GENERAL JOVAN MILANOVIĆ: STRANE SLUŽBE SU NOSIOCI EKONOMSKIH, POLITIČKIH I VOJNIH DESTABILIZACIJA U SRBIJI
nedelja, 12 septembar 2010 23:18 “Status permanentne krize” je projekat koji je u NATO usvojen novembra 1998. godine i on je aktuelan i danas uz povremene modifikacije Francuski mediji su aferu „Binel“ svrstali među tri najveće špijunske afere posle Drugog svetskog rata. U toj aferi radi se o hapšenju francuskog majora Binela 1998. godine, šefa kabineta generala Pjera Viroa, načelnika Glavnog štaba Francuske pri vojnom komitetu NATO-a, koji je osuđen zbog špijunaže u korist Srbije. General u penziji Jovan Milanović, bivši obaveštajac, kaže za „Akter“ da je major Binel bio jedan od ključnih izvora koji mu je, dok je boravio u Briselu, dostavljao informacije i dokumente iz NATO-a. „On nije bio moj ’operativni cilj’. Cilj je bio njegov šef, general francuske vojne delegacije u Vojnom komitetu u NATO-u. On se u ime Francuske opirao i suprotstavljao eventualnoj agresiji, a tada je to bio i zvanični stav Francuske. On, i Binel, su iskazivali naklonost prema srpskom narodu. U toku leta 1998. godine NATO je intenzivno radio na pripremi planova za agresiju. Kraj maja te godine može se smatrati početkom njihove izrade, jer je Havijer Solana tada izdao, u ime Saveta NATO-a, političku direktivu Vojnom komitetu i Komandi NATO-a u Monsu, gde je inače sedište te vojne strukture. Od tada pa sve do 1. novembra te godine, dok major Pjer Anri Binel nije otkriven, a ja stavljen u kućni pritvor, dostavio sam Beogradu oko hiljadu stranica informacija i blizu dve hiljade stranica dokumenata NATO-a od kojih su neki bili elaborati planova za agresiju koja je bila u pripremi“, kaže na početku razgovora za „Akter“ general Jovan Milanović. Planovi odbrane zemlje su do detalja ažurirani tokom leta i jeseni 1998. godine. Njihovo ažuriranje je išlo sa tolikim stepenom preciznosti zahvaljujući podacima, informacijama i planovima koji su dostavljani iz Brisela i drugih centara moći. Veoma često su ti podaci bili toliko „vrući“ da ih nije delilo više od nekoliko sati od trenutka njihovog usvajanja u NATO do pristizanja u Generalštab Vojske SR Jugoslavije. Brisel je najveća obaveštajna kuhinja u svetu. Vi ste bili u Briselu na poziciji ministra-savetnika od 1995. do 1998. godine, jer tadašnja SR Jugoslavija nije imala vojnog atašea. Šta je sve bilo u dokumentima francuskog obaveštajca? Koji je najznačajniji dokument koji vam je dao Binel? - Zahvaljujući istorijskoj tradiciji, profesionalnosti i dobrom izboru kadrova, naša obaveštajna služba permanentno je servisirala državni i vojni vrh pravovremenim i izvornim informacijama od interesa za bezbednost zemlje. Poverenje naroda i države mi obaveštajci smo opravdali, i sprečili strategijsko iznenađenje. Planovi odbrane zemlje su postojali, ali su oni dobili konkretnu dimenziju i do detalja ažurirani tokom leta i jeseni 1998. godine. Njihovo ažuriranje je išlo sa tolikim stepenom preciznosti zahvaljujući podacima, informacijama i planovima koji su dostavljani iz Brisela i drugih centara moći. Veoma često su ti podaci bili toliko „vrući“ da ih nije delilo više od nekoliko sati od trenutka njihovog usvajanja u NATO-u do pristizanja u Generalštab Vojske SR Jugoslavije. Od jula 1998. godine imali smo prilike da se major Binel i ja više puta vidimo i uvek je bio spreman da mi pruži sve informacije koje su mi bile neophodne. Ključni sastanak se desio 1. oktobra u jednom grčkom restoranu u Briselu. Do toga datuma Beogradu je bilo poznato sve: 13. oktobar kao datum aktiviranja planova agresije, serija udara po ključnim položajima, aerodromima, skladištima i drugo. Potom 48 sati traje pauza i ultimatum SRJ da prihvati uslove NATO-a i povuče vojne i policijske snage sa KiM i ispuni niz neprihvatljivih uslova. Nakon toga, ako se ne ispune uslovi ultimatuma, sledi serija novih udara. Ne naslućujući da su planovi o agresiji već tokom noći bili na stolu načelnika Generalštaba SRJ, Amerikanci su tokom