Geopolitika, br. 34, avgust 2010, str. 38-42
Zelena transverzala, cenzurisana realnost
Piše: dr Srđa Trifković
Napokon ozvaničena činjenica da za dugi niz godina nema ni govora o ulasku
Srbije u EU ide na ruku turskim ambicijama, jer se zvanični Beograd iznenada
našao bez alternativnih opcija i bez ideja. Americi odgovara da Turcima daje
otvoren teren na Balkanu za stvaranje sopstvene sfere interesa jer je suština
te politike već godinama istovetna američkoj. I iz Brisela Turcima se nudi
Balkan kao utešna nagrada, imajući u vidu da ni oni u EU nikada neće biti
primljeni
Tokom prve polovine jula bili smo svedoci ritualnog podgrevanja mita o
srebreničkom “genocidu” i srpskoj egzistencijalnoj krivici, uz zdušno
statiranje šefa srpske države.
Drugom polovinom meseca iz Novog Pazara su upućene ratnohuškačke izjave imama
Zukorlića, sračunate da ubrzaju izbijanje uveliko isprogramirane sandžačke
krize.
Istovremeno, iz proalbanskih obaveštajno-analitičkih kuhinja i njihovih
beogradskih podružnica lansirane su priče o razmeni teritorija između “Prištine
i Beograda”, čime se priprema teren u Preševu za sledeću fazu kosovske krize:
presecanje Koridora 10.
Posle eksplozije bombe u Mitrovici (čiji će počinioci ostati nekažnjeni,
naravno), egzodus preostalih Srba na Kosovu – manje-više okočan južno od Ibra –
zahvata i sever Pokrajine.
Islamizam predstavlja “najveću brigu” Zapada u odnosu na Makedoniju, kaže
belgijski analitičar Olivije Žile povodom radikalizacije islamske zajednice u
Skoplju, “a za 10 godina imaćemo isti problem širom Balkana”.
I na kraju, a možda i najvažnije, poseta turskog premijera Erdogana Srbiji
krunisana je otvaranjem Turskog kulturnog centra u Novom Pazaru i najavom
izgradnje puta od Pazara do Aljinovića (50km vazdušne linije od Goražda)
turskim parama.
Navedeni događaji nisu nepovezani, sui generis elementi balkanske političke
scene. Oni su organski deo jednog te istog geopolitičkog procesa i projekta
čije se ime malo ko u današnjoj Srbiji usuđuje da izusti. Ime mu je Zelena
transverzala. Što su zahuktavanje procesa i ubrzavanje realizacije projekta
očigledniji, to je ženantnije srpskim “analitičarima” (da političare ne
pominjemo!) da te dve reči prevale preko usana.
Zelena transverzala ima dva međusobno povezana značenja. Jedno definiše
dugoročni projekat uspostavljanja geografski neprekinutog lanca većinski
muslimanskih zajednica od Turske na jugoistoku do Cazina na severozapadu. Drugo
označava proces jačanja etno-religijske samosvesti muslimana na navedenom
području, uz istovremeno:
(1) širenje geografskog prostora njihove demografske dominacije;
(2) uspostavljanje, širenje i jačanje entiteta pod muslimanskom političkom
kontrolom;
(3) jačanje islamskog identiteta većinske zajednice unutar tih entiteta, sa
uporednim smanjivanjem broja i marginalizacijom nemuslimanskih grupa u njima; i
(4) eskalaciju političkih zahteva, sa krajnjim ciljem uspostavljanja suverene
državnosti entiteta sa muslimanskom većinom i njihovog otcepljenja od
nemuslimanskih država.
Politički, kulturni, verski i demografski trendovi među muslimanskim
zajednicama na Balkanu ukazuju da Transverzala poprima jasan geopolitički
oblik. Naravno, zapadni političari, akademski eksperti i medijski komentatori i
njihovi beogradski poslušnici apriori odbacuju svaku sugestiju da na Balkanu
postoji neki dugoročni geopolitički projekat islamista, a kamoli da se on
sprovodi s predumišljajem i sistematski. Svako pominjanje Transverzale
srubljeno je na delikt mišljenja, na neoslobistički govor mržnje sa
“islamofobičnim” tonovima.
Negacija stvarnosti ne menja stvarnost. Podsetimo se da je još pre 16 godina
pok. ser Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer i suosnivač Fondacije
lorda Bajrona, upozoravao da je cilj muslimana da “stvore zeleni koridor koji
bi razdvojio Srbiju od Crne Gore”. Zapadne sile to podržavaju, upozoravao je
Šerman, dok se “Turska udaljava od Ataturkovog sekularističkog i prozapadnog
stava i kreće prema otomanskoj, panislamskoj orijentaciji.”
