Извор : недељник „ПЕЧАТ“ бр.123, 16.07.2010.год.
Милорад Вучелић, главни уредник Велики везир Званичној Србији нико не може отети примат у извињавању. Нема тога коме се нисмо извинили, и коме се уз тешка национална понижења не извињавамо и не улизујемо. Нема ниједне антисрпске лажи на коју званична Србија не пристаје. Нема ниједне прилике за опште брукање коју су наши властодршци пропустили. У историји се дешавало да се државници и државни службеници нађу пред избором да буду понизни како не би понижавали свој народ, да се мало понизе да би народ остао поносан. Наши званичници су ту сасвим оригинални, они се својевољно са уверењем понижавају, истовремено понижавајући и свој народ. Да би се тобоже ослободили „наслеђа деведесетих" они се „ослобађају" српске традиције или у најбољем случају од ње праве неку плачевну пекмезасту смешу. Пи! Негујући овакву склоност, и представљајући своје бесмислено тумарање као политичку тактику, мудрост, лидерство у региону, и као геополитичку стратегију, српски властодршци су дочекали захтев Хашима Тачија. Пре него што се Србији допусти да преговара са косовском владом ради „нормализације" односа као услова за европско придруживање, Тачи поставља услов да се Борис Тадић извини Шиптарима због почињеног српског геноцида! Узгред буди речено српски „геноциди" су јединствени по томе што се број живих и мртвих Срба упорно смањује а број жртава „геноцида" и живих Шиптара и Бошњака из године у годину увећава. У тој поплави захтева за српским извињењима блесну и црногорски принц Никола Петровић. По принципу „куд сви Турци ту и мали Мујо" затражи принц Никола да се Карађорђевићи извине црногорској династији Петровића. Унук тражи од другог унука да се извини заједничком ђеду! Претрнули смо од стрепње и страха. Али издржа потомак Карађорђа, престолонаследник Александар Карађорђевић, не извини се и додаде да „нема намеру да се препуцава са родбином преко медија". Али то се са Карађорђем неће тек тако завршити. Само је питање тренутка када ће Турци и Бошњаци затражити да се званична Србија извини Турској због Првог српског устанка који је нарушио идиличан суживот Срба и Турака у Отоманској империји. Да о тешком ударцу који је цивилном друштву задао Петар Петровић Његош „Горским вијенцом" и не говоримо. Он је одавно препознат као „песник геноцида". Можда ће се ствар с Владиком Радом изменити када буде преведен на црногорски? Званична Србија по свему судећи у вези с тим нема никаквих дилема: потребно је ослободити се наслеђа деветнаестог века. Тада је са Карођорђем све и почело. Треба ствари захватити у корену, а не стално повлачити неке половичне потезе. Зашто би генерацијама Срба узор био неки устанички вођа или јунак, када би то могао да буде неки везир или велики везир у Истанбулу. Што би се уопште упорно и даље певале српске националистичке песме о Војводи Синђелићу и Хајдук Вељку? Колико би боље и лепше било уместо тих песмуљака искључиво певати песму о томе како „у Стамболу на Босфору болан паша лежи"! Званична Србија је спремна на потпуно извињење. Турска нема алтернативу. Званичне Србе и српске политичаре уопште не може поколебати средњи прст младе Бошњакиње (види насловну страну „Печата") из Сребренице, као отпоздрав српским извињењима. У односу на данашњи хаотични порески систем у Србији, у некадашњој Турској Срби су знали на чему су. Постојао је кулук, харач, „шетање агиних опанака", агино право прве брачне ноћи, данак у крви... Колико је младих и тек рођених Срба имало шансу да оствари велику и славну каријеру попут Омер Паше (Мића) Латаса, или великог везира Мехмеда Соколовића. И све су то ти лудоглави и лакомислени Срби под утицајем Карађорђа и других српских војвода жртвовали ради крајње неизвесног и тешког стварања властите независне државе. Србија се данас захваљујући својој званичној политици на неки начин враћа себи. Српчад треба да сневају висине јаничарских каријера у Стамболу. Ако им је то превисоко и предалеко, надохват им је руке да буду бар београдске дахије. Не морају се чак ни звати Аганлија и Кучук Алија, ни Мула Јусуф ни „старац Фочо од стотину љета", могу слободно задржати своја имена Милутин, Мирко, Вучина, Божидар и Драгољуб. Не морају носити ни турбан на глави, нека га носе баш као и до сада у својој души. Баш ту ропску и поданичку душу открио је и амбасадор Француске у Београду Жан Франсоа Терал. Он је од одласка америчког амбасадора Мантера из Београда у Ирак преузео улогу главног преносиоца налога Запада, не само нашим властима већ и опозиционим политичарима. Као нека врста њиховог налогодавца и исповедника он је имао прилику да се загледа у њихову душу и препознао је у њој ту доминантну служиначку, покорну црту раје. Није га могло заварати то што се она некада указивала под беретком, тророгим шеширом, фесом, шубаром или чалмом... Службени представник је убеђен да је баш та послушничка, снисходљива и улизичка душа - душа Србије, и то је нашао да каже српској јавности на француски национални празник 14. јула. У тексту „Србија има душу и представља стуб региона" у листу „Данас" он истиче: „Косово са својим већинским албанским становништвом јесте независно и неће бити повратка на старо... Не може да се замисли придруживање Србије ЕУ док је она у антагонистичком односу са Косовом, и док то питања представља јабуку раздора између Србије и 22 земље чланице које су признале независност Косова". Кажу да не треба пуцати топовима на врапце. Тако не би требало у вези са господином Тералом подсећати на великане из историје Француске. Али, ипак... Де Гол је говорио да је имао „споразум са Француском", али тог споразума у једном тренутку Французи нису били достојни, па се он повукао са највише државне функције. Данашњи српски политичари немају договор са Србијом и њеним историјским вертикалама, али имају са оним Французима који нису достојни величине Француске, њене велике традиције и историјског француско-српског пријатељства. Случајни људи су се стицајем неприлика нашли на политичким и државним функцијама, на истом злом послу, па се тако срећу и свечаног 14. јула. Ту нема ко коме и зашто да се извињава. Они се, што би рекао наш народ, „знају у душу". Терал прима честитке српских политичара и сања независно шиптарско Косово, а српски званичници се спремају да то фактички прихвате и сањају неки везирски положај на Порти у Стамболу. А шта раде Срби? Они се спремају да крену на летовање у Хрватску. То постаје прави изазов и авантура која надмашује сваки Survivor. Пре него што крену на пут на Јадранско море морају прво да скокну до српског тужилаштва, да провере да ли су на хрватском списку за хапшење, или ће их већ осуђене послати на издржавање затворске казне чим кроче у Хрватску. Ако прођу те квалификациј е онда их можда уз купање и сунчање очекује неко пребијање, или бар шиканирање. Треба ли уопште нешто додати изјави једног Сплићанина, датој непосредно после скорашњег напада на Србе: „Будале, још увек долазе, као да од Јасеновца ништа схватили нису".
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