narednih dana iz vazduha vršili verifikaciju pozicija ciljeva. Inače, većina ciljeva je memorisana u glavama krstarećih raketa još tokom proleća 1998. godine. Izviđanjem su utvrdili da ciljeva nema, jer je GŠ SRJ izradio novi plan takozvane disperzije i sklonio ciljeve sa ranijih pozicija. Pošto je agresija postala nesvrsishodna, a planovi NATO-a neupotrebljivi, u Beogradu je 12. oktobra održan sastanak lidera NATO-a i Slobodana Miloševića. Na tom sastanku postignut je dogovor o delimičnom povlačenju vojske i policije sa KiM, a dogovoren je i dolazak takozvanih verifikatora, nakon čega se ulazi u period „zimskog primirja“. Naše službe su kao i ceo vojnički sastav uvek bile i uvek će biti patriotski nastrojene i uvek spremne da brane svoju zemlju, narod i tekovinu. Retko koji narod ima takav potencijal. Mi smo bili svesni da se suprotstavljamo daleko nadmoćnijem agresoru, uvereni da se otadžbina mora braniti. Ostavljam po strani istorijske greške koje je politika počinila, neka to ocenjuju istoričari. Milošević je imao strah od vojske, zato nije imao poverenja. Taj njegov strah bio je zbog nepoznavanja istorijske odanosti te vojske svojoj otadžbini i narodu. Nije shvatio da vojska ne želi njegovu vlast, već državnu i ustavnu podršku da izvrši zadatke koje joj nalaže odbrana teritorijalnog integriteta zemlje i ništa više. Naša vojska i njene službe bile su i biće sposobne za svaki izazov, kada je nahraniš, brineš o njihovim porodicama, kada je logistički i organizacijski oganizuješ, kada je ne ponižavaš i partijski ne zloupotrebljavaš. Da li je tačno da je major Binel na suđenju izjavio da vam je predao dokumenta, ali da je to učinio iz humanih razloga, kako bi naterao tadašnje jugoslovensko rukovodstvo na kompromis i time sprečio razaranje SRJ? - Prva izjava Binela, na početku istrage, bila je da je to uradio iz humanih razloga, jer je smatrao da ako je iseljavanje Šiptara humanitarna katastrofa, onda će bombardovanje NATO-a na ciljeve u SRJ biti još veća katastrofa. Rekao je da voli Srbe, da se ne kaje i da bi to ponovo uradio u nekoj drugoj prilici. Zbog izjave da „voli Srbe“ podignut je odijum u Francuskoj i „demokratskom“ Zapadu, zbog same pomisli da neko to može da kaže. Za njih bi najprihvatljivija varijanta bila da je od mene dobio desetine hilajda evra i onda bi bio „plod negativne kadrovske selekcije“. Međutim, major Binel je imao briljantnu biografiju, bio je na prestižnim vojnim školama i potomak je Solunca. Izjavili ste da deo jugoslovenske vlasti nije verovao u informacije koje je obezbedila jugoslovenska vojska i da je Slobodan Milošević bio u uverenju da se ne radi o agresiji već o „diplomatiji potpomognutoj vojnom pretnjom“. Možete li reći koja je to visoka ličnost, kada se došlo do podataka o napadu na SRJ, rekla: „Šta to nama vojska podmeće, kakav rat?“. - U to vreme naš ambasador u Belgiji bio je pokojni Nikola Čičanović. Iz pijeteta sam dužan reći – izuzetan diplomata. Mogao je biti mentor većini ministara inostranih poslova. Na dan pre nego što samo dobio planove od Binela, sreli smo se na jednom prijemu. On se tada upravo vratio iz Beograda. Ja sam ga inače svakodnevno informisao o svojim saznanjima i o predstojećoj agresiji. On nije imao značajnije informacije, jer su naše diplomate imale veoma nizak nivo diplomatske i obaveštajne komunikacije sa predstavnicima – članicama NATO-a, a isto tako države članice NATO-a i EU nisu nas pozivale na prijeme i večere. Iz tih razloga, a i zbog loše kadrovske strukture u ambasadi, veoma je malo kvalitetnih informacija stizalo u Beograd. Tokom tog susreta ja sam mu veoma panično ispričao šta se dešava u NATO-u i da se do datuma agresije odbrojavaju dani. Tokom razgovora mi je rekao da ga je „šef“ pitao u Beogradu – ko je taj pukovnik koji nas danonoćno zasipa informacijama o agresiji, pa nas Vojska pritiska. Rekao mu je: „Šta je to, kakav bre rat. Pa, iako bude nešto, to će biti dva-tri udara, pa ćemo posle da pregovaramo ako treba.