Бошко Мијатовић

Ни Европа ни Косово

Требало је или бити спреман на отпор и не попустити притисцима или не подносити 
овакав предлог резолуције

Док пишем ове редове (уторак у подне) председник Тадић се спрема за разговор са 
Кетрин Ештон, шефом дипломатије Европске уније, на коме би требало да се 
финализује договор око судбине српског предлога резолуције у Уједињеним 
нацијама.
Нема сумње да ће Србија и господин Тадић доживети пораз. Ионако благ предлог 
резолуције вероватно ће бити потпуно разводњен. Наиме, за Запад су спорна два 
става: да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање 
територијалних питања”, што је неприхватљиво за све који су признали Косово, 
као и да jе „узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног 
дијалога”, што асоцира на статусне преговоре, док водеће западне земље сматрају 
да отворена питања између Косова и Србије више не постоје. 
Вероватно је да ће ова два става бити замењена неком вештом фразом о дијалогу 
Београда и Приштине под окриљем ЕУ. Тиме ће предлог резолуције, чија је сврха 
била да Србија однесе политичку победу над присталицама независности Косова и 
неутрализује неповољно мишљење МСП-а, бити претворена у неважан папир који 
суштински неће значити ништа, већ ће само помоћи Тадићу да покуша да се извуче 
из шкрипца пред домаћом јавношћу уз помоћ своје изванредне пи-ар машинерије. 
Мислим да је господина Тадића на пут пораза коме присуствујемо бар делимично 
одвела парола којом је добио последње изборе: и Европа и Косово. Одлично је 
звучала пре две године, много боље него Коштуничино мргођење према тој истој 
Европи, али је и тада било очигледно да не може бити реалистична. Јер није било 
никакве шансе да се Србија не суочи са питањем – Европа или Косово? 
У међувремену је толико пута поновљено да Европа нема алтернативу, односно да 
Србија јако жели да се учлани у ЕУ, да је и портиру у Бриселу и Вашингтону 
постало јасно да ће бити довољно да се Србија мало притисне како би попустила. 
Јер онај ко више од свега жели пријатељство Лондона, Берлина и Вашингтона, па 
чак и да га што пре приме у своје друштво, свакако нема ниједан адут, чак ни 
празан блеф, у натезању са тим истим пријатељима када му отимају део 
територије. 
Остаје нејасно шта су мислили Тадић и Јеремић када су подносили овај предлог 
резолуције. Да ће их Запад пустити да је прогурају кроз УН, тј. да неће бити 
озбиљног притиска и завртања руке? Да ће се ценкати и ипак нешто извући? Све ми 
се чини да су наивно проценили ситуацију. Требало је или бити спреман на отпор 
и не попустити притисцима или не подносити овакав предлог резолуције. Овако се 
ништа не постиже, осим бламаже и даљег слабљења позиције Србије. 
Отпор је био могућ, уз ослонац на Русију и задржавање проблема у Савету 
безбедности. Но, то би била политика конфронтације ,,а ла Коштуница”, на коју 
Тадић није ни хтео ни могао да се врати. Није хтео, јер је у супротности са 
његовом меком стратегијом према западним земљама, а није могао из политичких и 
пи-ар разлога. 
Поред тога, она земља која је економски слаба и несамостална нема шансе да се 
озбиљно одупре онима од чијих пара зависи. А Србија је, захваљујући 
дилетантима, свакако зависна од стране помоћи, кредита и зајмова, па вест дана, 
и то позитивну, представља сваки одобрени зајам, свака најављена помоћ. Као да 
земља на овом нивоу развоја не може да живи од сопствених пара. Паразитска 
оријентација у последњој деценији има своју цену. 
Тадић се сада заклиње да Србија никада неће признати Косово. Али, како ће, у 
тренутку кандидатуре за ЕУ, одговорити Бриселу на питање: где су границе 
Србије? Већ тада ће, можда фактички али јасно, морати да призна Косово или ће 
Брисел одбити молбу Београда. Просто је немогуће да се једна земља озбиљно 
кандидује за учлањење са границама које јој велика већина чланица ЕУ не 
признаје. Бојим се да иза пораза у УН следи дефинитивна капитулација на 
косовском питању. Ко каже „А” обично мора да каже и „Б.
Најгоре је, наравно, то што губитак Косова неће бити праћен добитком Европе. 
Већ нам је речено да не треба да рачунамо на учлањење у следећих од 10 до 15 
година. Парола „и Европа и Косово” претворила се у „Европа или Косово?” да би 
на крају стигли до „ни Европа ни Косово”.


директор економских студија ЦЛДС
 

Бошко Мијатовић

објављено: 08.09.2010.

http://www.politika.rs/pogledi/Bosko-Mijatovic/Ni-Evropa-ni-Kosovo.sr.html

_______________________________________________
SIM mailing list
SIM@antic.org
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim

Одговори путем е-поште