Manipulacije dijasporom Srbije
SrbijaNet 17.07.2010 07:55
Medju dežurnim sporednim temama (glavna je Evropa) za zamajavanje i ombanu
javnosti u Srbiji našla se i dijaspora.
Reč dijaspora se koristi za gradjane Srbije koji žive izvan njenih granica, po
svetu, mada za to postoji jedan drugi, srpski izraz – rasejanje. Ali, to i nije
toliko važno koliko je suština obmane. Aktuelnim vlastima su najednom “usta
puna dijaspore” a u realnosti od toga nema ništa. Uz kosovske Srbe i Rome
gradjani Srbije koji žive po svetu su sigurno najponiženija grupa gradjana te
države.
Nedavno je u Beogradu održana, kako je objavljeno, “Skupština srpske
dijaspore”. Organizator je Ministarstvo za dijasporu, da – Srbija ima to
ministarstvo i ministra. To je bio skup na nivou naučne fantastike. Prvo, ko je
birao delegate te skupštine? Po kojem kriterijumu? I, koga ti ljudi
predstavljaju? Koliko je meni poznato, a ja dobar deo vremena provodim izvan
granica Srbije, te ljude niko od dijaspore nije birao, za njih najveća većina
nikada nije ni čula. Biralo ih je Ministarstvo za dijasporu, ili tačnije,
ministar i njegovi saradnici i to po ko zna kojoj liniji ili logici. Prema
tome, to je skup koji nema legitimitet i njegovi učesnici su privatna dijaspora
aktuelne vlasti.
Ali, sve to nije bilo važno liderima Srbije koji su se redali za govornicom te
nazovi skupštine. Svaki povod je dobar. To je, u stvari, o državnom trošku,
znači gradjana Srbije, bio skup za domaću političku upotreba i nema nikakve
veze sa dijasporom. Skupu se čak obratio i predsednik Srbije koji je poručio da
Srbija neće izdati nacionalne interese i Srbe ma gde oni bili. To je još jedna
propagandna poruka domaćoj javnosti jer Srbi po svetu se svakodnevno suočavaju
sa poniženjima ne samo od svetskih medija nego i od same Srbije. Počev od vesti
koje stižu do njih pa do onoga šta radi aktuelna vlast. Što se dijaspore tiče
možda bi Srbiji više odgovaralo “Ministarstvo za Srbe u Srbiji” a ne za
dijasporu jer, ako je reč o Srbima, oni su izgleda u najtežem položaju kod
kuće. Onda su drugi ministri govorili o značaju dijaspore, o potrebi da oni
koji žive u svetu više ulažu novac u Srbiju i tako pomognu matici.
A šta je realnost? Da počnemo od običnih potvrda koje su mnogima neophodne za
bilo kakvo regulisanje pitanja u Srbiji. Svaka ta potvrda košta “ko Svetog
Petra kajgana” da se više isplati kupiti avionsku kartu i to rešiti na licu
mesta nego u nekoj od ambasada. I ne samo da je to skupo nego se mora ići u
banku i to uplatiti na žiro račun “drzave Srbije” jer ne može više u ambasadi.
Onda kada dodje vreme za vadjenje novog pasoša. Ne samo da je to zaista skupo
nego niko ne zna kada će se dobiti pasoš. Nekada to traje po nekoliko meseci, u
proseku pet meseci ako se ima sreće. Ne znam samo sa kime sreće. Ne daj Bože da
se traži državljanstvo Srbije ili samo upis u knjigu državljana. Za taj proces
su potrebne godine, najmanje godinu dana, opet ako se ima sreće. Naravno,
prethodno se moraju platiti fine pare, oko 140 evra, i to direktno na račun
“države Srbije” u banci a kada će biti državljanstvo – e, to, nije važno, važno
je da se sve unapred plati. Pri tom, čovek nema nikakva prava, nema koga ni da
pita niti da dobije bilo kakvu informaciju “gde je zapelo”. A da i ne govorim o
nekim bitnim informacijama posebno za eventualne poslove ili kako se to voli
reći ulaganja. Većini službenika ambasada i predstavnika vlasti na njihovim
brojnim putovanjima po svetu se, u stvari, naših ljudi gade. Da, baš tako. Iz
dijaspore niko ne može da dodje ni do portira a kamo li da dobije uvid u
ambijent investicija. Jedino, ako je nekome prijatelj neko iz vlasti. Drugačije
– ne postoji šansa. To je stvarna pozicija dijaspore a ne to što je rečeno na
nedavnom skupu u Beogradu.
