Subject: ODBRANA KARADŽIĆA.doc
Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc. Ostrava, Češka, 30.07.10.
Odbrana Dr.Radovana Karadžića ima u rukama značajne adute
Odbranom Dr.Radovana Karadžića pred Medjunarodnim krivičnim
tribunalom u Hagu (ICTY) rukovodi poznati američki pravnik Peter Robinson, sa
mnogogodišnjim iskustvima kao javni tužilac u Kaliforniji.
Njegov posao neće biti lak, radi pristrasnosti i neobjektivnosti
ICTY, koji je do znatne mere postao produženom rukom interesa SAD, uz tihu
saradnju sa oficiálnom Evropskom unijom (EU) .Prema autorovom prijatelju M.
Ivaniševiću, senatoru Republike Srpske (BiH), koji je medju glavním
organizatorima Karadžićeve odbrane, njoj je pošlo za rukom da sakupi mnogo
materijala optužbe (!), koji će značajno olakšati njegovu odbranu, pošto se
nejednom zasnivaju na očevidnim neslaganjima.
Peter Robinson je u martu 2010 imao više razgovora sa dvojicom
značajnih svedoka iz vremena gradjansko-etničko-verskog rata u BiH, koji se
nisu bojali da kažu istinu. Bili su to kanadski general Lewis MacKenzie,
komandant UNPROFORA u 1992, i James Bissett, bivši ambasador Kanade u
Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji (1990-92). O tome sastanku je novinar Robert
Sibley iz Ottawa Citizen (31.marta 2010) napisao, da je „pravnik od njih čuo
mnogo stvari, koje se neće dopadati mnogim ljudima a specijálno onima, koji
svaljuju svu krivicu za sve grozote rata na Srbe a osobito na Karadžića“. U
svojoj izjavi za Ottawa Citizen je ambasador rekao,, da „mnoge indicije
pokazuju, da su vodje Muslimana pucale u svoje sopstvene ljude“ (da bi radi
toga odmah optužili srpsku komandu u BiH a Zapad i njegovi mediji su to uzimali
za gotovu stvar). Ambasador je posle toga rekao o Karadžiću: -„Neznam, da li je
on ratni kriminalac, ali ono što ja znam je to, da je radio i nemoguće stvari,
samo da bi izbegao izbijanje rata.“ I sam branilac Karadžića je izjavio:
-„Mojim ciljem je, da se uverim, da će Karadžić imati pravičan sudski
proces…General MacKenzie je bio medju oficirima OUN, koji su najotvorenije
govorili o činjenici, da su Muslimani bacili granatu na sopstvene ljude, da
pridobiju medjunarodno mišljenje na svoju stranu…U stvari, oni su izazvali
katastrofu i uradili su, da odgovornost padne na Srbe. Karadžić je bio optužen
za neke masakre, kao da ih je izvršio on lično.“ (citirano delimično prema
BI-Balkans Infos, juni 2010, br.155).
Karadžić je optužen radi 11 zločina protiv čovečnosti, uključujući
tu i navodni pokolj 8 000 Muslimana u Srebrenici i bombardovanje Sarajeva.
Vlasti u Sarajevu i Zagrebu su optužile bosansko-hercegovačke Srbe, da su
odgovorni, osim drugoga, i za tri eksplozije u Sarajevu, sa mnogo mrtvih a
„plemeniti“ Zapad (NATO) je to od sveg srca prihvatio kao istinu i otpočeo sa
drakonskim sankcijama protiv Republike Srpske u BiH (RS) i Savezne republike
Jugoslavije (SRJ). Posle treće eksplozije 28.avgusta 1995 je otpočeo sa
masivním vazdušnim napadima protiv vojnih i civilnih ciljeva u RS, uključujući
tu i upotrebu osiromašenog uranijuma i kazetnih bombi. Srećom, ne svi zapadni
mediji su ovu laž progutali. Nekoliko zapadnih novinara je bezkompromisno
objavilo istinu. O tome, kako mnogi zapadni novinari sasvim neodgovorno
objavljuju svoje izveštaje o dogadjajima u bivšoj Jugoslaviji, citira generala
MacKenzija poznati američki novinar Peter Brock u svojoj knjizi „Čišćenje
medija: prljavo izveštavanje – Žurnalizam i tragedija u Jugoslaviji. (GMB
Books, Los Angeles, 2006): -„Ne osećajte se radi toga svega suviše krivi, pošto
vi ste javljali samo ono, šta ste videli. A to, šta ste videli, bilo je onih150
metara sa obe strane Holiday Inn“.
