DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: 15 GODINA POSLE OLUJE ILI DA LI SU HRVATI NAŠI PRIJATELJI
sreda, 04 avgust 2010 17:54 Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kad gradiš kuću“. To važi i za odnose Srba i Hrvata Pre nekoliko dana srpski i hrvatski mediji javili su da je supruga predsednika Borisa Tadića s ćerkama na poziv hrvatskog predsednika Ive Josipovića provela tri dana u državnoj rezidenciji susedne republike. Trodnevni odmor Tadićeve porodice na Brionima u nekadašnjoj Titovoj vili „Jadranka“ protekao je u punoj diskreciji i pod budnim okom hrvatske policije. OD ODMORA DO KRVAVOG PIRA Nije prošlo ni nedelju dana od kada je porodica našeg predsednika provela prijatni produženi vikend u Hrvatskoj, a premijerka te zemlje Jadranka Kosor čestitala je građanima Hrvatske „Dan pobede“, njihov praznik a naš „Dan plakanja“, koji se proslavlja 5. avgusta, kada je okončana genocidna akcija hrvatskih vojno-policijskih snaga nad Srbima u Krajini. Kada je završena operacija tokom koje je okupirana Republika Srpska Krajna, odnosno kada su stotine hiljada Srba – pod uslovom da su imali „sreću“ pa nisu bili među nekoliko hiljada masakriranih sunarodnika – brutalno prognane. Do danas retko ko se od srpskih prognanika vratio se svojoj kući. Oni koji su to učinili suočavaju se sa tihom, ali upornom diskriminacijom. Ne treba ni reći, gotovo niko od hrvatskih ratnih zločinaca nije osuđen zbog užasa koje su počinili nad uhvaćenim srpskim civilima i zarobljenicima. A neki od srpskih vojnika koji su pali u šake Hrvata, do današnjeg dana, nevino osuđeni, trunu u hrvatskim kazamatima,. Da ne zaboravim da i to kažem, dok mi zanemarujemo istorijske istine, Hrvati dosledno vaspitavaju svoju decu u duhu propagandnih floskula, pa i otvorenih laži, iz ratnih 90-ih godina. Mladi Hrvati uče da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, da su se Krajiški Srbi, nahuškani iz Beograda, digli na ustanak iako su imali i od ptice mleko, a, iako je teorijski moguće da su i hrvatski „branioci“ počinili ratne zločine, to se uglavnom nije dešavalo. Naravno, Srbi su „izvršili“ genocid nad Hrvatima, a ne obrnuto. Nema veze šta je stvarno bilo; šta uistinu proizlazi iz činjenice da je u avnojevskoj Hrvatskoj pred rat bilo oko 800 hiljada Srba i Jugoslovena srpskog porekla, a danas ima svega 200 hiljada naših sunarodnika. Ko na te podatke obraća pažnju? Laž koja se ponovi mnogo puta – kako je, pre nešto više od pola veka, rekao jedan ugledni nacistički prijatelj Hrvatske – vremenom postane istina. KONTINUIRANO SRBOŽDERSTVO Hrvati ne nastavljaju po starom samo kada se radi o interpretaciji događanja iz poslednje decenije prošlog veka, odnosno kada je u pitanju neprijateljstvo prema preostalim Srbima na prostoru nekadašnje SR Hrvatske. Naprotiv, oni aktivno deluju protiv srpskih interesa, gde god mogu i koliko god im to polazi od ruke. Pojurili su da priznaju secesionistički akt Prištine. Pred Međunarodnim sudom pravde, možda i najubojitije od svih, uslovno rečeno, svedoka protivničke strane, istupili su za račun šiptarskih interesa. Nastoje da, koliko je u njihovoj moći, potkopaju Republiku Srpsku. Sve u svemu, baš se „prijateljski“ ponašaju prema nama. A naneli bi nam i veće zlo, samo kada bi imali pogodnu priliku za to. S druge strane, naša vlast trudi se da Hrvatima ugodi koliko god može. Hrvatskom biznisu otvorena su sva vrata u Srbiji. Hrvatska kič-kultura forsira se u našim javnim medijima. Samo što se Hrvatima ne izvinjavamo i za Jasenovac, Jadovno i Staru Gradišku. Jer, da su kojim slučajem Krajiški Srbi izumrli od kuge tokom 16. veka ili izginuli u ratovima koje su, kao prvorazredni profesionalni vojnici, vodili za račun Beča – što sve, neuviđavni u odnosu na Hrvate, nisu učinili – ustaše ne bi morale da se izlože stresu koji su doživele dok su ih klale i u jame bacale, odnosno mogle su stvaralačku energiju da upotrebe bolje, npr. da istrebe i onih par procenata hrvatskih Jevreja koji su uspeli da pobegnu od njihove kame. Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kada gradiš kuću“. Naravno, lukavi pokvarenjak odbaci budalu, navodnog prijatelja, kada mu više ne treba besplatni građevinski radnik. To važi i za odnose Srba i Hrvata. Po ko zna koji put, mnogi od nas ispadaju budale. Zaboravljamo Hrvatima zlo koje su nam, i to nedavno, učinili, i koje nam i dalje čine. I hrlimo da se sa njima „družimo“, i za to, na ovaj ili onaj način, platimo. A baš je zgodo da svoje pare trošimo na moru, koje je glupošću naših ranijih vlastodržaca i našom naivnošću pripalo Hrvatima. Uz to, da im i budzašto prodajemo naše firme, odnosno kupujemo njihove bofl proizvode, dok oni ne gledaju ni one naše koji su kvalitetni, a kamoli da ih pazare. Da stvar bude i gora, ako Hrvatima ne budemo više trebali, a okolnosti za to budu pogodne, jasno je šta nas čeka: „korpa“ ako smo daleko a – na osnovu dosadašnjeg iskustva, to slobodno mogu da kažem – jama ako smo im blizu, tj. u dohvatu noža. Itekako je još živo delo Ante Pavelića. Samo su druga vremena, pa nama namenjenu kamu „braća“, za sada, drže skrivenu iza leđa. NACIONALNI SRAM Sve to naši vladajući političari ne žele da znaju. Baš ih briga za istorijsku i aktuelnu sudbinu srpskog naroda. Bljutavim insistiranjem na, obično po nas štetnoj, tzv. regionalnoj saradnji, nastoje da se dodvore zapadnim mentorima. A uz to, nije loše ni da se oni i njihove porodice, za džabe, malo brčkaju na Brionima. Verovatno im ne bi smetalo da to učine i negde južnije, npr. na ostrvu Pag, gde su poklani i u more pobacani brojni Srbi dovedeni u tamošnji logor Slana. A mi, otupeli, i utonuli u apatiju, ni ne shvatamo šta to znači, odnosno koliko nacionalno poniženje predstavlja, kada porodica predsednika republike ode na letovanje, i to na račun tamošnje vlade, u zemlju koja je ne samo dokazano neprijateljska u odnosu na našu već je i bukvalno natopljena srpskom krvlju. Tim pre se radi o nipodaštavanju srpskog naroda kada predsednikova porodica to uradi samo koji dan pre hrvatskog slavljenja poslednjeg genocida nad Srbima! Toliko o brionskoj vili „Jadranka“, istoimenoj hrvatskoj pemijerki, Tadiću, Josipoviću i nama. A mene lično je sramota zbog onoga što čini srpska vlast, ali i onoga što rade mnogi drugi Srbi, koji se prema Hrvatskoj odnose ne samo kao prema običnoj susednoj zemlji i primamljivoj turističkoj destinaciji, već i prijateljskoj državi. Siguran sam da iste emocije kao i ja deli većina čitalaca „Vidovdana“ i drugih patriotskih sajtova. No, da li je to dovoljno dušama jasenovačkih mučenika? Kakav smo mi narod kada njih, i mnoge naše žive i mrtve sunarodnike, kojima su Hrvati nedavno učinili zlo, svojim postupcima nipodaštavamo a realpolitičke i ekonomske interese Srbije zapostavljamo, radi „prijateljstva“ sa dušmanima? www.vidovdan.org http://standard.rs/vesti/36-politika/5100-dragomir-anelkovi-15-godina-posle-oluje-ili-da-li-su-hrvati-nai-prijatelji-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