Šermanova dijagnoza bila je spektakularno vidovita. Nju je nedavno potvrdio
izraelski pukovnik Šaul Šej, analitičar Begin-Sadat Centra na Bar-Ilan
univerzitetu u Tel Avivu. On je u svojoj knizi o prodoru islama na evropski
jugoistok (2008) konstatovao da “Balkan služi kao istureni položaj na evropskom
tlu za islamske terorističke organizacije, koje koriste ovo područje za
pokretanje aktivnosti u zapadnoj Evropi i u drugim ključnim tačkama širom
svijeta”. Njegova ocena o Transverzali je bila neumoljivo precizna: “Stvaranje
nezavisne islamske teritorije, uključujući Bosnu, Kosovo i Albaniju… jedan je
od najvećih uspeha islama još od opsade Beča 1683. godine. Islamski prodor u
Evropu preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u XX veku.”
OTOMANSKO NASLEĐE – Paradigma Transverzale odražava Sudar civilizacija Semjuela
Hantingtona, koji je ukazao na rat u Bosni kao tipičan slučaj takozvanih
“sukoba na liniji procepa” između islama i ostatka sveta. Ta tektonska pukotina
nastala je sa turskim prodorom na Balkan drugom polovinom 14. veka. Linija
napada išla je od Trakije preko Makedonije do Kosova; zatim preko Sandžaka u
Bosnu sve do reke Une, gde su dva veka kasnije najezdu zaustavili pretežno
srpski graničari habzburške Vojne krajine.
Pada u oči da se geografski špic turskog napada i kasnije kolonizacije
muslimana iz drugih delova otomanskog carstva na Balkanu poklapao sa “zelenom
transverzalom”. Od samog početka, taj je koncept imao kristalno jasnu
geopolitičku logiku. Turski napori u cilju islamizacije lokalnog stanovništva
bili su daleko tvrđi i uspešniji duž koridora
Trakija-Makedonija-Kosovo-Sandžak-Bosna nego u drugim osvojenim hrišćanskim
zemljama – npr. u kopnenom delu Grčke, u centralnoj Srbiji, severnoj Bugarskoj
ili Vlaškoj.
Otomanska imperija se raspala pre skoro jednog veka ali njeno nasleđe je ostalo
širom Balkana. Na tih 500.000 kvadratnih kilometara danas živi oko 60 miliona
ljudi. Od tog broja, pravoslavni hrišćani – Grci, Bugari, Srbi i slovenski
Makedonci – imaju tanku većinu od oko 51 odsto. Muslimani – 12 miliona njih u
evropskom delu Turske i približno još toliki broj Albanaca, slovenskih
muslimana i etničkih Turaka van Turske – čine oko 40 odsto stanovništva; dok
katolika (uglavnom Hrvata) ima oko 7 odsto.
Ove zajednice ne žive danas, niti su ikada živele, u multikulturnom skladu.
Latentna mržnja o kojoj je elokventno pisao Ivo Andrić, a koja povremeno
eksplodira u razuzdano nasilje, predstavlja trajni plod turske vladavine. Ona
je imala tri bitne karakteristike:
· Šerijatski utemeljenu diskriminaciju nemuslimana;
· Ličnu nesigurnost svakog pojedinca, a hrišćanina
pogotovu;
· Krhku koegzistenciju naroda i vera, ali bez međusobnog
prožimanja.
Bio je to hobzovski svet koji je pothranjivao viziju politike po principu
nultog zbira: dobitak jedne strane poiman je kao gubitak druge. Taj
psihološko-kulturni sklop nije se promenio ni tokom skoro jednog veka nakon
raspada otomanske imperije.
Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž
Transverzale. Postoje samo dve značajne pukotine u tom lancu. Jedna je u
istočnoj Makedoniji, gde tek nešto više od sto kilometara deli najistočnija
albanska sela kod Kumanova od najzapadnijih muslimanskih sela u jugozapadnom
špicu Bugarske, kod Blagoevgrada. Druga je u potezu Nova Varoš-Prijepolje u
Raškoj oblasti, duž puta i željezničke pruge Beograd-Bar.
