LICE MEĐUNARODNOG PRAVOSUĐA: ZAŠTO SE VODI ISTRAGA PROTIV KARLE DEL PONTE
petak, 20 avgust 2010 14:23 Aleksandar DOBROVOLJSKI U zamenu za iskaze, tužioci Haškog tribunala su svedocima nudili da ih sakriju u drugim zemljama, da promene njihov izgled i dokumenta, a takođe su im obećavali da će obustaviti krivična dela koja se vode protiv njih Zabavnu novost o tome da se Karla del Ponte, bivši glavni tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, i sama sumnjiči za zastrašivanje i potkupljivanje svedoka kao i za falsifikovanje iskaza svedoka, objavio je engleski list „Gardijan“. Kako sledi iz izveštaja, istragu protiv svog bivšeg šefa, koja je na toj funkciji nemilosrdno progonila ratne zločince iz reda Srba, ali je ignorisala Albance, bosanske muslimane i Hrvate, sada vode sami tužioci Tribunala. U izveštaju „Gardijana“ takođe se tvrdi da je, pored nje, istraga započeta i protiv još dvojice tužilaca tribunala - Danijela Saksona i Hildegarda Urc-Reclafa. To je prvi sličan slučaj za 17 godina postojanja Tribunala. Pošto sam početkom 2000-ih godina u svojstvu akreditovanog novinara u novinarskoj sali tribunala proveo dve i po godine, nisu me iznenadila saznanja o tome da su tužioci Haškog tribunala plašili i „trenirali“ svedoke koje su sami odabirali na najsramniji način. Preciznije bi bilo reći da sam se začudio samo tome što se na spisku sumnjivih našlo svega troje tužilaca, a ne 10-12. „BRAVURE“ MILOŠEVIĆEVIG TUŽIOCA Na primer, mirne duše bih tom spisku dodao Engleza Džefrija Najsa, koji je bio tužilac Slobodana Miloševića. Kod tog tužioca, kako se učinilo svim akreditovanim novinarima, pravu istinu nije govorio ni jedan svedok. Naročito oni iz reda bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca, koji su, raskrinkavajući bivšeg predsednika Jugoslavije, lagali na najsramniji i najciničniji način. Po svoj prilici, koristili su princip da su u ratu su sva sredstva dozvoljena. Sećam se jednog od takvih „svedoka“ - kosovskog albanca, bivšeg terenskog komandira „Oslobodilačke vojske Kosova“ (OVK). On je sedeo na suđenjima sa debelim crnim naočarima, iako u sali nije bilo jako svetlo, i podrobno pričao sudijama kako su srpski policajci na njegove oči ubijali i sakatili mirne Albance u njegovom selu pored Prištine. Očigledno podučen od tužilaca šta i kako da priča, on je tečno govorio kako je svojim očima gledao raspravu srpskih policajaca i čak čuo kako su oni međusobnmo govorili da bi mogli pustiti nekolicinu Albanaca ako im se za to plati. Istražne sudije u crnim strogim mantijama slušale su njegovu priču maltene sa suzama u očima. Tužilac je, u istoj takvoj crnoj mantiji, gledao na svedoka sa umiljatošću kao u rođenog sina. Jedini čovek u sali na koga nije delovala priča tog Albanca bio je optuženi Slobodan Milošević. U plavom odelu i kravati sa bojama srpske zastave, on je slušao svedočenje pažljivo, ali bez strasti. Samo je cupkanje nogom odavalo njegovu napetost i koncentraciju. Ali, kada je na red došlo da Milošević postavlja pitanja, Albanac se zapetljao kao pile u kučine. Prvo što je Milošević pitao bilo je - koliko su bili daleko od njega srpski policajci o čijim je zločinima govorio. „Otprilike 200 metara“, izjavio je ovaj. „A zašto u sali nosite crne naočare“, usledilo je novo pitanje. „Pa zato što sam izgubio vid ratujući protiv srpskih neprijatelja naše slobode!“, svečano je uzviknuo Albanac a, očigledno predvidevši to pitanje, Najs je odobravajuće klimnuo glavom. Milošević je prelistao papire na svom stolu i pronašao lekarsko uverenje iz ambulante sela u kome je živeo Albanac i pročitao ga sudu. Iz uverenja je bilo jasno da je svedok koji je sedeo u sali izgubio otprilike 70 odsto vida nekoliko godina pre događaja o kojima je govorio. Prema tome, on fizički nije mogao ništa da vidi nalazeći se od mesta radnje na 200 metara. A ni da čuje, pošto na toj udaljenosti nije moguće čuti da su se srpski policajci dogovarali da za pare puste Albance. Na „svedoka“ optužbe, koga je obučio i pripremio engelski tužilac u tom trenutku bilo je tužno