OBRAD KESIĆ ZA „NOVI STANDARD“: PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE
ponedeljak, 30 avgust 2010 13:38 Od dolaska DOS bilo je jasno da su Albanci spremni “da ubijaju i da ginu” za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu kako bi to sprečili. Taj debalans sile glavni je razlog zbog koga Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo Konačno je o Kosovu i Metohiji postignut nacionalni konsenzus većeg dela srpske političke elite. Time je i zvanično obelodanjeno ono što su mnogi sumnjali da se dešava iza zatvorenih vrata i krije od javnosti i medija: da su se konačno dogovorile dve najveće partije - Demokratska stranka Borisa Tadića i Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića. Njima se u novoiskovanom konsenzusu brže-bolje priključilo niz drugih političara, stranaka, pa i značajan deo intelektualne, ekonomske i medijske elite. U normalnim prilikama to bi bio razlog za slavlje jer u Srbiji već duže vreme nema minimuma konsenzusa o nacionalnim i državnim interesima. Ali niti su ovo, nažalost, normalna vremena, niti je postignuti konsenzus korak napred, niti će doneti očekivane rezultate. Za sada znamo da su srce postignutog dogovora tri tačke: 1. Ulazak u EU je srpski državni i nacionalni prioritet, dok Kosovo nije toliko važno da može da ugrozi “evropsku perspektivu” Srbije; 2. Srbija ne sme nikada da uđe u sukob sa velikim silama; 3. Srbija se unapred odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem. Ovi temelji sadašnje politike predsednika Borisa Tadića i njegove vlade istovremeno su i razlozi zbog kojih borba Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena u međunarodnoj zajednici. A to su i razlozi zbog kojih u ozbiljnost te borbe sumnja sve veći deo srpske javnosti. Jedino je Vuk Jeremić retorikom protivrečio ovako zacrtanim ciljevima, ali retorika vlasti u obraćanju srpskoj javnosti od početka se razlikovala od retorike koju su članovi kabineta predsednika Tadića i srpske diplomate koristili u privatnim razgovorima sa predstavnicima EU i američke administracije. Ova potonja retorika je u velikoj meri u potpunom skladu sa prethodno navedenim tezama. PRIVATIZACIJA DIPLOMATIJE Primetno je takođe da smo, uz konsenzus elite i formulisanje glavnih ciljeva, na formalan način prihvatili i privatizaciju srpske diplomatije. To da predsednik Tadić najozbiljnije teme o odnosima sa Amerikom i evropskim silama, pa čak i sa Rusijom, rešava preko svog kabineta nije ništa novo, ali je novo da je cela nova faza “borbe” za Kosovo potpuno vezana za neke anonimne ljude koje predsednik Tadić šalje u značajne zemlje sveta da bi preneli ovu miroljubivu poruku srpske političke elite. Iako su šef diplomatije i glavni kadarovi u Ministarstvu inostranih poslova ljudi od poverenja predsednika, ipak je nužno da se angažuju drugi da rade njihove poslove. Zato su valjda kriterijumi za imenovanje ambasadora Srbije do te mere narušeni da neko može da bude ambasador na početku radnog veka, a neko pošto je već završio ceo radni vek. Uostalom, nije ni bitno ko formalno sedi u srpskim ambasadama jer se prava i jedino važna diplomatija ionako obavlja iz predsedničkog kabineta. Ovako privatizovana diplomatija u velikoj meri slabi postignuti politički konsenzus jer jasno sugeriše da taj konsenzus služi kao maska ili izgovor za ono što se ionako već odavno radi. Drugim rečima, konsenzus odavno postoji, ali je sada nužno da se obelodani pred javnošću kako bi se time dobilo opravdanje za buduću politiku Srbije prema kosovskom pitanju. To i ne bi bilo toliko tragično da su tvorci ove politike imali dovoljno hrabrosti da od samog početka borbe