РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ 11080 Земун, Магистратски трг 3, Бр. Службено – 17. 7. 2010 – <mailto:vlada...@gmail.com> vlada...@gmail.com С А О П Ш Т Е Њ Е - Поводом одлуке седнице Скупштине града Суботице о додели звања „Почасни грађанин“ Марку Пеићу На 18-тој седници Скупштине града Суботице, одборници су усвојили одлуку, да се звање “Почасни грађанин“ додели Марку Пеићу. Влада Републике Српске Крајине тражи од надлежних да испитају чињенице које упућују на то да је Пеић до 1943. године био члан Усташке младежи НДХ, као и да се поводом истих обрате јавности и образложе свој поступак за његов избор. Пеић је већ тада, 1943. године, у окупацији, објавио своју прву књигу „Хиљаду бећараца“, која се крила од очију јавности до 1990. године. (Сви који су за време рата објављивали књиге били су под истрагом због сарадње с окупатором!). Пеић после 1943. године прелази у партизане, када је Тито, после руских победа код Стаљинграда и на другим деловима совјетско-немачког фронта, примао хрватске нацистичке војнике (усташе) у партизане и опраштао им учешће у борбама на страни немачког окупатора. Марко Пеић је 1970. године био члан хрватског антисрпскког и антијугословенског Масовног покрета. Објавио је, у издању Матице српске у Новом Саду, „Речник бачких Буњеваца“. Ради се ових дана и на другом издању! Влада Републике Српске Крајине подсећа буњевачке институције, барем оне које се сматрају аутохтоним, да се међу српским научницима све више сматра како је Матица српска (уз САНУ) продужена рука ХАЗУ-а, тј. напустила је своју традицију и следи идеје Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу - након Другог светског рата. A програм ЈАЗУ је био у СФРЈ исто што је био програм Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ) у нацистичкој Независној Држави Хрватској. Тај програм је усмерен и на превођење Срба Буњеваца у хрватску нацију, како је то учињено, раније, с осталим Србима католицима. Пеић је, поред наведеног, објављивао нетачну историјску литературу - прилагођену великохрватским идејама и асимилацији Срба у хрватску нацију. Истовремено, Марко Пеић зове српски језик хрватским и никад није хтео да призна да је Аустрија, у 19. столећу, избацила хрватски језик из књижевне и државне употребе – назвавши га, ненаучно, кајкавским дијалектом. Он икавски дијалект српског језика, којим говоре Буњевци у Бачкој, зове дијалектом хрватског језика, мада у Загорју и Загребу овим наречјем Хрвати никад нису говорили. Он и његови истомишљеници су објављивали да икавским дијаектом Срби нису говорили – а то није тачно. Има много православних Срба икаваца у Републици Српској Крајини и Босни и Херцеговини, а и у граду Азбуковици у Србији и околним селима. У Средњем веку, икавица је била веома распрострањена и њом су писали државна документа на српским владајуцим дворовима – династија Котроманића у Босни, па и на двору Стефана Лазаревића у Србији. Икавицом говоре и Срби католици Далмације, које је Аустрија у 19. столећу покатоличила и асимиловала у Хрвате. Такође, Срба икаваца (и православних и католика) има у босанским општинама: Ливно, Дувно, Купрес, Горњи Вакуф и у другима. То наречје говоре и многи Срби муслимани, али га не говори нико од Хрвата у Загребу и околини. Влада Републике Српске Крајине препоручује државним и просветним органима Србије и Аутономне Покрајине Војводине, да се звање почасног грађанина не додљује људима чији је живот испуњен и нацистичком прошлошћу и радом на одвајању дела српског народа од сопствене матице. *** Влада РС Крајине у прогонству, такође, истиче да је одлука органа Аутономне покрајине Војводине и Градске скупштине у Суботици, да се Дан града Суботице слави 1. септембра непримеран понашању државних органа. Тај датум се веже за одлуку аустријске царице, Марија Терезија, да 1779. прогласи Суботицу „слободним краљевским градом“. То проглашење је имало колонијални садржај и било је уперено против Срба и против Јевреја, с циљем да се тадашња Суботица, насељена у огромној већини Србима православне и римокатоличке вероисповести, претвори у град с већинским несрпским становништвом - римокатоличке вере. До тада је Суботица билае један од војних центара Срба Крајишника, али је аустријска царица тај центар укинула. Велики број Срба је одселио на југ – у аустријске гарнизоне према турској граници, или у Русију. Да би још више умањила број Срба у Суботици, Марија Терезија је потписала одлуку да Срби православци и Јевреји не могу да стекну права слободних грађана у Суботици, тј. dehinc autem nonnisi Romano Catholici ad Jus Concivilitatis admittantur („Од сада пак само римокатолици могу добити права грађанства“). У складу с овом одлуком, Марија Терезија је римокатолике ослободила пореза, доделила им бесплатно земљу у околини града, и обавезала се да ће им подигнути једну или две куће – у првом реду, римокатолицима који се доселе из других крајева Хабсбуршке Монархије. Свим римокатолицима је обећала и послове у трговини, администрацији и занатским радњама. И тако је почело досељавање несрпског становништва у Суботицу и расрбљивање затечених Срба – њиховим превођењем у римокатоличку веру и њиховом мађаризацијом. У оба случаја, ти Срби су (кад су се одрицали српске припадности) постојали слободни грађани Суботице и могли су користити прописане привилегије. Исто правило је важило и за Јевреје – ако пређу у римокатоличку веру и пријаве народну припадност која није јеврејска, постају слободни грађани и могу користити све привилегије прописане за римокатолике града Суботице. Влада РС Крајине у прогонству моли државне и просветне органе Републике Србије и Аутномне Покрајине Војводине да се не дозволи озваничење и одобравање учинка колонијалне Аустрије на српским земљама. Нека се сете, да ниједан народ у Африци не би прогласио за свој празник дан кад су му колонијалисти (Енглези, Фрнцузи, Шпанци, или Белгијанци) прогнали део народа из једне од покрајина, или из неког града. У вези с овом невероватном одлуком власти Аутономне Покрајине Војводине и Скупштине Суботице, треба имати у виду злосутну одлуку царице Марије Терезије против Срба и Јевреја и имати у виду да је то била рана најава одлуке другог аустријског државника, Адолфа Хитлера, који је 1941. потписао наредбу о биолошком истребљењу Срба и Јевреја, а том истребљењу је додао и још један народ – Роме, које његова претходница, Марија Терезија, није спомињала у својој одлуци о укидању људских права Србима и Јеврејима у Суботици. ВЛАДА РС КРАЈИНЕ Милорад Буха, премијер
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