Prva eksplozija je bila u ulici Vase Mikina, u redu za hleb
(27.maja 1992) sa nekoliko desetina mrtvih. Da ima veći značaj, eksplozija se
desila baš pre sastanka ambasadora Evropske zajednice (docnije Unije). Ne
čekajući na neko objašnjenje, ispitivanje, CNN je odmah javila, da su to
izvršili Srbi. A OUN je posle Rezolucije Saveta Bezbednosti 757 (30.maja)
otpočela sa navedenim drakonskim sankcijama. Ali, hrabri britanski novinar
Leonard Doyle je otkrio istinu u članku, objavljenom 22.avgusta 1992 u
londonskom Independentu: „Muslimani kasape svoje sopstvene ljude – Pokolj u
redu za hleba je bio propagandni trik, javila je OUN“.
Podatci su bili dobijeni iz tajnih izvora UNPROFORa i činilaca OUN.
Pokazali su da to nisu bili Srbi, već očigledno Muslimani, koji su eksploziju
pripremili. Eksploziv je bio verovatno u kontejneru za otpadke. Članak je
pokazao, da su sarajevske vlasti (Muslimani) očevidno odgovorne i za ubistvo
američkog TV producenta D.Kaplana (13.avgusta), za eksploziju na sahrani dva
srpska siročeta (4.avgusta), ubijena pre toga snajperistom. Za sve su prvobitno
bili nepraveno optuženi Srbi, kao i za kasnije obaranje italijanskog aviona sa
humanitárnom pomoći (2.septembra 1992). Indirektne podatke o Muslimanima, kao
izazivačima eksplozija, donose i neke izjave generala MacKenzija (L.MacKenzie:
Peacekeeper: The Road to Sarajevo. G.Mc Intyre, Vancouver/Toronto, 1993).
Druga eksplozija, nazvana prema tržnici Markale I (5.februara 1994) je značila
68 mrtvih i oko 200 ranjenih. Posle nje je ostalo mnogo nejasnih okolnosti,
iako su informacije CNN odmah javljale, da su to napravili Srbi. Sam predsednik
Bill Clinton je izjavio, da su za to „veoma verovatno“ odgovorni Srbi.
M.Albright (u to vreme ambasador SAD kod OUN) i Anthony Lake (predsednikov
savetnik za bezbednost) su zahtevali bombardovanje Srba. Hrabri francuski TV
novinar Bernard Volker (TV TF1) je nokompromisno ušao u igru, kada je
izjavio:-„Granata bacača, koja je ubila 68 ljudi na sarajevskoj tržnici je
izazvala ultimatum NATO protiv bosanskih Srba, bila je prema izveštajima OUN
ispaljena iz muslimanskih položaja…“ Zabranu širenja ovih vesti objavljuje u
svojoj knjizi D.Owen (Balkan Odyssey. V.Gollancz, London, 1995). Kao udarac
lažovima i dezinformatorima třeba smatrati docniju izjavu Yasushi Akashija,
predstavnika OUN za BiH, koju je dao dopisníku DPA (6. juna 1996), da postoje
tajni izveštaji OUN, koji okrivljuju bosanske Muslimane sa pokolj civila na
trgu Markale u februaru 1994. B.Volker je dalje rekao, da ovo generalní
sekretar OUN B.B.Ghali nije objavio „u interesu više politike“. Uzbudjenje su
12.maja 2010 izazvali kadrovi filma, koje je Karadžić upotřebio u toku svoje
odbrane. Pokazuju tržnicu u toku „pripreme“ scene posle napada. Muslimanske
vlasti nisu dozvolile nikome pristup neposredno posle eksplozije.
