Kolumna u Pravdi У првим редовима протестне литије Где је био крст – ту је био мир Александар Павић Кренула је, негде при крају лигургије, мало после 10, поворка из цркве Св. Марка, ка месту одржавања „параде поноса“, предвођена свештеником и човеком са високо подигнутим дрвеним крстом. Овде се бар одржала литургија. У Вазнесењској, како је полиција дословце саопштила – „литургија је забрањена“, и пролаза није било. Ни за старе жене, ни труднице. Ове недеље, саблазан је имала предност над спасењем, као и „људи“ попут Франка фан Дала, Холанђанина који се „изборио“ за учешће деце на геј-парадама у Амстердаму. А ништа, па ни литургија, није смело да ремети поворку која је требало да прође тик поред црквене порте. Исте оне из које креће и Спасовданска литија. Хоће ли њен следећи слоган бити „и Спасовдан и Содом“? И хоће ли министар вера поднети оставку колико сутра? Али, вратимо се цркви где се служило. Већ на десетак метара од степеништа, поворку од стотинак људи чекао је приближан број полицајаца са штитовима и шлемовима. „Не можете даље,“ саопштавају оклопници свештенику. „Црквена порта се завршава на улици,“ одговара им он. То, међутим, није поколебало очигледно невољне браниоце „европских вредности“, бар не одмах. Поворка се зауставила, док су је „плавци“ постепено опколили. Слобода кретања се, изгледа, може ограничити и унутар црквене порте, ако је то зарад „Европе“. Но, свештеник је благ али упоран, и у једном тренутку успева да прође кроз кордон, као некад Христос кроз фарисеје који су га опколили, и стиже, заједно са поворком, до улице. Он је и даље благ, али одлучан када им каже да жели да се мирно, молитвено и са крстом, успротиви процесији која треба да означи нови суноврат вредности у већ тешко рањеном друштву. Истина је, благи су и оклопници, чак и када их поворка гура. „Немојте на нас, молимо вас, ми мислимо исто.“ Објашњено им је да нико на њих није ни кренуо, већ само у мирну одбрану свог града. Чују се ломњава и повици из правца Скупштине, и један део полиције у трку одлази, што дозвољава свештенику и поворци која је у међувремену нарасла, да се пробију до следећег кордона на углу Ресавске и Крунске. И после скоро два сата проведених ту, очи у очи са полицијом која би, чини се, радије била у Дреници тог дана, уз повремена блага тискања и скоро исто толико блага одгуривања штитовима, испоставило се да се даље није могло, осим уз рат. Многи су коментарисали, да је на челу литије био патријарх, било би бар сто пута више људи и никакав кордон не би помогао. И, не само то – не би било ни насиља, ни овде ни у другим деловима града. Јер, и у овој поворци је било навијача који су певали песме. Али без и једног екцеса, и једне ружне речи. Тако је било и у повратку. На углу Ресавске и Краља Александра, жестока битка – демонстранти каменицама потискују жандармерију. И онда – исти свештеник са поворком стаје између њих и позива на мир, јер су исти људи на обе стране, са истим вредностима. Европским, а не „европским“. И – стали су. Каменице су престале да лете. Крст и блага реч. Као на испраћају патријарха Павла. А онда су умирени демонстранти пришли и питали: „Оче, стали смо. А шта даље?“ Није могао да им одговори. Он ипак не одлучује већ, још увек, они који су Београду ово приредили. А то нису они који су демонстрирали.
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
