Треба ли србији нуклеарка – Марија Милетић
„Да” сигурној енергетској будућности Годишње се у свету из термоелектрана директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова Наравно! Мој одговор је једностран, без дилеме, без скривених интереса, али ипак базиран на знању које сам до сада стекла. Надам се, када прочитате овaj и друге текстове о овој теми, да ћете и ви рећи „да” како цепању атома тако и сигурној енергетској будућности Србије. Многима ће вероватно прво пасти на памет да Србији не треба нови извор енергије, да ми имамо неискоришћене речне потенцијале, да можемо да градимо ветропаркове, да у недоглед можемо да спаљујемо нискокалорични лигнит. Нажалост, реална ситуација у Србији је ипак мало другачија. У састав електроенергетског система Србије тренутно спадају електране инсталисане снаге 8.355 MW (5.171 MW у термоелектранама на лигнит, 2.831 MW хидроелектране и 353 MW термоелектране-топлане на мазут и гас), и 1.235MW инсталисане снаге у термоелектранама на Косову и Метохији. Значи, лаички речено око 60 одсто електричне енергије добијамо из термоелектрана, а остатак из хидроелектрана. Резерве и енергетски ресурси Србије су веома неповољни: резерве квалитетних енергената (нафта, гас) чине мање од један одсто укупних резерви Србије док преосталих 99 процената чини претежно лигнит веома ниског квалитета. Да бисмо уопште имали представу каквом снагом располаже нуклеарка у односу на термоелектрану навешћу неколико бројева: – Из једног килограма угља може се произвести 3 kWh, док из једног килограма уранијума можемо да добијемо чак 350.000 kWh. – Термоелектрана снаге 1.000 MW годишње сагори четири милиона тона лигнита, а нуклеарна електрана само 35 тона обогаћеног уранијума (који након употребе може да се преради и поново користи). – Годишње се у свету директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова (сумпор-диоксид, SO2, угљен-диоксид, CO2, честице прашине итд.) из термоелектрана, док се отпад из нуклеарних електрана (око 12.000 тона годишње) брижно складишти и даноноћно чува и прати. – У случају прераде отпада из нуклеарних електрана (што је техника већ проверена и верификована), само четири одсто од 12.000 тона отпада из нуклеарки стварно би чинило отпад, док би осталих 96 процената био уранијум и торијум који се могу рециклирати и поново користити у нуклеарним електранама. Могуће је да вас ове информације нису навеле да се замислите па стога и даље верујете да Србија има друге изворе енергије осим термоелектрана. Покушаћу зато да сагледам ситуацију из друге перспективе. Речни токови Србије су искоришћени максимално, па се у будућности могу градити само мале хидроелектране снаге до 10 MW. Ветрењаче представљају зелени извор енергије, али као главни проблем наводи се пре свега несигурност у производњи енергије (ветар час дува, час не), затим цена градње с обзиром на то да једна ветрењача има снагу до 1 MW, па би у замену за један нуклеарни реактор било потребно изградити чак 1.000 ветрењача! Сунчева енергија може у Србији да буде довољна само за домаћинства појединачно али никако за целу државу (а постоји и ризик да у јесен и зиму сунце неће сијати, па шта ћемо онда?) Када се сви бројеви саберу и одузму, Србији неминовно треба (или ће требати) нови извор енергије, па се сарадња у области нуклеарне технологије јавља као реална и практично једина могућност коју имамо. Истина је да Србија нема средства да сама изгради нуклеарну електрану, а упоредо се у протеклих 20 година десио велики одлив стручњака из области нуклеарне технике из земље, зато се као реално решење јавља управо сарадња са суседним државама. С обзиром на то да Бугарска планира изградњу једне такве нуклеарке било би, како за наше стручњаке (којих је у Србији мало), тако и за младе истраживаче, корисно да се укључе у пројекат таквих размера. Једно од главних питања када се отвара дискусија на тему „Нуклеарка у Србији“ јесте, пре свега, мораторијум на градњу нуклеарних централа, али, сложићете се, уколико желимо да градимо нуклеарку, нећемо је градити ни сутра ни прексутра, значи потребно је пре свега планирати едукацију младих људи и на факултетима отворити одсеке за нуклеарну технику како бисмо пре свега образовали стручњаке у том сектору. Неизоставно је формирање одговарајућег независног регулаторног тела које ће пратити и контролисати истраживаче реактора и нуклеарне централе у земљи, пратити утицаје на животну средину и бринути о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, управљање истрошеним горивом и менаџмент радиоактивног отпада итд. Ако бисмо се укључили у изградњу „Белене” електране у Бугарској, и ако би се испоставило да је струја коју произведе електрана вишак у односу на наше домаће потребе и потрошњу, могла би се једноставно продати по скупљој цени и држава би само тако зарадила више милиона евра годишње. *Студент докторских студија на Чешком техничком универзитету, Факултет за нуклеарну физику и физички инжењеринг Марија Милетић објављено: 09/08/2010 . http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Da-sigurnoj-energetskoj-buducnosti.sr.html
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
