Битка око Ирана Одлука о судбини Ирана зависи од исхода сукоба две струје у Америци
Дешавања око Ирана већ почињу да личе на мексичку сапуницу. Чини се да Американци и Енглези никако не могу да се смисле хоће ли га и кад више бомбардовати. Израел постаје нервозан до те мере да премијер Нетанијаху најављује како ће на крају, ако остали одустану, они сами предузети „превентивно“ бомбардовање нуклеарних постројења у Ирану. Шта се у ствари тамо дешава? Иран је у геостратешком погледу једна од најважнијих држава на Блиском истоку. Ова исламска република која баштини вишемиленијумску традицију састоји се од седамдесет милиона углавном шиитских муслимана и ужива велико поштовање у читавом исламском свету. Иран је једна од најважнијих земаља у такозваном ободном појасу између сфера утицаја Русије и Англо-Американаца. Није случајно што је 1943. чувена конференција тројице лидера одржана управо у Техерану. Значај Ирана пропорционално расте са повећањем глобалне глади за енергентима, чему највише доприносе и даље застрашујуће кинеске стопе раста. У Ирану се налазе огромне резерве гаса. Многи тврде да читав западни пројекат гасовода „Набуко” зависи управо од ових резерви, па се стога појачано присуство Американаца на тим просторима у последњој деценији тумачи потребом да се једно од енергетски најбогатијих подручја на свету стави под директну контролу. Иран, међутим, већ годинама ради на освајању нуклеарне технологије. Иако у Техерану инсистирају на чињеници да се све то одвија у мирнодопске сврхе, досадашња искуства показују да је мали корак потребан до преласка на војну употребу. А када се то деси, Северна Кореја то добро илуструје, таква држава стиче пуни суверенитет и свака оружана акција постаје апсолутно искључена. Иран би након инсталирања нуклеарног оружја постао војно недодирљив, и с друге стране био би једна од најдоминантнијих сила у овом важном региону. Власти Израела, САД и Британије су више пута истицале да је такав развој догађаја неприхватљив. Стога већ годинама покушавају да преко међународних организација и глобалног јавног мњења изврше притисак на Иран да престане са развојем нуклеарне технологије, или да у потпуности отвори своја постројења за надзор од стране УН. Пошто власти Ирана не желе у потпуности да испуне такве захтеве, пролетос им је уведен нов пакет економских санкција. Председник Ахмадинежад одговорио је на то оптуживши Американце да су сами изрежирали дешавања од 11. септембра. Према неким изворима, планови за напад на Иран направљени су још пре четири-пет година и ова опција је очигледно све време на столу. Дешавања око прошлогодишњих превремених избора за председника Ирана показала су, међутим, да су западњаци покушали да проблем реше неком врстом обојене револуције какве су се раније дешавале у Србији, Украјини или Грузији. Такозване реформске снаге окупиле су се око председничког кандидата са ореолом умереног националисте Мусавија, подигнута је читава мрежа невладиних организација, а појавила се и некаква верзија „Отпора“. Иако је Ахмадинежад освојио скоро дупло више гласова од Мусавија, опозиција је покушала да уличним протестима оспори резултате и наметне свог кандидата. Цела акција је окончана неуспехом, иако су владе САД, Британије и ЕУ упутиле протесте и тражиле понављање избора. Занимљиво, режими у Кини, Русији, Бразилу одмах су честитали Ахмадинежаду. Савет чувара револуције највише је за унутрашњу дестабилизацију оптуживао управо Британце док се глобална јавност подсећала како су они и Американци пре пола века већ направили пуч против тадашњег премијера Мосадека. Додатне компликације изазвала је недавна одлука Русије да обустави већ договорену испоруку наоружања Ирану, која укључује и ракетни систем С-300 као најбољу заштиту од ваздушних напада. Слична одлука руског врха 1999. олакшала је НАТО-у бомбардовање СРЈ. Док се руски режим позива на поштовање санкција, стручњаци спекулишу о стварним мотивима: чују се аргументи од оног да ни Русима не одговора још једна исламска нуклеарна сила у региону, али им одговара даље заглављивање Американаца и скок цена нафте, до тврдње да они и Запад полако деле свет на интересне сфере и да се једни другима не мешају у зоне надлежности. Ако је све тако зашто Американци оклевају? Одговор најпре треба тражити у њиховој унутрашњој политици. Иако су лобији Израела, нафташа и трговаца оружјем у Америци веома јаки, опозиција је сваким даном све снажнија. Преко покрета Чајне партије буди се класична америчка десница која тражи резање потрошње и сређивање домаћих финансија. Уосталом, најзадуженија земља на свету не би смела да отвори и трећи фронт. Овој авантури се стога противе и Пентагон и обавештајни кругови. Указује се и на страшне ефекте по цену нафте, дестабилизацију Ирака, узбуркавање читавог исламског света итд. Сукоб између ове две струје у Америци добија на жестини и од његовог исхода ће вероватно зависити и одлука о судбини Ирана. виши научни сарадник, Институт за европске студије Миша Ђурковић објављено: 07.10. 2010 http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Bitka-oko-Irana.sr.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