Treća eksplozija (pokolj na tržnici Markale II) sa 37 mrtvih i 90
povredjenih se dogodila 28.avgusta 1995. Iako britanski, francuski i ruski
(pukovník Demurenko) stručnjaci nisu našli potvrdu da su za napad odgovorni
Srbi, britanski general R.Smith je potpisao izjavu o tome, da su Srbi krivi. A
za necelih 40 sati posle eksplozije su počeli masovni američki (NATO) vazdušni
napadi na Republiku Srpsku. Bosansko-hercegovačke Srbe je trebalo na svaki
način diskreditirati . Za bombardovanje Srba se onda zauzimao i „socialista“
J.Solana, koji još nije bio „šefom“ organizacije NATO. U bombardovanju
Republike Srpske su učestvovali i nemačká piloti na svojim Tornadima, posle
pola stoleća su opet uspešno ubijali i uništavali u istim oblastima kao za
vreme Wehrmachta (1941-45). U to vreme (6.septembra) je izjavio, inače slabi
ruski predsednik Boris Jelcin, da je „severoatlantski savez, pod maskom mirovne
misije, uzeo za sebe u stvari ulogu sudije i dželata, daleko izvan mandata,
odredjenog rešenjem Saveta bezbednosti OUN“. Ruska obaveštajna služba je
navodno već od februara 1995 znala za plan bombardovanja Republike Srpske. Sa
time u vezi su 10.avgusta 1995 potpisali tajni memorandum na zagrebačkom
aerodromu Pleso za UNPROFOR francuski general B.Janvier a za NATO američki
admirál Layton Smith. Prema 7.članu memoranduma je tako zvano „natpartijski“,
neutralni UNPROFOR bio saglasan sa pružanjem svih informacija, da bi NATO
napadi na srpske položaje bili što uspečniji.
Slično kao kod prve dve eksplozije i posle mora dezinformacija i
orgijanja propagande Zapada, i ovde su se javila dva hrabra zapadna novinara.
Britanac Hugh McManners u londonskom The Sunday Times je 1.oktobra 1995 napisao
članak „Srbi nisu izazvali pokolj – Stručnjaci su upozornili Sjedinjene Države,
da je bacač bio bosanski“. Članak slične sadržine je objavio i poznati američki
novinar David Binder u listu The Nation (2.oktobra).
Interesantno je, da je srpska obaveštajna služba slutila (znala ?)
za provokaciju Markale II. Autor članka je slučajno govorio telefonom
26.avgusta 1995 sa svojim prijateljem i predstavnikom Republike Srpske (BiH) u
Beogradu g.Danilom Dursunom, koji mu je pun briga rekao, da se „nešta strašno“
sprema za Srbe u Sarajevu.
Osim gore navedenih eksplozija, biće važnim predmetom optužbe i
odbrane Dr.Karadžića i pitanje Srebrenice, pitanje velike prevare u vezi sa
time. Ne može se negirati, da je u ovoj oblasti bilo mnogo mrtvih sa obe
strane, da niko nije bio sasvim bez krivice. Ali istini ne odgovaraju brojevi
mrtvih (navodno od Srba streljanih), a već uopšte ne odgovara istini tvrdnja,
da se radilo o genocidu. Osnovnom dezinformacijom je stvarnost, da se u vezi
sa dogadjajima oko Srebrenice praktički uopšte ne govori o srpskim gubitcima, o
skoro stotini uništenih srpskih sela u istočnoj Bosni i o znatno preko hiljade
ubijenih njenih stanovníka vojskom bosanskih Muslimana (28.divizija), navodno
iz „demilitarizovane“ Srebrenice, koja nikada nije bila demilitarizovana. Ovde
je bila poražavajuća činjenica, da je tokom raznih ispitivanja bio zabranjen
pristup srpskim forenznim (sudskim) stručnjacima, tako da nije uopšte moguće
sasvim sigurno saznati, odkuda su sve bili leševi sakupljeni. Prvobitni
izveštaji iz jula 1995, kada je VRS (Vojska Republike Srpske) ušla u
Srebrenicu, su javljali o 7 000 nestalih lica, ne dakle mrtvih, kao što se to
docnije u nejednom slučaju potvrdilo. A sada se broj navodno mrtvih povečao
preko 8 000. Třeba ovde spomenuti pionirski rad nemačkog publiciste koji
raskrinkava laži nemačke vladine propagande (J.Elsässer: Ratni zločini.
