Зашто онај који правилно говори да учи муцати
<http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/6460-cedomir-lucic?format=pdf> Description: ПДФ <http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/6460-cedomir-lucic?tmpl=component&print=1&layout=default&page=> Description: Штампа уторак, 13 јул 2010 16:12 Чедомир Лучић <http://www.srpskenovinecg.com/images/stories/2010/januar/06/cedimir-lucic.jpg> У почетку бјеше ријеч и човјек се ријечју очовјечи. Срби, један од водећих словенских народа, још у прапостојбини језик изградише чак и упрошћено писмо имађаху, у новој постојбини тек културом процвјеташе, писмо развише, а језик чуваше... Нико не успје српску ријеч удавити, те се од Саве преко Вука дође до крајње тачке језичког савршенства – „Пиши као што говориш, изговарај како је написано“. Свијет нам се томе задиви. И Срби се смјестише међу најдареније народе. Није случајно велики Гете овај народ посебно уважавао, ради изворног читања и српски језик учио, и француски језикочистунци признаше да од српског чистијег језика нема. Можда је на то утицало што и петовјековни лелек у пјесму преточисмо, западну варијанту Кроати прихватише и штокавизираше се. Било је то на наш понос и њихово задовољство. Без наметања. Језик се не може наметнути. Пресија чини своје, али чим попусти све се распрши. Ко накалаиса неке у гори црној да се о јаду забављају и злоупотребљавају чисти језик предака својих, да исти језик истим језиком гоне, уз то туђицама сакате. Нијесу ваљда они који веле да најбољу политику воде? Па и воде. Али за кога? За њих на власти и оних без власти. Не видим и једни и други да ће нас спасити. Она мауче која не може да докучи, тек докучи, мауче друга. Но да се вратим, како Прерадовић рече, „о језику да ти роде појем, о језику милом мојем и твојем“. Но нека га и преименују, само да га не оштете, скаламбуће онако блиска и чиста. Језик је бисер сваког народа, али ако бисеру прикачиш још привезака то личи на ромску ђурђевданску кинђурку. Кад смо код Рома, или нашки Цигана, они проблема са језиком немају. Свака им част, гдје им глава ту им и држава. Један од низа примјера – 1946. приликом пописа питају једног старог Чевљанина: „Јеси ли Црногорац?“ „Јесам, но што, чоче?“ „Онда да крижамо ово Србин, то нијеси?“ „Не, но си ти, очињског ти оца, јесам и то од најбољих!“ Био је од Вукотића. Свјежији примјер. Расправљају неколицина у студентском дому на Палама. Шта је Црногорац ако није Србин? Трефио се ту и Бошњак па уграби одговор: „Црногорац ти је болан, само други дупли Србин. Ето, ђаво репом ман`о па народ који је вјековима трајао и цивилизације спајао, бранио се од свјетскох напасти и држао до поноса и части данас копни, чили, нестаје. Ми разједамо сами себе у овој земљи чуда, јединственој на планети, у земљи каменој је више памети него камена, не кажем камене памети. Како бих то и могао и помислити кад наша дјеца, пардон, ђеца на четири језика говоре „мама“ (различито акцентовао). Сазнах да та азиб(Р)ука, пардон, азибука има 32 знака. Прије 40 година један понављао и полагао четврти разред основне и на питање колико наша азбука има слова рекао 32. Данас је тај видовити познати бизнисмен и Мирашев богољубник, снађу се људи. Кад мора, нека буде што бити не може, само нека се не ствара неки нови негро есперанто. Подсјетимо се басне и нека нас поучи - кад је врана украла перје других птица да се уљепша па га ове препознале и вратиле. Али врана је врана, зауми се да је соко, па узлети превисоко, без даха остане и најзад у прашину пане! Зашто онај који правилно говори да учи муцати? Ова гора поносна, али црна, Србији је много дала - Петровиће, Обреновиће, предсједнике, тек становника више но што је у њој остало. Па и Вука, и Бранковића. Драге воље ће им дати све преостале Србе, ово је нова преобучена Црна Гора. Стара, прва, се рани на Скадру, а погибе на Мојковцу. Говорила је сто посто на српском на језику. Друга Црна Гора је дистрофично новорођенче, али не могаше проходати ни поред бриге Мануела и Секуле, не помогоше јој ни Антини хирурзи... Е ова трећа, нова, хоће свој језик, цркву, амблеме, химну, хоће се по европски кријетати. Али Срби све поремете, можда им криво што се од једних родитеља роде народи други! А у Босни су се рађала африкански црнопута ђеца, од мајки, које кажу, да су их Срби оптеретили?! Стара Црна Гора бијаше патријархална, па се није допуштала, ова нова је мекобраза, па је сви љубе! Стара Црна Гора је била српска Спарта, ова црногорски Монако. Стара се црнила, ова црвенила. Сад зелени. Стара је лелекала, у овој је лелек! У старој живљаху Срби поробљивачи, у овој младогорци избављивачи. Није чудо што је рекао Никола Петровић, није ми жао што лагах за Црну Гору 60 година, но што ће ми свијет познат` Црногорце! Наши визионари знају да ли овим Црна Гора постаје боља или гора, јединственија или разбијенија, паметнија или реметнија, не кажем аветнија, елем најмлађим писмом постасмо сви првачићи, а учитељи се слушају али и воле и моле, па ми ове наше молимо да нас оставе неку годину да се привикнемо. Или ако то неће да макар дозволе регионализавцију - у старој Херцеговини и брдима српски обавезан, а факултативан црногорски, а у старој Црној Гори обавезан црногорски, а факултативан српски, или исти језик са два имена: српски – црногорски. Тако би ђаци седи и учитељи млади били мирни и не би се жалили европском директору! И опет замолимо власт за наш језикоспас, да се сачува свима част, може им некад требати и нас вапајућих глас! (Изводи из неауторизованог излагања проф. др Чедомира Лучића на Округлом столу „Статус српског језика и српске књижевности у образовном систему Црне Горе, Подгорица, 9. јул 2010) http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/6460-cedomir-lucic
<<image005.png>>
<<image006.png>>
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