Hrišćanske zajednice na Balkanu nalaze se u demografskom sunovratu. Stopa rasta
je negativna u svim zemljama regiona sa hrišćanskom većinom. Nasuprot tome,
muslimani imaju najveću stopu rađanja u Evropi, a Albanci su na vrhu liste. Ako
se trend nastavi, muslimani će imati prostu većinu na Balkanu do kraja iduće
decenije.
Sa preko 70 miliona žitelja, Republika Turska počiva na spoju nacionalizma
evropskog tipa i islamskog etosa, koji pothranjuje osećaj snažne bliskosti sa
muslimanskim zajednicama širom Balkana. Kemalistički duh nije nikada prodro
dalje od vojske i uskog sloja gradske elite. Neootomanizam pod premijerom
Erdoganom ključ je oživljavanja islama i etničke samosvesti duž cele
Transverzale. Turska se vraća na balkansku scenu samouvereno i bahato, a
sadašnja srpska vlast prihvata neootomansku oholost rajetinski krotko i
snishodljivo. Nema rečitijeg prizora od Borisa Tadića koji u Istanbulu
prihvata Turke kao medijatore između njega i Silajdžića. Turcima poveriti
posredničku ulogu između Srba i bosanskih Muslimana isto je kao poveriti grofu
Drakuli zavod za transfuziju krvi.
Bez izvora političke, ekonomske i duhovne podrške na jugoistočnom špicu
Balkanskog poluostrva, islamski preporod u bivšim otomanskim posedima duž
Transverzale ne bi bio moguć. Spoj nacionalizma i islamizma u Erdoganovoj
Turskoj ima za cilj ne samo da potre plodove sekularizacije iz prošlih 85
godina; on je sam po sebi formula preporoda Turske kao geopolitičkog faktora
prvog reda. Pod vođstvom Erdoganove AKP, Turska je postala ne samo
islamistička, nego i revizionistička. Dugoročne ambicije Turske, međutim,
pogubne su po stabilnost Balkana uopšte i po srpske interese posebno. One se
neće zaustaviti pre povratka na status quo ante iz leta 1912, ako ne i 1876.
KARIKE U LANCU
Uloga Pomaka u Bugarskoj
U Bugarskoj, od 8 miliona stanovnika Turaka ima manje od 10 odsto (750.000).
Međutim, južna Bugarska je zavičaj nekoliko stotina hiljada Pomaka, muslimana
koji govore bugarski. Njihov tačan broj nije poznat jer nisu priznati kao
etnička grupa: zvanično se vode kao “Bugari islamske veroispovesti”. Većina
Pomaka i Turaka živi u šest okruga koji geografski povezuju Tursku sa BJR
Makedonijom: Haskovo, Kardžali, Smoljan, Blagoevgrad i južni delovi okruga
Pazardžik i Plovdiv.
Kod Pomaka je u punom jeku islamska radikalizacija. Poslednjih godina izgrađeno
je na stotine novih džamija. “Dobrotvorne ustanove” sa Bliskog istoka takođe
osnivaju kuranske škole, plaćaju odlaske na hadžiluk i nude stipendije mladim
Pomacima za proučavanje islama u Saudijskoj Arabiji. Kako religija sve više
određuje njihov identitet, Pomaci su glavna meta islamskih prozelita kojima je
Bugarska interesantna kao zemlja EU sa najvećim brojem autohtonog muslimanskog
stanovništva. Uporedo sa verskom obnovom, Pomaci prihvataju novi oblik
nacionalnog identiteta, odvojen od bugarskog. Mnogi Bugari u svemu tome vide
prvi korak ka zahtevu za pomačkom državom – po karakteru islamskom – u području
Rodopa, koja bi tako postala ključna karika između Turske i zapadnog Balkana.
Skoplje kao Nikozija i Jerusalim
BJR Makedonija je u praksi već dvonacionalna i dvojezična država, a Albanci de
facto drugi konstitutivni narod. Pošto su uveliko obezbedili prevlast duž
granica Albanije i Kosova, glavna meta albanskog prodora sada je sama
prestonica. Skoplje je praktično podeljeno poput Nikozije, Jerusalima ili
Mostara. Južne gradske četvrti ispražnjene su od nealbanskog stanovništva.
Istočno od Skoplja, kompaktne seoske zajednice sa albanskom većinom se uveliko
prostiru istočno od Koridora 10 kod Kumanova.