za Kosovo iskreno i otvoreno krenu ovim putem, jer onda bi imali bolje šanse da postignu ono što im je sada ključni cilj: da se problem Kosova gurne u stranu kako bi odnosi sa Amerikom i EU bili unapređeni i kako bi put Srbije prema EU bio deblokiran, uz neku vrstu podele Kosmeta. Ovo bi predstavljalo vrhunac uspeha spoljne politike predsednika Tadića i ove vlade. Na njihovu žalost, šanse da se išta od toga ostvari ravne su nuli. Sada su manje nego pre dve godine jer Vašington i veći deo EU veruju da je konsenzus Tadića i Nikolića uspeh evro-američke politike uslovljavanja. A to znači da će uslovljavanje da se nastavi još jače, pri čemu ne postoji ni malo prostora da se ozbiljno prihvate i uvaže srpski interesi, ma koliko skromni bili. Logika politike uslovljavanja glasi da Srbiji ne treba dati bilo kakav ustupak na severu Kosova, osim možda na rečima, jer je Srbija u suštini već napravila najteži i najbolniji ustupak prihvatajući nezavisnost Kosova kao “realnost”. Zašto bi Vašington i njegovi evropski partneri činili nešto za Srbiju? Od dolaska DOS na vlast bilo je jasno da su Albanci na Kosovu spremni “da ubijaju i da ginu” za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu spremni niti da ubijaju niti da ginu kako bi sprečili nezavisno Kosovo. Taj debalans sile glavni je razlog zbog kojeg Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo. Za njih je veći rizik bio da Albanci budu nezadovoljni nego da Srbi budu nezadovoljni. Najgore je to što srpsko odbijanje upotrebe sile ne znači da je na Kosovu isključena mogućnost novog nasilja i novog sukoba. To što je Srbija na svakom koraku svu svoju strategiju koordinirala sa EU i sa Amerikom takođe nije garancija da neće biti novih sukoba niti novog nasilja. Niti bilo ko može da garantuje da se nezavisnošću Kosova završava ta tragična priča vezana za raspad SFRJ. Pogotovo takvu garanciju ne mogu da daju NATO, Amerika i EU, koji su ponovo otvorili proces nacionalnog samoopredelenja, koji je i doveo do cepanja Srbije i do nezavisnog Kosova. Zašto bi sada trebalo da prihvatimo njihove tvrdnje da je ta priča završena stvaranjem nezavisnosti Kosova, pogotovo što se radi o istima koji su to garantovali Slobodanu Miloševiću u Dejtonu i koji su rekli da će morati prvo da se ispune standardi, pa tek onda da se rešava status Kosova. To su, na kraju, isti koji i dalje insistiraju da je Kosovo “jedinstven” slučaj. PREDNOSTI OTPORA Uostalom, razlog što za vreme hladnog rata u Evropi nije izbio ozbiljan sukob između Amerike i Sovjetskog Saveza jeste baš taj da su i jedna i druga strana bile uverene da bi oni drugi odlučno vojno reagovali na svaku ozbiljniju provokaciju. Svet je par puta došao do ivice rata, ali je ravnoteža straha obezbedila mir i rešavanje problema pregovorima, a ne preko nišana. Po istoj logici, treba imati u vidu da će do nasilja, ako ga bude, verovatno najpre doći zbog severa Kosova jer su Srbi u tom delu Kosova odlučni da u potpunosti odbace autoritet vlasti iz Prištine. Sada je Sever najsporniji deo deo američke politike prema Srbiji. Srpska politička elita i predsednik Tadić svoju politiku žele da predstave kao jedino “normalnu “ jer bi svaki sukob, po njima, uveo Srbiju u nove ratove. Naravno, ovo nije tačno, a dokaz za to je Republika Srpska. Poslednjih par godina Milorad Dodik i političko vođstvo RS su u više navrata morali oštro da se suprotstave politici centralizacije BiH, koju su im nametali visoki predstavnik i njegovi sponzori u Vašingtonu i glavnim evropskim gradovima. Svaki sukob između Dodika i visokog predstavnika u javnosti se predstavljao kao početak kraja za Dodika i RS, a rezultat je da