Poslednja tačka kosovske nezavisnosti
Autor: Prof. dr Aleksandar Fatić Mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje će biti objavljeno do kraja ovog meseca, poslednja je tačka u ostvarivanju pune kosovske nezavisnosti. Taj proces, u vreme kada je Generalna skupština UN uputila zahtev sudu, zamišljen je kao završni čin postupka koji treba da kruniše priznanje Kosova od strane svih zemalja članica EU. Preporuka Evropskog parlamenta koja je upravo upućena preostalim zemalja EU koje nisu priznale Kosovo, ima ih pet, da i one to što pre učine, govori o tome da se plan finalizacije kosovske nezavisnosti koji je decembra 2009. i objavljen kao stav međunarodne zajednice da će "2010. godina biti godina konačnog rešenja statusa Kosova" ostvaruje prema predviđenoj dinamici i da od njega neće biti odstupanja. Moguće je da srpski političari nisu znali ili nisu razumeli da međunarodna zajednica misli ozbiljno kada je najavila ovaj plan, a moguće je i da su verovali da će im se, zbog njihovih verbalnih proevropskih opredeljenja, izaći u susret te da će obećanja data vlastima u Prištini biti izneverena. Pokazalo se da srpski političari, bar njihova većina, ne razumeju kako funkcioniše svetska politika, jer uporno prenose navike i standarde koje su sami uspostavili u sopstvenom političkom sistemu na međunarodnu političku scenu. Iako je u Srbiji normalno da se donose standardi koji se potom ignorišu, da se postupa netransparentno i da korupcija caruje u svakom aspektu javne uprave, sa čim prirodno ide i da je normalno da se govori neistina i da se data obećanja izneveravaju, sve to nije slučaj u međunarodnim odnosima. Otuda i nekoliko značajnih nesporazuma između naših i evropskih ministara kada su preko kafanskog stola u evropskim prestonicama davana obećanja, a potom proglašavana nepostojećim po povratku u Beograd. Pismo koje su zemlje Evropske unije uputile srpskom ministarstvu spoljnih poslova u kome upozoravaju na nedopustivo agresivno ponašanje Beograda kada je reč o odluci da se prizna Kosovo sadrži i deo u kome se srpski političari podsećaju na to šta su ranije govorili i obećavali, a to se svodi na stav da je "talasanje" oko Kosova samo stvar odnosa sa javnošću i zamajavanja srpskog građanstva. Kada se pokazalo da to "talasanje" nije baš jednostavno zaustaviti, jer građani zaista smatraju da je Kosovo deo Srbije, onda su, kako proizlazi iz pisma, isti ti političari koji su davali obećanja, ta obećanja gazili. Politika koja prolazi kod obespravljenih građana srpske kvazidemokratije (koja, uzgred rečeno, nije mnogo različita od ostalih kvazidemokratija na Balkanu) smatra se neprihvatljivom u međunarodnim odnosima. Rezultat politike neistine i neiskrenosti je sankcija: Kosovo će biti "finalizovano" ove godine, kao što je planirano, a Srbija, bez obzira na to, neće biti primljena u EU. Evropski komesar za proširenje Štefan File dao je svoj glas za rezoluciju Evropskog parlamenta kojom se pozivaju preostale zemlje da priznaju Kosovo. Reč je o istom onom evropskom zvaničniku koji je, kao i njegov prethodnik Oli Ren, prilikom poseta Beogradu uporno izjavljivao kako "priznanje Kosova nije uslov za integraciju Srbije u EU" i da su to "dva odvojena pitanja". Sada ta izjava dobija sasvim drugi smisao: ona počinje da znači ne, kao što smo ranije mislili, da će Srbija biti primljena u EU čak i ako ne prizna Kosovo, nego obrnuto, da Srbija neće biti primljena u EU bez obzira na to da li prizna Kosovo. Ukratko, Srbija je izgubila i Kosovo i svoju evropsku perspektivu. Kada se te činjenice konstatuju, sasvim je jasno da je vođena pogrešna politika, ali ona nije bila pogrešna iz razloga koji navodi deo opozicije, navodno zbog toga što je trebalo poslati vojsku i ratovati za Kosovo do poslednje kapi krvi uz maksimalno zaoštravanje odnosa sa evropskim zemljama i EU. Ta alternativa je besmislena i uvek je to bila. Ne, greška u politici Srbije sastoji se u njenoj strukturnoj i dinamičkoj osobenosti, u njenom unutrašnjem karakteru, a to je da je reč o koruptivnoj i neiskrenoj politici. Reč je o politici koja nije zasnovana na sadržinskim principima i programskim stavovima, nego na partikularnim i kratkoročnim interesima, što je strategija koja je pod pritiskom nužnosti strateškog mišljenja napuštena u svim ostalim zemljama regiona. Evolucija politike ka evropskom nivou razmišljanja pre svega uključuje stavljanje opšteg interesa kao prepoznatljivo primarnog u državnoj strategiji, a tek potom "provlačenje" interesa partijskih struktura i kadrova ili krupnog biznisa kroz pukotine koje ostaju u tako pozicioniranoj strategiji. Srpska politika nije napravila taj civilizacijski pomak, i to je njena osnovna slabost. Zahtev za mišljenje upućen Međunarodnom sudu pravde bio je greška, to je sada jasno svakome, ali je u vreme kada je taj zahtev podnet on proglašavan za ingeniozan spoljnopolitički potez i, ni manje ni više, nego "diplomatski trijumf", u čemu su učestvovali brojni nedostojanstveni i poslušni mediji. Treba samo pogledati naslovne strane Večernjih novosti i nekih drugih novina iz tog vremena, pa ih uporediti sa onim naslovnim stranama koje će izađi dan posle proglašavanja mišljenja ovog suda. Verovatno će tada opet biti kriv neko drugi, neki "vekovni srpski neprijatelji" ili "velike svetske sile". Srbija se, u upornom potvrđivanju suštinske nesposobnosti da produktivno upravlja samom sobom, stalno vrti u krugu. Ona nema upotrebljivu političku elitu, čast izuzecima u svim strankama, i zbog toga kao pijan čovek baulja po mraku, čas se smejući, čas plačući, čas zapomažući, čas vičući i preteći, sve dok se ne pojavi neko da ga odvede da prenoći na sigurnom ili se, ako nikog nema ili se niko ne odazove, na kraju, iscrpljen, ne stropošta negde u jendek kraj puta, da ga sutra nađu, ili ne nađu http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/poslednja_tacka_kosovske_nezavisnosti.46.html?news_id=195361
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