Kosovo je praktično već monoetničko, a gašenje srpskog otpora na severnoj
desetini teritorije – koja ionako nema neku stratešku važnost – u Prištini se
smatra samo za pitanje vremena. Na meti Albanaca sada je geostrateški daleko
važnije Preševo, sa vitalnom kontrolom nad Koridorom 10. Demografsko pražnjenje
okolnih opština južne Srbije (Toplica) budi albanske apetite, koji će se
artikulisati kroz zahtev za povratkom potomaka “albanskih prognanika” iseljenih
posle Berlinskog kongresa 1878. na njihova “pradedovska ognjišta”. Turska takve
apetite svojski podstiče, kako kod Albanaca tako i kod svojih državljana čiji
su preci krajem 19. veka došli iz novooslobođenih delova južne Srbije.
Prikupljanje dokumentacije je u toku, a zahtevi će uslediti onda kada se
rasplamsa sandžačka kriza.
“Sandžak” predstavlja jednu od najkritičnijih geopolitičkih tačaka na Balkanu.
Za islamiste, ključna demografska pukotina duž zelenog lanca postoji u tri
opštine u Srbiji: Priboj, Nova Varoš i Prijepolje. U opštinama Sjenica i Tutin
Srbi postoje još samo u tragovima, a u Novom Pazaru ubrzano nestaju. Turska je
aktivno uključena u premošćavanje te kritične nedostajuće karike, uz
neshvatljivu spremnost zvaničnog Beograda da im taj posao maksimalno olakša. U
odnosu na Zukorlića Turska sada lukavo igra ulogu “dobrog policajca”: samo
prepustite nama taj vaš problem, Erdoganova je poruka Tadiću, mi ćemo ga držati
pod kontrolom kada vi to već ne možete ili ne smete.
Prihvatanje institucionalizovanog prisustva Turske kao legitimnog učesnika u
političkim procesima jednog dela Srbije, pa i arbitra u njima, predstavlja
pojavu bez presedana. Može se uporediti samo sa ulogom SSSR-a u satelitskim
zemljama istočnoevropske “bratske zajednice” pre Gorbačova. Srbija tako postaje
de facto država sa ograničenim suverenitetom ne samo u odnosu na zapadne
mentore i protektore sadašnje vladajuće koalicije, već i u odnosu na
neoosmanlijsku vladu u Ankari.
Napokon ozvaničena činjenica da za dugi niz godina nema ni govora o ulasku
Srbije u EU ide na ruku turskim ambicijama, jer se zvanični Beograd iznenada
našao bez alternativnih opcija i bez ideja (da pare ne pominjemo). S druge
strane, i Brisel i Moskva i Vašington prihvataju proaktivnu ulogu Turske kao
neootomanskog hegemona. Americi odgovara da Turcima daju otvoren teren na
Balkanu za stvaranje sopstvene sfere interesa jer je suština te politike već
godinama istovetna američkoj. I iz Brisela Turcima se nudi Balkan kao utešna
nagrada, imajući u vidu da ni oni u EU nikada neće biti primljeni. Rusima, pak,
odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom, pošto se Moskva nada da će turski
uticaj na Kavkazu i u Centralnoj Aziji predstavljati protivtežu radikalnom
vahabitskom islamu. Prepuštanje Srbije turskom uticaju sa stanovišta Moskve ne
predstavlja veliku žrtvu, jer ona ionako smatra da u Beogradu nema iskrene i
ozbiljne partnere za ma kakve dugoročne geopolitičke kombinacije.
Antrfile: U odnosu na Zukorlića Turska sada lukavo igra ulogu “dobrog
policajca”: samo prepustite nama taj vaš problem, Erdoganova je poruka Tadiću,
mi ćemo ga držati pod kontrolom kada vi to već ne možete ili ne smete.
Prihvatanje institucionalizovanog prisustva Turske kao legitimnog učesnika u
političkim procesima jednog dela Srbije, pa i arbitra u njima, predstavlja
pojavu bez presedana.
NEUMITNE ČINJENICE – Problem Transverzale postoji. On neće biti rešen bez
trezvene dijagnoze stanja i bez kritičkog preispitivanja srpke politike i
srpskih iluzija tokom proteklih deset godina. Stvarnost je neumoljiva. Kako
konstatuje professor Rafael Izraeli sa Trumanovog centra u Jerusalimu,
“Muslimani su uspostavili kontinuitet koji zabija klin u hrišćansku Evropu.
Zapad ravnodušno posmatra tu pojavu jer se nada da će na tom terenu nastati
navodno neratoborni islam turskog tipa. S obzirom na uspeh fundamentalista u
samoj Turskoj, nema izgleda da će se te nade ispuniti.”