“ Civilne diplomate su „šefom“ zvale Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića i Živorada Jovanovića. Ko je od njih bio taj „šef“, ni danas ne znam, ali naslućujem. A taj „šef“ nije čak ni znao da tada nisam bio pukovnik, nego general – duže od godinu dana. Da li se uloga vojnog obaveštajca promenila u poslednjih dvadesetak godina, odnosno od raspada SFRJ? - To je jedan od dva zanata čija se uloga nije promenila. Tehnička podrška je izuzetno važna, ali ljudski faktor je nezamenljiv. SAD su u Nemačkoj imale (imaju) Centar za presretanje elektronskih komunikacija i frekvencija. Postojao je podatak da mogu presresti preko 200.000 komunikacija u minuti. Danas mogu mnogo više. Zašto nisam otkriven skoro četiri godine, a dvaput nedeljno sam ulazio u NATO. Binel je rekao da voli Srbe, da se ne kaje i da bi to ponovo uradio u nekoj drugoj prilici. Zbog izjave da „voli Srbe“ podignut je odijum u Francuskoj i „demokratskom“ Zapadu, zbog same pomisli da neko to može da kaže. Za njih bi najprihvatljivija varijanta bila da je od mene dobio desetine hilajda evra i onda bi bio „plod negativne kadrovske selekcije“. Međutim, major Binel je imao briljantnu biografiju, bio je na prestižnim vojnim školama i potomak je Solunca Srbija danas ima 19 vojnih izaslanstava u najznačajnijim državama sveta, sa kojima ima razvijene vojne i vojnoekonomske odnose. Da li je po vama to dovoljan broj izaslanstava, s obzirom na to da se Srbija nalazi u situaciji kada se njeni ciljevi spoljne politike kreću od Amerike, EU, Rusije, suseda… - Nekada, u ozbiljnoj državi, Vojsci i diplomatiji, znalo se šta je osnovni zadatak svakog diplomatskog predstavništva, pa i vojnog izaslanstva. Jedni su pratili vojne saveze i koalicije, drugi velike sile sa posebnim interesima prema geopolitičkom i geostrategijskom prostoru u kojem je Jugoslavija, ma kako se ona zvala. A, treći su imali prioritetne zadatke u domenu vojno-ekonomske saradnje. Postoji pravilo u svetu. Kada se vojska brojčano smanjuje, povećava se progresivno broj vojnih obaveštajaca i saradnika u inostranstvu. To nije naš primer. Prema tome, nedovoljan je broj vojnih izaslanika. Koji su po vama izazovi i pretnje koje utiču na bezbednost Srbije? Najveća pretnja za bezbednost je jednostrana i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova. Takođe, na jugu Srbije se javlja ekstremizam, a u pojedinim regionima postoje grupacije koje deluju sa pozicija verskog i ideološkog radikalizma… - Nezavisnost Kosova je posledica oružano realizovane bezbednosne pretnje. Dakle, prvo izazivanje krize, potom izazivanje oružane pobune, pokušaj nasilne secesije kao rezultat “egzodusa” i humanitarne katastrofe i na kraju spoljna agresija. Protivpravno proglašena nezavisnost nije jednostrana. U njenoj realizaciji je učestvovao NATO, veći deo članica EU i država radikalnog islamskog fundamentalizma. Zatim, multinacionalne kompanije i prljavi bankarski i monetarni sistem. Prema tome, NATO kao nosilac oružane pretnje i vojnog disbalansa u regionu, članice EU kao mogući izazivači ekonomske destabilizacije zbog otezanja primanja Srbije u EU, Turska kao nosilac neoosmanizma na Balkanu, i Albanija kao dugogodišnji remetilački faktor bezbednosti u regionu su izazovi koji utiču na bezbednost Srbije. Ne mislim da Srbiji od napred navedenih nosilaca izazova bezbednosnih pretnji preti bilo kakva vojna intervencija, ali “status permanentne krize” je projekat koji je u NATO-u usvojen novembra 1998. godine i on je aktuelan i danas uz povremene modifikacije. Može se čuti da su prikrivenim delovanjem u Srbiji strane obaveštajne službe doprinele dezintegracionim procesima, posebno kada je reč o Kosovu, a pojedini obaveštajni sistemi nastoje da kontrolišu i druga područja sa kriznim potencijalima kako bi ih, u slučaju potrebe, aktivirali kao nova žarišta destabilizacije? Kakav je vaš komentar? - Ovde već više od decenije nema ničeg prikrivenog. One deluju javno, drsko, agresorski. Poučan je primer delovanja britanskog vojnog atašea