A ministar za dijasporu Srdjan Srećković je posle ministra diplomatije Vuka
Jeremića najveći svetski putnik u sadašnjoj vladi. A sve to košta jer on nikada
ne ide sam, uvek ima svitu. I, konačno, ko je taj čovek? Da li, izvan njegove
najuže porodice, postoji i jedan jedini čovek u Srbiji koji je glasao za njega?
I za koga on radi? Izuzev njegovog “hobija” da izmedju putovanja u samoj Srbiji
lobira za NATO i tvrdi da je Srbija bila članica NATO-a onda ne bi bila
bombardovana 1999. godine.
Šta o tim vlastima zaista misli stvarna dijaspora a ne samozvani delegati na
Skupštini najbolje pokazuje izlaznost na izbore za vlast Srbije koji se
organizuju po ambasadama. Na primer, u Velikoj Britaniji gde živi preko 100
hiljada gradjana Srbije ili onih srpskog porekla na izbore u proseku izadje oko
250 ljudi. To je njihov stav prema ovima koji organizuju “skupštine dijaspore”.
Dijaspora je, na žalost, veoma ozbiljna stvar. U svetu živi preko tri miliona
Srba i gradjana Srbije. U svetlu činjenice da je Srbija mala zemlja to je
izuzetno veliko rasejanje. U prevodu na jezik brojki to je da svaki treći, ili
nešto više, Srbin ili gradjanin Srbije živi u inostranstvu. Ti ljudi svake
godine pošalju ili donesu u Srbiju najmanje 3,5 milijarde evra. I to je sve
gotov novac. Srbija od toga, u stvari, živi. Medju tim ljudima ima i popriličan
broj uspešnih ljudi, od nauke do velikih poslova. Oni zaista mogu mnogo da
pomognu. Ali, kako? Ti ljudi jednostavno nemaju pristupa Srbiji. Oni ne
pripadaju ni jednoj političkoj partiji, nisu dangubili po beogradskim kafićima
sa aktuelnim ministrima a nisu ni spremni na kriminal koji kontrolišu ti isti
ministri. To je realnost. A mnogi medju njima bi želeli da se vrate u Srbiju.
Srbija ih, pokazuju činjenice, ne želi. Na primer, mladi stručnjaci koji su po
svetu završili najbolje univerzitete. Da li iko u Srbiji ima pojma kakva je
komplikacija nostrifikacija diploma i doktorata stečenih u svetu čak i na
najboljim univerzitetima. To je, na žalost, nemoguća misija. Ne samo što to
košta mnogo para nego je i gotovo nemoguće. O tome odlučuju neki tipovi u
Beogradu a ne činjenice. I šta onda radi Ministarstvo za dijasporu i čemu svi
ti skupovi? Sramota. Dijaspora bi zaista mogla da pomogne ali kome.
Nedavni skup u Beogradu se razlikovao od sličnih prethodnih samo po tome što mu
je uz dijasporu pridodato i “Srbi u regionu”. Šta to znači? Ja sam mislio i još
uvek tako mislim da Srbi u Republici Srpskoj ili Crnoj Gori nisu dijaspora.
Ali, sada zvanični Beograd svoju nebrigu prema tom delu naroda želi da prikrije
kroz njihovo formalno vezivanje za dijasporu. Prvo, to je sramno a drugo, teško
tim Srbima ako su dijaspora.
Ima još nešto. Učesnike skupa je primio i srpski patrijarh Irinej. Svaka čast,
ali tu ima jedan problem koji nema nikakve veze sa patrijarhom. Činjenica je da
su daleko najveći broj ljudi u dijaspori Srbi ali nisu svi. A svi, i jedni i
drugi i treći, su gradjani Srbije. Ako je Ministarstvo dijaspore ministarstvo
države Srbije onda su njegova briga svi gradjani te države a ne jedni, pa ma
kako bili najbrojniji. Čisto principijelno. I ti “drugi” su obaveza Srbije.
Možda će tako i biti “kada udjemo u Evropu”. A šta ćemo do tada?
http://www.srbijanet.rs/kolumne/59036-manipulacije-dijasporom-srbije.html
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