Politika SAD u jugoistočnoj Evropi tokom dve protekle decenije išla je na ruku
težnjama raznih navodno prozapadnih muslimanskih zajednica duž geografske
linije koja vodi iz Turske na severozapad ka centralnoj Evropi. Ta se politika
zasnivala na očekivanjima da će zadovoljenje muslimanskih ambicija na tom
sekundarnom poprištu poboljšati položaj SAD u islamskom svetu kao celini. Ova
politika nije nikada dala bilo kakve rezultate, ali neuspeh samo podstiče njene
zagovornike da udvostruče svoje napore. Bivši državni podsekretar SAD Nikolas
Berns tako je izjavio 18. februara 2008, dan posle jednostranog proglašenja
nezavisnosti: “Kosovo će biti država sa ogromnom muslimanskom većinom… Smatramo
da je veoma pozitivan korak što je danas stvorena ova muslimanska država,
država s ogromnom muslimanskom većinom. Ona je stabilna – mislimo da će Kosovo
biti stabilna država.”
Ako je “veoma pozitivan korak” za vladu SAD da se na evropskom tlu stvara
“država s ogromnom muslimanskom većinom” (koja je to postala čišćenjem Srba pod
okriljem NATO, tj. iste te Amerike), onda sa matematičkom preciznošću možemo
predvideti da će Vašington dati ništa manje žustru podršku nezavisnom Sandžaku
koji bi povezivao Kosovo s Bosnom. Već znamo da je bezrezervno posvećen
centralizovanoj, postdejtonskoj Bosni. Za očekivati je da će SAD pružiti
podršku i svakom budućem Islamistanu duž Transverzale: od (kon)federalizovane
Makedonije do pomačko-islamske Istočne Rumelije u južnoj Bugarskoj.
Daleko od toga da nude model za neki prozapadni “umereni islam”, Kosovo i
zapadna Makedonija, muslimanska Bosna, Sandžak i južna Bugarska već
predstavljaju plodno tle za tvrdokorni islamizam. On se brusi u stotinama
novosagrađenih džamija i islamskih centara izgrađenih novcem iz inostranstva.
Daleko od toga da doprinosi miru i regionalnoj stabilnosti, zapadna politika
nastavlja da podstiče dinamiku tog procesa sa šest bitnih odrednica:
1. Težnja za kontrolom nad još nepovezanim segmentima
Transverzale: ona će se u Srbiji izraziti kroz zahtev za uspostavljanjem regije
Sandžak sa muslimanskom većinom, u koju će biti utopljene opštine Priboj,
Prijepolje i Nova Varoš;
2. Težnja za centralizacijom Bosne i Hercegovine i ukidanjem
Republike Srpske kao “genocidne tvorevine” sa hipotekom “Srebrenice”;
3. Stalno jačanje velikoalbanskih aspiracija prema Makedoniji,
Crnoj Gori, Grčkoj, ali pre svega krnjoj Srbiji (Preševo, Medveđa, Bujanovac,
potom Toplica);
4. Dalja verska radikalizacija i etničko redefinisanje
muslimana u Bugarskoj, uz zahtev za njihovu teritorijalnu autonomju u području
Rodopa;
5. Dalje širenje islamske propaganda preko rastuće mreže
džamija, islamskih centara, NVO i “dobrotvornih fondacija” duž Koridora; a pre
svega
6. Eskalacija turskih regionalnih ambicija i diskretno ali
uporno podsticanje svih navedenih trendova od strane zvanične Ankare.
Podsticanjem svojih nesuđenih islamskih klijenata na Balkanu, SAD i zapadna
Evropa prave stratešku grešku uporedivu po učinku austro-ugarskom ultimatumu
Srbiji iz jula 1914. Plodovi će biti jednako gorki. Pre ili kasnije i Amerika i
Evropa imaće razloga da zažale zbog težnje da preko tuđih leđa kupe islamsku
blagonaklonost. Saučesništvo zvaničnika Srbije u tom projektu, oličeno u
Tadićevim hodočašćima u Istanbul i Potočare, podseća nas na starogrčku maksimu
da kada bogovi nekoga reše da unište, oni mu prvo uzmu pamet.
Duž Zelene transverzale Pandorina kutija je širom otvorena, a demoni haraju.
Cenu će pre svih platiti pravoslavni narodi evropskog jugoistoka, koji su danas
manje gospodari svoje sudbine nego u bilo koje vreme od Balkanskih ratova do
danas.
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