više godina pre, za vreme i posle agresije NATO-a. On je najdirektnije rukovodio krizom na KiM tokom 1998. godine. Čitao sam njegove laži koje je dostavljao u NATO, na osnovu kojih je veći deo generala i visokih diplomata i u britanskoj delegaciji bio zaveden.Taj čovek je istupio kao svedok otpužbe protiv svih srpskih optuženika u Hagu. Bio sam pozvan, kao svedok odbrane na osnovu mojih informacija iz Brisela, da svedočim o brojnom stanju i organizaciji OVK u 1998. godini, suočim se sa njim i prekinem seriju brojnih laži i obmana. U tome su me sprečile naše vlasti, obaveštavajući me preko advokata da je moja dokumentacija uništena, što nije bilo tačno. Njegovo delo je sa istim žarom nastavio i njegov zamenik koji je došao u Beograd 2000. godine. Obaveštajna zajednica SAD okuplja oko 2.000 organizacija i oko 800.000 ljudi. To je zbir više od polovine evropskih armija, bezuspešno pokušavajući da uspostavi kontrolu nad pojedinim regionima. Srbija je danas pod teškim bremenom obaveštajnog delovanja stranih agencija koje su nosioci ekonomskih, političkih i vojnih destabilizacija. U našoj zemlji sprovodi se privatizacija celokupne privrede, a samim tim i uticaj na društvene i političke tokove u zemlji od ko zna koga. Kako ovo pitanje, kao i pitanje rada obaveštajnih službi u regionu i šire mogu da utiču na celokupnu situaciju, i u kom pravcu? - Da vas ispravim, privatizacija se ne sprovodi, sve što je imalo već je sprovedeno. Kada država ostane bez ekonomskih resursa, ostaje bez logističke podrške svoje odbrane. Novinar Nikola Vlahović kaže u jednoj ozbiljnoj analizi perioda 2003–2010. da je u Srbiji „izvršena biblijska pljačka sopstvene imovine“. U takvim uslovima obaveštajne službe, iz bilo koje zemlje dolazile, deluju nasilnički, sklone su da primenjuju različite vrste pretnji i da vam izdaju „naloge“ kako da se ponašate, da vam određuju sa kim i kako ćete sarađivati u regionu. Kako se suprotstaviti pretnjama i izazovima? Nemam odgovor na to pitanje. Možda to ima u nekim novijim udžbenicima. Dvaput sam se zakleo. Prvi put kada sam položio vojničku zakletvu kada sam primljen na Vojnu Akademiju. Drugi put je to bilo u vreme mandata u Briselu. Tokom leta došao sam na referisanje kod načelnika Obaveštajne službe i načelnika Generalštaba SRJ. Iznosio sam procenu situacije i mogućnost agresije NATO-a. Bio sam upitan da li je moguće da doživimo strategijsko iznenađenje i da budemo uništeni na mirnodopskim lokacijama (u kasarnama). Prvo, rekao sam da je NATO veoma glomazna organizacija i da joj je potreban period i koalicioni konsenzus. Prema tome, nije bilo moguće. Drugo, rekao sam, zaklinjem se da se živ u zemlju neću vratiti ako zemlja doživi strategijsko iznenađenje. Dakle, za agresiju koja se desila 1999. godine znao je i državni i vojni vrh i to nekoliko meseci ranije“. U javnosti su prisutne predrasude da je diplomatija lagodan život dokonih ljudi koji idu od prijema do prijema.Iz vašeg iskustva, šta je u suštini vojni obaveštajac? - Baš tako. Mnogi su proveli život u diplomatji veoma lagodno. Od prijema do prijema. Bio sam svedok kada su kolege jednom našem diplomati donosile piće umesto konobara tako što su mu dva viskija sipala u jednu čašu i brzo ga napijali, nakon čega je operativan rad sa njim bio jednostavan. Bilo je diplomata koji danima nisu imali šta da jave centrali. Među vojnim obaveštajcima toga je manje. U vreme agresije bio sam zamenik šefa obaveštajne službe. Zahtevao sam i vratili smo sve koji nisu bili sposobni da odgovore na zadatke koje smo im svakodnevno postavljali. Moje iskustvo iz vojne diplomatije je besprekorni patriotizam, danonoćni rad i nikad dovoljno informacija. Autor Dragana Bokan Izvor Akter/Dveri Srpske <http://www.dverisrpske.com/tekst/1872015> , 12. 09. 2010. http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5383-general-jovan-milanovi-strane-slube-su-nosioci-ekonomskih-politikih-i-vojnih-destabilizacija-u-srbiji.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