Ubistvene laži savezne vlade. Konkrét, Hamburg, 2000. Ratne laži. Od kosovskog
konflikta do Miloševića. Homilius, Berlin 2004).Isto tako ostaje neodgovorenim
pitanjem, kako je moguće, da je 3 016 „mrtvih“ (navodno ubíjeníh) Muslimana iz
oblasti Srebrenice „ustalo iz mrtvih“, i prema biračkim spiskovima učestvovalo
u izborima u 1996 u BiH. Medju navodno masakriranim su bile stotine onih, koji
su umrli mnogo pre i na sasvim drugom mestu, i bez veze sa ratnim operacijama
(M.Ivanišević: Srebrenica - July 1995 – In Search of Truth. Hrišćanska misao,
Beograd, 2008; lične informacije).
Skoro niko ne spominje stvarnost, da je u Srebrenici do Drugog
svetskog rata živelo oko 50% Muslimana i 50% Srba. Radi pokolja Srba tokom
ustaške Nezavisne države Hrvatske (1941-45), dalimično i radi migracije, se
broj Srba smanjio, tako da ih je tamo pred početak gradjansko- etničko- verskog
rata živelo necelih 30%. Kada je VRS ušla u Srebrenicu (11.jula 1995), tamo već
Srba uopšte nije bilo. Srbi, kao i pro srpski Muslimani u BiH (nije ih bilo
malo) razbijanje Jugoslavije nisu hteli, oni uništavanje i ubijanje nisu
započeli. Radi nerazuma svojih vodja su se nehoteći našli iza neprijateljske
barikade. General Ratko Mladić, komandant VRS, je oštro osudio tvrdnju o
genocidu, koji su navodno izvršile jedinice pod njegovom komandom:
-„Naša vojska je dobila stroge naredbe, da se prema zarobljenicima
ponaša prema medjunarodnom pravu. Nisu bila nikakva masovna ubijanja, masovna
streljanja, kako su to javljali zapadni mediji. Ali, nežalost, ja ne mogu
uopšte da isključim, mogućnost osvete naših vojnika iz toga kraja, kojima su
srebrenički Muslimani pod komandom Nasira Orića pre toga uništili njihova sela
i pobili njihove porodice…Naši autobusi su odvezli, iako smo imali malo
benzina, oko 30 000 civila (dece, žena, starih ljudi) i vojnika, koji su se
predali, do muslimanskih liínija u pravcu Kladnja i Tuzle. Pa zar je to
genocid? …Vojnici, koji se nisu predali (bilo ih je valjda oko 10 000) a nisu
bili odvezeni zajedno sa civilima, su pokušali da se probiju iz našeg
okruženja. Tu su pretrpeli velike gubitke u borbama i na minskim polníma. A
lažovi iz Haga su od njih napravili streljane
zarobljenike…Bosansko-hercegovački Muslimani mora da me mrze, najviše njihove
majke, kada iza moga imena vide toliko svojih mrtvih sinova, vojnika a nežalost
i civila, porušene kuće i uništěnu imovinu. Ali trebalo bi da shvate, da su
ONI to razbijanje zemlje, to uništavanje i ubijanje, hteli i započeli, sve to
protiv ustava BiH. A šta sam ja trebao da radim? Da li sam trebao da na miru
ostavim da ubijaju moj narod, kao što se to dogodilo u 1941.godini u ustaškoj
Nezávisnoj državi Hrvatskoj? Mi Srbi, mnogi Muslimani i Hrvati, naša braća
jugoslovenskog mišljenja, to uništavanje i ubijanje niti smo hteli, niti smo
započeli (R.Doleček: Razgovori sa generalom Mladićem, Para Bellum, Brno, 2010).
