„Reakcija države će biti jeziva!"
Ovu rečenicu je sinoć (10. oktobra) Slobodan Homen izgovorio u Dnevniku RTS. Da
nisam svojim ušima čuo, ne bih verovao! Reći tako nešto može samo neko ko se
jako uplašio onoga što se događa. U takvim prilikama, uče nas biolozi, dolazi
do lučenja adrenalina – hormona straha. Ali, kada opasnost prođe, taj hormon je
još u našoj krvi, pa se javlja euforija. Onda smo ne samo presrećni što smo se
„izvukli“, već se osećamo dobro, svemoćno. I tako se Homen, nekadašnji
„Otporaš“ koji je i sam kršio zakone, u Drugom dnevniku RTS uspravio, naduo i
postao Drakon lično – Zakonodavac koji preti da će da seče ruku za ukradenu
jabuku i kopa oko za pogled na devojačko koleno.
Inače nas je ovih dana Tomo Zorić već naplašio zatvorskim kaznama od 8 godina
ako se samo usudimo da makar urokljivo škiljnemo na nekog od učesnika „Parade
ponosa“. I iz Ustavnog suda su nas, nekako baš ovih dana, podsetili da kod njih
stoje tužbe koje traže zabranu „militantnih“ navijačkih grupa i
„klerofašističkih“ NVO. I da će, baš nekako posle 10. oktobra, te tužbe doći na
red da budu presuđene. E pa sada je, izgleda, došao taj „red“. Pošto je Homen
sinoć najavio jezivu reakciju „države“, ne preostaje nam ništa drugo do da
sačekamo da Brankica B92 Stanković upotpuni svoj jezivi spisak navijača i
klerofašista, Tomo Zorić, prema tom spisku, podnese svoje jezive optužnice, a
Homenovo „reformisano“ pravosuđe, prema tim optužnicama izrekne svoje jezive
presude.
Kojom se samo brzinom ova vlast moralno, pa i politički, urušava! Trebalo im je
18 meseci da preuzmu sve medije (od NIN-a do Kurira) i da ih očiste čak i od
najdobronamernijih kritičara. Pošto su, uporedo, ispraznili od moći i
nacionalnog sve institucije (od Narodne biblioteke do Skupštine), trebalo im je
još 6 meseci da izvrše reviziju i poslednjih crta nacionalne spoljne politike.
To je simbolički završeno Tadićevim potpisivanjem kapitulacije, u Briselu, na
sastanku sa ledi Ešton. Konačno, posle toga, trebalo im je još samo mesec dana
da se simbolički preobraze u okupacionu silu.
Znali su da se srpsko društvo (s pravom, ili ne) užasava „parade ponosa“ i da
samo neko ko ovom narodu ne želi dobro (dakle, Brisel i Vašington) može da mu
sistematski nameće takvu stvar. „Mora da se zna ko je gazda u ovoj kući!“,
kliktali su Basara i ostali drugosrbijanski ideolozi. Taj „gazda“, naravno, ne
treba da bude iz Srbije. Juče smo videli njegove pendreke, suzavac i borna
kola. U sredu ćemo videti njenu frizuru, ajkulasto dobrohotne oči i kurjasti
osmeh „podrške Srbiji na putu u evroatlantsku budućnost“.
Ova vlast je, do Tadićeve kapitulacije pred Eštonkom, verovala da ipak upravlja
državom. Tom kapitulacijom, međutim, Srbija je od države postala vazalna
teritorija. Ali, Tadić i drugovi ipak su mogli da se teše pomišlju da oni tom
teritorijom upravljaju kao njeni legitimni vladari. Juče je, međutim, kroz
veselkastu „žurku“ desetak blaziranih krugodvojkaša i njihovih „evropskih
prijatelja“, dok je napolju, zbog njih, jedno drugom razbijalo glave na hiljade
policajaca iz unutrašnjosti i mladića iz predgrađa, nestao i poslednji ostatak
te legitimnosti. Tadić i društvo postali su nasilnici, koji nasuprot volji
naroda upravljaju ovom zemljom. Oni su juče sasvim prestali da budu odgovorni
nama i počeli sasvim da odgovaraju nekom drugom. A to je možda i bio drugi cilj
cele predstave.
Prvi je, naravno, bio taj da se Srbija simbolički potčini. Da, posle laganog
svikavanja na otrgnuće Kosova, Srbija mora da uradi ono što joj je
najodvratnije. I uopšte nije važno da li je ta odvratnost racionalna ili ne.
Važno je da „dominator“ od svog „roba“ traži potpunu poslušnost, potpuno
pokoravanje. Rob mora, kao znak apsolutne poniznosti, svom dominatoru da uradi
upravo ono najodvratnije. Zato je Srbiji – u kojoj zakon jasno kaže da se neće
dozvoliti javna manifestavija koja vređa javni moral ili preti da izazove
incidente – i dat zadatak da mora da upriliči „paradu ponosa“. Taj zadatak joj
je dat baš zato što joj je moralno odvratan, baš zato što treba da izazove
nerede i baš zato što treba da padne krv.
Ali, Tadićev je problem što čitavu tu igru nije shvatio. Naš je brzina njegovog
sunovrata. Zato treba ozbiljno shvatiti Homenovu pretnju da će „reakcija države
biti jeziva". Ako oni stvarno počnu petnaestogodišnjake da osuđuju na osam
godina robije, da, po Brankicinom spisku, zabranjuju „klerofašističke“ NVO
(beše li i NSPM na njemu?) i da nam decu, već od vrtića, uteruju u „toleranciju
prema seksualnim i ostalim manjinama“, onda će Srbija postati teško mesto za
život. Ni do sad ovde nije baš bilo lako živeti. Ali smo makar bili slobodni da
možemo da kažemo šta nam se dopada, a šta ne. Sada izgleda da ulazimo u fazu
kada ni to više neće biti tako lako.
Jedino bi Homen i družina trebalo da znaju da država, kojom sada toliko prete,
ipak nisu samo oni. I da ta upozoravajuća rečenica - „Reakcija države će biti
jeziva!" – ima i drugu stranu. Onu u kojoj Srbija, jednoga dana, ponovo postaje
država, a njena vlast ponovo zastupnik demokratije i nacionalnih interesa.
Objavljeno
11/10/2010
Description: autorAutor
Slobodan Antonić
Description: izvorIzvor
www.nspm.rs
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13845
<<image005.jpg>>
<<image006.png>>
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
