувремену, до парламентарних избора који су пред нама. Власт ће, пошто не може у ЕУ, чинити све да је приме у Н АТО, па да тако тим НАТО калаузом обију закатанчена Бриселска врата. Званичници Србије ће том калаузу додати још Истанбулска помагала која ће погоршавати наш положај. Пред опозицијом је изазов да сачини уверљиву алтернативу постојећем расулу. Тактика тешке артиљеријске паљбе по српским привредницима и капиталистима, која је за многе била неразумљива или још тачније потпуно неразумна, коначно је показала шта јој је био циљ. Хрватски капитал је покуповао и укњижио нове српске брендове. Откупио их је од полупропалог словеначког капитала. Србима, који су добрим делом сишли с ума, преостало је да се радују што то није купио Мишковић или већ неко други са српским именом и презименом. Нека у Србији све покупују Словенци, Хрвати или Шиптари, само да не купи неки Србин. То је наставак званичне српске политике да би се домогла ЕУ. Нека српска држава и српски народ не буду у Унији али нека сва њена имовина пређе у руке страног капитала. Тако у ЕУ неће бити Србија али ће бити сва њена имовина, а деловима њене државне територије, попут Косова. управљаће Брисел преко Еулекса. Србија ће наставити да даје све и свашта, да се саморазара како би се додворила Европи која неће, не жели и не може да је прими. Данашњи српски политичари наставиће са својим „европским" причама и обманама као да се ништа не дешава, и као да се ништа није десило. Они и не знају ништа друго. Разорена Србија чека да се одазове онима који ће прокрчити пут Србији до саме себе. Само је тај пут прави пут, ма колико будуће путовање било мукотрпно и тегобно. У ишчекивању тога у Србији је на снази стање која је одиста -запечаћена ствар: „Споља организована, а изнутра прихваћена равнодушност казује нам да модерна Србија неће и не може бити жртва устанка, одређено јој је да буде жртва пристанка. Чека нас. сва је прилика, дуг послушнички мук... Историјска истина биће удављена у прљавој баруштини неисторијских лажи". У тој запечаћености злокобно се над нама надвијају речи Бране Црнчевића: „Тамјан у Грачаници није ме смирио, учинило ми са да осећам мирис три будућа регионална пгравославља".
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
