Iran bez ruskih S-300
Леонид ИВАШОВ
У интересу Израела
Начелник Генералштаба руских оружаних снага саопштио је 22. септембра 2010.
године да је руска страна одустала од испоруке Ирану зенитно-ракетних комплекса
С-300. И ма каква објашњења при том давана, чак је и лаику јасно: С-300 су
чисто одбрамбени комплекс, у функцији балансирања офанзивних могућности
противника, и лишавања предности авијације нападајуће стране. Комплекс нипошто
не представља опасност по суседа који се брани, уколико он не наруши туђу
државну границу.
У случају иранско-израелске конфронтације, када се Ирану прети моћним
авио-ударима, свака суверена мирољубива држава у обавези је да учини све у
циљу спречавања агресије. Тим пре, држава – чланица Савета безбедности ОУН,
која одговара за одржавање међународне безбедности. Агресија се практично
искључује, када постоји паритет снага, или пак када је онај који се брани у
стању да агресору нанесе ненадокнадиву штету. Комплекси С-300 управо су
способни да авијацији Израела нанесу озбиљну штету. Ускраћивање Ирану права
на ефикасну одбрану фактички је исто што и позив на агресију. Шта је то ако
није стимулисање заподевања новог рата недалеко од својих граница, рата са
тешким последицама не само по Иран, него и по животе многобројних руских
стручњака, који тамо раде? А да не говоримо о политичкој и економској штети по
Русију.
Чиме је диктиран такав корак? Разлога је, по свој прилици, неколико. Москва ево
већ низ година, „не примећујући“ израелско нуклеарно оружје, активно учествује
у решавању такозваног иранског нуклеарног проблема, гласа за санкције против
свог суседа. У МИП Руске Федерације је, изгледа, забрањено чак и помињање
предлога о стварању ненуклеарне зоне на великом Блиском Истоку, што је у више
наврата тражио Иран уз подршку арапских земаља. Зашто? Покушајмо пронаћи
одговор.
У Никсоновом институту у Вашингтону 28. јула 2010. године одржан је округли
сто, посвећен перспективама руско-америчких односа. Директор Института за
савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, који је говорио са руске стране, изјавио
је да у Русији не сматрају сви распад СССР „геополитичком катастрофом“, да је
циљ оних који тако не мисле, заправо, инкорпорирање Русије у систем
евро-атлантске безбедности и улазак у НАТО. Он је такође истакао, да је
Анатолиј Сердјуков спровео добру војну реформу и да ће у скорије време најмање
30 процената војне технике за руску армију стизати из...Израела и земаља НАТО.
Генерал Дворкин, који се нешто пре тога вратио из Израела, „вршио је притисак
на присутне америчке сенаторе, захтевајући да САД хитно нанесу удар по Ирану,
и Американцима предао компјутерски модел таквог удара.
Анатолиј Сердјуков и израелски министар одбране Е. Барак су 6. септембра 2010.
потпиали Споразум о војној сарадњи између Русије и Израела. У том Споразуму
(првом у историји руско-израелских односа!) постоји чак тачка о размени
обавештајних информација. Да ли потписници Споразума то тумаче тако, да је
Русија сада дужна да шпијунира арапске земље, Турску и Иран, и да саопштава
добијене податке Тел-Авиву? Ако су раније руске власти са Израелом усагласиле
испоруке наоружања на Блиски и Средњи Исток, сада су оне принуђене да за то
траже и дозволу. Нешто слично је постојало у кобним 90-им у оквирима комисије
Гор – Черномирдин, када Москва није имала право да Ирану испоручи чак ни обични
шраф без одобрења Вашингтона.
Поуздано је познато да је Израел узимао активно и непосредно учешће у припреми
и реализацији грузијске оружане агресије августа 2008. године против народа
Јужне Осетије и руских мировних снага. Крв невино погинулих је на души
израелских „стручњака“. Међутим, шта се све неће жртвовати зарад инкорпорирања
у јудејско-атлантску цивилизацију?
Одлуке, попут оне коју је обелоданио Н.Макаров, могу нанети ударац не само по
престижу руске државе, него и по безбедности Русије, безбедности сваког од нас.
После тога исламски свет ће имати право да третира Русију као свог противника,
са свим последицама које из тога произлазе. И све то при „запаљеном“
муслиманском Кавказу и више од милион муслимана у Москви.
А ако говоримо у целини о војној реформи руске армије, пред очима стручњака
појављује се следећа слика: реорганизација структуре оружаних снага, прелазак
на бригадни систем, куповина израелске и натовске технике, заједнички маневри
десантних снага и других родова војске, изведени на територији САД и Европе,
одбијање да се у војна училишта и институте примају питомци и слушаоци – није
ништа друго до форсирана прирема војног модела за прикључивање остатака руске
армије и флоте експедиционим снагама САД и НАТО.
Због чега? Да би се вадило кестење из ватре у војним авантурама
англо-саксонаца, ционистичке елите Израела, у име успостављања светске
доминације сиве финансијске олигархије?
Остављамо квалификацију овог чињења изван наводника.
_________________
Леонид ИВАШОВ је Председник Академије за геополитичке проблеме,
генерал-пуковник, доктор историјских наука
_______________________________________________
SIM mailing list
SIM@ANTIC.org
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