gledati. Istina, sam tužilac, ne hajući, odmah je pozvao novog svedoka koji se nije pokazao ništa boljim od prethodnog, pa je i on uhvaćen u laži. Kod posmatrača se čak stekao utisak da su, nemajući realne dokaze Miloševićeve krivice, tužioci jednostavno podučavali napabirčene „svedoke“ šta i kako da govore na sudu. Naravno, nadajući se da će nešto od njihovog svedočenja i piti vodu. Tužilac Džefri Najs je „radio“ u Tribunalu prilično dugo. Godine 2005. on je pokušao da pomoću specijalno obrađenih svedoka ubedi sud da srpska policija 1999. godine u kosovskom selu Račak nije uništila grupu terorista OVK, već da je streljala mirne Albance koji su se našli na njenom putu. Međutim, odbrana je imala pravog svedoka Bogoljuba Janičevića, bivšeg načelnika tamošnjeg odelenja policije, koji je pod zakletvom saopštio da su svi poginuli u stvari teroristi iz OVK i njihove pristalice. Kako se potom ispostavilo, svi su oni u stvari bili pobijeni na različitim mestima u toku borbe, ali su ih potom Albanci sakupili na gomilu, pozvali strane novinare i celu stvar predstavili kao da je srpska policija streljala mirne kosovske seljake. Ubedljivosti radi, pored mrtvih „režiseri“ su položili bele muslimanske kapice kosovskih seljaka. One su čudno izgledale – apsolutnbo čiste pored prašnjavih i okrvavljenih tela terorista, ali sudije Tribunala na to nisu obratile pažnju. NASTAVAK SA ŠEŠELJEM Danas se svi ti marifetluci, koje su tužioci primenjivali u procesu protiv Miloševića, koriste i protiv lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, jednog od najpoznatijih srpskih političara. Međutim, danas su izgleda činovnici tužilaštva prevršili svaku meru. Kako piše „Gardijan“, sudije koje su tokom poslednje tri godine razmatrale optužbe protiv Šešelja odjednom su odlučile da za svedočenja svedoka optužbe zahtevaju posebnu istragu. Pošto je, na primer, svedok tužilaštva Srbin Aleksandar Stefanović za vreme svedočenja u sudu izjavio da su tužioci na njega i njegovu porodicu vršili ozbiljan pritisak. On je dobijao do 50 telefonskih poziva sa pretnjama svakog dana za vreme dok je tužilaštvo zahtevalo da potpiše izjavu protiv Šešelja. Ne izdržavši košmar, svedok je potpisao. Drugi svedok Vojislav Dabić saopštio je da je tužilaštvo zahtevalo od njega svedočenje u zamenu za „preseljenje u SAD i lepe pare“. Došlo je do toga da je svedok pristao da potpiše, ali je tekst potpisao na engleskom jeziku, koji uopšte ne govori. Kako se ispostavilo, neke svedoke tužilaštva primoravali su da daju iskaze pod pretnjom da će protiv njih samih biti pokrenut krivični postupak, primenjujući pritom mučenje tako što su ih lišavali sna. U zamenu za potrebne iskaze, tužioci su im nudili da ih sakriju u drugim zemljama, da promene njihov izgled i dokumenta, a takođe su im obećali da će obustaviti krivična dela koja se vode protiv njih. Predmetom pokrenutim protiv tužilaca Tribunala baviće se francuski sudija. Optuženi Del Ponte, Urc–Retclaf i Sakson za sada nisu priznali optužbe, ali su obećali da će sarađivati sa istragom. Karla Del Ponte bila je glavni tužilac u Haškom tribunalu od 1999. do 2007. godine. Pritom, se aktivno zalagala za izručenje sudu srpskih lidera osimnjičenih za ratne zločine Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i drugih. Od 2008. godine Del Ponte se nalazi na funkciji ambasadora Švajcarske u Argentini, koju je, kako se smatra, dobila za svoje zasluge na položaju glavnog tužioca haškog tribunala. Istina, ne treba gajiti velike nade u pravičnost međunarodnog pravosuđa. Mišljenja smo da će procesi protiv tužilaca najverovatnije biti okončani tako što se neće pronaći prestupi u njihovom radu. Vrana vrani oči ne vadi, poznata je izreka. Ali, eto, takvo je lice međunarodnog pravosuđa, koje ne donosi presude čak samo pojedincima već u suštini čitavom jednom narodu – Srbima. Izvor http://www.km.ru Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/36-politika/5211-lice-meunarodnog-pravosua-zato-se-vodi-istraga-protiv-karle-del-ponte-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