niti je bilo nasilja niti je došlo do pokušaja da se smeni Dodik. To se nije dogodilo samo zato što međunarodna zajednica strahuje da bi takav pokušaj prouzrokovao još veću nestabilnost i krizu, da bi Dodik poveo masovni pokret građanske neposlušnosti, koja bi BiH dovela do potpune blokade u svakom pogledu i do ivice raspada. A to je mnogo veći rizik nego što su Dodikovi protivnici u Vašingtonu i Evropi spremni da prihvate. Drugim rečima, postoje neke vrste ravnoteže snaga koje dovode i Ameriku i EU do zaključka da je mnogo korisnije dogovoriti se sa Dodikom nego se s njim sukobiti. Naravno, to ne znači da je RS u bilo kom kontekstu ravnopravna sa Amerikom i EU, ali znači da se interes RS uvažava i da se ozbiljno shvata da su, ako se ugroze osnovni interesi RS, moguće posledice koje niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da prihvati. Ako je to faktičko stanje u odnosu RS sa velikim silama, a uzme se u obzir da je RS deo BiH, koja je pod nekakvom vrstom protektorata, onda se mora postaviti pitanje kako Dodik može da se ponaša kao državnik, a RS kao država, a Srbija nema izbora osim da se sama ponaša kao protektorat? Ovo je po sebi dovoljno ozbiljno da bi trebalo da barem malo zabrine političku elitu u Beogradu. Ono što Dodik i politička elita u RS razumeju jeste da očekivanja milosti i ljubavi od onih koji u suštini rade protiv njihovih glavnih nacionalnih i državnih interesa može samo da se završi u razočarenju i da zbog toga osnovni princip u odnosu sa velikim silama mora da bude, grubo rečeno, ono što je karakterizovalo spoljnu politiku Titove Jugoslavije: uvek je bolje da te poštuju nego da te vole. PLAŠENJE GRAĐANA SILOM Zbog svega toga, uveren sam da postignuti nacionalni konsenzus o kosovskom pitanju niti može da bude uspešan niti može da garantuje mir. To služi samo kao izgovor za neodgovornost i nezrelost političke elite u Srbiji. Plašenje građana novim ratovima koji će se otvoriti ako se kaže „ne“ - i da to „ne“ stvarno znači „ne“ - samo može da izazove nove ucene i novi pritisak Amerike. A albanske ekstremiste može samo da ohrabri da problem severnog Kosova reše onako kako je Hrvatska rešila “srpski problem” na svojoj teritoriji. Paralelu između Krajine i severa Kosova ne bi trebalo preuveličavati, ali bi je ipak trebalo ozbiljno shvatiti. Sadašnja politika predsednika Tadića i političke elite u Srbiji predstavlja u mnogim stvarima kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića. Prvo i prvenstveno, korišćenje straha da bi se narod mobilisao i eventualno demobilisao i danas je aktuelno kao što je bilo za vreme Miloševića. Za vreme Miloševića vrlo brzo se došlo do toga da se tvrdi kako devet miliona Srba ne smeju postati taoci radikalne politike trista hiljada Krajišnika, a onda je došlo do toga da devet miliona građana Srbije ne smeju da postanu taoci lude politike milion i četirsto hiljada “dinarskih” Srba u Bosni i Hercegovini, da posle toga tristo hiljada Srba sa Kosova i Metohije nisu smeli da ugrožavaju budućnost sedam miliona sugrađana u ostalim delovima Srbije. Ako pratimo ovu logiku, jasno je da pedeset hiljada Srba na severu Kosmeta isto tako ne bi smelo da ugrožava dobrobit tih istih sedam miliona Srba, koji samo žele mir i normalan život. U jednom momentu će se morati postaviti pitanje gde ova logika vodi što se tiče Srba na jugu Srbije i Srba u Sandžaku? Iza ove logike tobož većeg dobra uvek se u stvari krila logika da je najveće dobro da opstane režim, pa makar ništa drugo ne opstalo. Sadašnja politika koja se sprovodi kroz konsenzus većeg dela opozicije sa vlastima garantuje nove sukobe za Srbiju. Ako ništa drugo, garantuje