U diskusijama sa generalom Mladićem je general autoru rekao, da je
VRS tokom tri godine borbi oko Srebrenice imala oko 1 200 mrtvih,
bosansko-muslimanska vojska oko 2 000. Bili su to vojnici, koji su poginuli u
borbama. Prema merilu ICTY su to bili streljani zarobljenici. Yasushi Akashi,
predstavnik OUN za civilne poslove u BiH je sam javio, da su Srbi u svojim
autobusima bezbedno odvezli desetine hiljada Muslimana, civila i vojnika, koji
su to hteli, u krajeve pod muslimanskom kontrolom. Ne postoji nikakav
dokumenat, prema kome bi general Mladić izdao naredbu, da se streljaju, pogube
zarobljeni bosansko-muslimanski vojnici. Protiv tvrdnje o genocidu su se isto
tako izjašnjavali holandski vojnici iz Dutchbata UNPROFORA.
Yossef Bodansky, bivši stručnjak Republikanske stranke SAD za
terorizam, Gregory Copley, zajedno sa grupom zapadnih stručnjaka, napisali su u
zajedničkoj izjavi 18.septembra 2003, da „je 7 000 mrtvih dezinformacija i da
svi nezavisni forenzni (sudski) dokazi pokazuju na musliamnske gubitke u nivou
stotina, verovatno nevelikog broja stotina. Stalno akcentiranje tako navodno
visokih gubitaka (ubistava, pogubljenja) Muslimana u Srebrenici baca u zasenak
ubistva srpskih civila, počinjenih u tome gradu Muslimanima. Postoji realna
opasnost, da će Srebrenica postati, zahvaljujući zapadnim državnicima i
medijima, svetim mestom za hodočašće muslimanskih ekstremista…Dogadjaji oko
Srebrenice, posmatrani nepristrasno, prave od cele oblasti groblje kako Srba,
tako i Muslimana. Spomenik preterano uveličanom broju žrtava jedne strane neće
pomoći ni istini, ni ciljevima pomirenja…“
Slučaj Srebrenica je stvorila Madeleine Albright, kada je u avgustu
1995 pokazala nekakve avionske snimke iz američkih aviona, koji su patrolirali
iznad Bosne, na kojima su navodno mogli da se vide pokolji Muslimana u Bosni.
Snimci posle toga više nisu bili pokazivani u detalju. Gospodja Albright je
imala u to vreme veliki problem, radi koga je i uspešno „otvorila“ slučaj
Srebrenica. U Hrvatskoj se naime odigrala u maju i početkom avgusta 1995.
najveća etnička „čistka“ posleratne Evrope. Do zuba naoružana od Nemačke je
hrvatska vojska, potpomognuta u drugoj fazi „čistke“ od bosansko-muslimanske
vojske, opljačkala i isterala mnogo preko 200 000 (čak možda i 250 000) Srba iz
njihovih vekovnih naselja u Krajini, u Hrvatskoj. U delovina Krajine Srbi su
predstavljali apsolutnu većinu. Tokom isterivanja i ekonomskog uništavanja Srba
iz Krajine, bilo je mnogo onih, koji nisu pobegli, masakrirano, njih mnogo
preko hiljade. Uništenje Srbima nastanjenih oblasti u Krajini su videli mnogi
češki turisti, kada su kolima putovali za Jadran preko Krajine u Hrvatskoj. A
Hrvatska i bosansko-hercegovački Muslimani su u ono vreme predstavljali glavne
štičenike Zapada, uglavnom SAD i Nemačke. Hrvatska je zahvaljujući ovoj
„čistki“ postala praktički etnički „najčistija“ država.
Za čudo, upros ovoj strašnoj etničkoj „čistki“, niko nije káznio
Hrvatsku sankcijama, niko sa Zapada nije tražio bombardovanje Hrvatske, nije
bila nikakva rezolucija Saveta bezbednosti OUN, pa čak ni naš češki „veliki
humanista“ predsednik Václav Havel, docniji „otac izraza humanitarna bomba“,
nije radi tih dogadjaja kršio ruke, samo je izjavio, „da nije baš srećan radi
tih dogadjaja“.
Ali ipak se delu svetske javnosti svirepi dogadjaji u Krajini nisu
dopadali. Posle operacije „Oluja“ (početkom avgusta 1995) je švedski
političar Carl Bildt pozvao na odgovornost ondašnjeg hrvatskog předsedníka
republike Franju Tudjmana, radi zločina, počinjenih nad krajinskim Srbima tokom
„Oluje“. Tribunal ICTY u Hagu je o tome svo vreme čutao. Poznati američki
novinar Alex Cockburn je nešta docnije napisao članak „Bijte djavola“ (The
Nation, 16.oktobra 1995):-„Eto, i kako to sada izgleda, Sjedinjene države
završavaju kao sponzori etničkog čišćenja!“ A u tome trenutku je gdja Albright
ušla u igru. Stvorila je kao protivtežu zločina hrvatskih operacija „Bljesak“ i
„Oluja“ protiv krajinskou Srba, punih grozota i krvi - „stvar Srebrenica“. Ali
je nekako zaboravila, da su ta grozota i ta krv postojale i bile prolivene sa
obe strane a ne samo sa jedne, i opet da to nisu bili Srbi, koji su započeli
taj kovitlac zlih dogadjaja.
Kao ironija poštenog izveštavanja bile su na televizijskim ekranima
TV1 a NOVA u Češkoj izveštaji 11.jula 2010. o komemoraciji mrtvih, od Srba
navodno poubijanih (pogubljenih) Muslimana na mezarju u Potočarima u
Srebrenici. Već su počeli da govore, da ih je bilo preko 8 000. Ali oper, ni
reč se nije čula o patnjama te druge strane i ko je razbijanje zemlje,
uništavanje i ubijanje otpočeo – i da to nisu bili Srbi. Zašto niko nije
citirao malu knjižicu „Knjiga mrtvih Srba, žrtve 1992-1995
(Srebrenica–Bratunac)“, koja je bila objavljena u Beogradu 2005.godine. U njoj
je spisak 3 262 mrtvih (ime, prezime, ime oca, godine rodjenja i smrti), koji
su poginuli od „iste ruke“. Isto tako niko tom prilikom nije rekao, kako je
nestalo srpsko stanovništvo Srebrenice. Niko nije podsetio da postoje ozbiljne
sumuje o identifikaciji mrtvih, o uzrocima njihove smrti, odakle sve su tela
mrtvih bila dovezena na mezarje, kako to, da su prema biračkim spiskovima
glasali na izborima 1996 i zvanično sahranjeni mrtvi. Zašto nije bilo
dozvoljeno prisustvo srpskih sudskih (forenznih) stručnjaka tokom tih tužnou
radova?
Šta bi takvom izveštavanju izrežiranom vlastima verovatno rekao
Karel Havliček Borovski (čuveni češki novinar, progonjen austro-ugarskim
vlastima u XIX.veku)? Tomáš Garrigue Masaryk (prvi čehoslovački predsednik
republike posle oslobodjenja 1918, inače veliki prijatelj Srba) bi svakako
pokušao da se obelodani istina, kao što je to uradio u godini 1909, tokom tako
zvanog „veleizdajničkog procesa“ u Zagrebu i tokom Friedjungovog procesa, kada
je tako savršeno osramotio austro-ugarsku justiciju i dokázao joj
falsifikovanje dokumenata, i kada je tokom diskusije sa austro-ugarskim
ministrom inostranih poslova von Aehrenthalom (1910) nekompromisno osudio
politiku austro-ugarske monarhije na Balkanu.
Publikovano 14.jula 2010. u Czech Free Press (CFP) webu.
_______________________________________________
SIM mailing list
SIM@antic.org
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