da će Srbi međusobno da se sukobe. Da ostavimo po strani pitanje Kosova i koliko je ono duboko emotivno podelilo Srbe, ali postoje i druge indikacije da mogu da izbiju novi međusrpski sukobi. Srbi u Mitrovici i na severu Kosmeta vrlo brzo će se naći pod žestokim pritiskom da prihvate nadležnost i autoritet državnih institucija iz Prištine. Posle toga sledi mnogo ozbiljnija konfrontacija između političke elite u Beogradu i Dodika u RS. Ovaj sukob mora da izbije najpre zbog toga što uspeh Dodika i RS jasno pokazuje da ipak postoji alternativa sadašnjoj politici elite u Beogradu, kao i da sukob sa velikim silama ne mora da znači novi rat. Zbog toga sadašnja politička koalicija u Beogradu po svaku cenu mora da spreči uspeh Dodika i RS. Do sada je Beograd radio protiv tog uspeha pod izgovorom da radi samo ono minimalno što Amerika i EU od nje očekuju, ali će ubuduće ovaj sukob postati mnogo emotivniji i ličniji, jer direktno ugrožava temelj sadašnje nacionalne politike i dogovora opozicije i vlasti u Srbiji. A kako će na sve ovo da gledaju Vašington i Brisel, već možemo da naslutimo prema izjavama američkih diplomata iz poslednih nekoliko nedelja. Američki ambasador na Kosovu Kris Del već kaže da je u ovom momentu glavni problem na Kosovu to što vlada “pravni haos” na severu i što se ne može uspostaviti “vladavina prava” na tom delu Kosova. Drugim rečima, to je “divlji zapad” i, kada je takvo bezakonje, mora se očekivati korišćenje radikalnih mera da bi se uveli red i mir. Slično tome američki diplomate vide i RS. U najnovijem izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju terorizma u svetu navodi se da je RS neprihvatanjem nadležnosti institucija iz Sarajeva direktno doprinela da pretnja terorizma u BiH postane veća. Drugim rečima, RS i dalje predstavlja za Ameriku istu vrstu problema kao i vehabije. GUBITNIČKA ELITA Šta nam preostaje? Proces dezintegracije srpske države nije zaustavljen, a politička elita Srbije tom procesu pomaže. Ona jednostavno ne oseća i ne preuzima ni malo odgovornosti za sadašnje stanje demokratije u zemlji i htela bi da iskoristi kosovsko pitanje kao izgovor za sopstvenu nesposobnost i zloupotrebu vlasti i državnih institucija. Zbog toga stalno slušamo da “nema alternative” njihovoj politici, da nema alternative njihovoj rešenosti da se ne sukobljavaju sa velikim silama. Jer, prema toj definiciji, ne samo da je Srbija toliko jadna, siromašna i bez snage da ne može da se izbori sa ovako krupnim problemom već su nam i svi ostali njihovi promašaji i neuspesi prosto suđeni. Sugerišu nam da oni jednostavno ne mogu biti odgovorni za sadašnju situaciju jer je Srbija, navodno, takva kakva jeste. A sebe bi želeli da nam predstave kao jedine koji u toj Srbiji, u suštini, mogu da vladaju. Njihov uspeh može da se ostvari samo ako im pođe za rukom da istisnu svaku kritiku njihove politike i da ubede što veći broj građana da oni nemaju izbora. U tome je njihova sličnost sa Miloševićem velika jer je on to činio na bazi stvaranja kolektivne apatije i osećaja beznađa, pa i time što je predstavljao svoje kritičare i opoziciju kao nenormalne, radikalne i neodgovorne “izdajnike” koji bi gurnuli Srbiju i Srbijance u sve veća stradanja. Pored toga, on je vešto uspeo da predstavi Ameriku i Evropu kao glavne krivce za sve njegove neuspehe, nesposobnost i političko prevrtanje, ali i istovremeno i kao glavne partnere u spasavanju Srbije. Milošević je na taj način uspeo da sačuva svoju vlast i produži svoj rok trajanja, ali njegov pad sa vlasti se desio baš kada su mnogi obični ljudi savladali sopstvene strahove i osećaj nemoći. On je pao upravo zato što su ljudi koji su služili kao šrafovi u aparatu njegovog režima izgubili volju da rade sve veće i ljigavije prljave poslove, samo da bi on i njegova vlast opstali. Osećaj poniženja, koji se stvarao kao deo nacionalnog identiteta, i osećaj gađenja prema sve većoj brutalnosti režima su prevladali taj strah kojim se vešto manipulisalo. Milošević je za neko vreme je ipak uspeo da uvuče srpsku elitu, državne funkcionere, službenike i veliki deo običnih građana u blato svoje vladavine. Na ovaj način je uspeo i da prebaci odgovornost i da je podeli bez predaje vlasti, jer, kada se većina valja u blatu, onda su svi jednako prljavi, a istovremeno su i jednako čisti. GURANJE SRBIJE U BLATO To je u suštini i sadašnja strategija vlasti i političke elite u Srbiji. Kao što je Americi i njenim evropskim “partnerima” potrebno da Srbiju gurnu što dublje u blato, samoponižavanje, osećaj niže vrednosti i beznađe, da bi na taj način opravdali svu svoju politiku u poslednje dve decenije i da bi se oni predstavili kao jedina alternativa za spasavanje Srbije - tako i današnja srpska elita želi da gurne što veći broj građana u to isto blato da bi sebe prikazali kao jedino normalne i kao siguran spas za Srbiju. Oni koji odbiju da dobrovoljno uskoče u to blato moraju ili da se gurnu u njega ili da se diskvalifikiju i isključe iz svake javne rasprave o sadašnjoj politici i budućnosti Srbije. To za jedno kratko vreme može da uspe, jer mediji i politički i javni prostor su pod skoro punom kontrolom sadašnje vlasti. Za sada, to je dovoljna garancija za srpsku elitu jer niko od njih ne razmatra šta će biti prekosutra, nego se samo bave današnjim danom i, ako baš moraju, narednim. Sve njihove kalkulacije svode se na to da opstanu kao dominantni barem još jedan dan, i to im stvara osećaj zadovoljstva. „Govori istinu pred silom” (Speak truth to power) glasi rečenica koja se često pripisuje Martinu Luteru Kingu iz onih vremena borbe za prava američkih crnaca kada se svima činilo da ta borba ne može da donese pobedu jer sa druge strane je bila velika sila. Drugim rečima, bori se protiv sile istinom. Ta rečenica ima biblijski i verski koren predstavljajući jedinu jasnu i ispravnu strategiju u situacijama velike nepravde, vladavine sile, straha i osećanja nemoći. Najjače oružje u takvim slučajevima jeste baš obraćanje vlasti – pa bila ona “velike sile” Amerika i EU ili “male sile”, koje trenutno vladaju Srbijom - da mi znamo sve što oni rade, kako rade i zbog čega sve to rade, i da je sve to prljavo, jadno i protiv osnovnih principa demokratije i vladavina prava. Moramo da ostanemo dostojni kao pojedinci i kao ljudi u toj borbi za istinu i u želji da Srbija postane normalna i bezbedna država za sve svoje građane, mesto gde se gradi demokratsko društvo na osnovama poštovanja građanskih prava i sloboda, i prostor na kome postoji odgovornost za svaku odluku koja se donosi. To može jedino da se ostvari ako što veći broj ljudi u Srbiji još jednom odlučno kaže “ne” željama političke elite da ih ubedi da “nemaju alternativu” i da moraju da prihvate da učestvuju u formiranju nacionalnog koncensusa koji se gradi na pesku nesposobnosti, neodgovornosti i laži. Sve što se sada dešava Srbiji nije rezultat Božje volje niti neke prirodne nepogode, ali nije ni rezultat prevelike moći Amerike, nego se sve to dešava jer je to izbor i opredeljenje beogradske elite i vlasti. Što pre se ova “realnost” shvati, tim će pre Srbija stati na svoje noge. http://standard.rs/vesti/36-politika/5274-obrad-kesi-za-novi-standard-plaei-graane-tadi-i-politika-elita-vode-srbiju-u-nove-sukobe-.html
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
