Од параде до пораза И догодило се што се догодило – и што су апсолутно сви знали да ће се догодити
„Београд је изгубио невиност!” Овај брутални коментар једног од доајена српског геј покрета нема много везе са стварношћу, али добро илуструје тријумфализам и расположење које је поводом одржавања „Параде поноса” захватило део организатора и учесника. У сличном тријумфалистичком духу и министар Чиплић је изјавио како одржавање параде представља „победу над хулиганима”. Но, како су током дана размере и цена те „победе” на улицама Београда постајале све очигледније државни секретар у министарству правде Слободан Хомен је у другом дневнику РТС-а претећи загрмео како ће одговор државе због нереда у Београду „бити језив”!? Уопште, било је дирљиво гледати како се ових дана на „државу од које нико не сме бити јачи” и полицију („коју не сме нико да напада”) позивају они који за полицију и државу (нарочито српску) годинама нису имали ништа позитивно да кажу. А нарочито не за стидљиве и повремене покушаје да ово заиста буде држава у правом смислу речи. „Љубав је људско право”, рече једна од егзалтираних учесница параде. Јесте. Али људско право је и право на рад и достојан живот. Само, некако не верујем да би се на протесту обесправљених и отпуштених српских радника појавили шеф делегације ЕУ и амбасадор(ка) САД. Нити би зарад сламања евентуалног отпора тим протестима били ангажовани полиција, жандармерија, противтерористичке јединице, хеликоптери и борна кола. Једноставно рекло би се да постоји безбедносни ризик и да се скуп или одлаже или пребацује на безбеднију локацију. Е, али овде то није могло. Као да је некоме – а не бих рекао да је тај „неко” баш претерано заинтересован за положај и права српске геј популације – било по сваку цену стало да се парада одржи. И да је овде „притиснуо” кога треба и извршио притисак на ову све слабију и све дезоријентисанију власт која више не може, а изгледа и да све мање покушава да одбије било који захтев са те стране, укључујући и оне који им директно шкоде, руше рејтинг и легитимитет. И догодило се што се догодило – и што су апсолутно сви знали да ће се догодити. А што једни нису могли, а други нису желели да спрече. Још се ни сузавац са београдских улица није разишао, а неизбежни Јелко Кацин је, разуме се, једва дочекао да изјави како је све ово што се поводом геј параде збивало у Београду „лоша порука која може негативно да утиче на процес напретка Србије ка ЕУ”. И наравно да ће утицати. Дакле, прво вас натерамо да мимо историјске и политичке логике, а у име европерспективе, организујете нешто што не желите и што у овом тренутку напросто не може проћи без гужве, а онда вас критикујемо и са жаљењем констатујемо како сте, авај, „пали на испиту”. (Узгред речено, с обзиром на то да је Црна Гора, званично, знатно испред Србије када је о евроинтеграцијама реч, зашто онда сличан притисак за одржавање геј параде није извршен на Подгорицу и због чега тамошњи амбасадори ЕУ и Вашингтона нису активно подржали слично окупљање?) Да не буде неспоразума и дилеме. Треба рећи и да је међу ових 5.000 и 6.000 младих људи било најмање неколико стотина којих не занима ни парада ни патриотизам, и којима је свака ситуација добра као повод за обрачун са полицијом или било ким другим. Исто тако, наравно да је и у оној, начелно, мирољубивој суботњој „породичној шетњи” било и нимало толерантног, породичног и богољубивог скандирања (,,Убиј, закољи, да педер не постоји”, ,,Спаси Србију и убиј се, Борисеее”). Страшно?! Вероватно. Али не заборавимо да су се слични или идентични слогани чули много пута током деведесетих година, па и касније, када је наша еврољубива младеж протестовала против Слободана Милошевића и Војислава Коштунице. И не заборавимо да када су својевремено ти исти, или њима слични „хулигани” (са наводницима и без наводника) кевтали на полицију, бацали каменице, лупали излоге и јуришали на савезну скупштину то било третирано као израз њихове високе „демократске свести”. Тада су то била „наша деца”, „хероји 5. октобра” и демократских протеста. Својим сам очима више пута, током деведесетих, гледао и слушао опозиционе прваке и београдске даме и господу како с нестрпљењем ишчекују крај неке фудбалске утакмице и с надом гледају пут Аутокоманде, неће ли се ускоро појавити „делије” и улити мало адреналина у неки смалаксали опозициони протест поводом „окупације” Студија Б, или нечег сличног. Наравно да су поводи били различити, али су манифестације и актери били углавном исти. С тим да ни тада ни сада већина (наглашавам ово – већина) демонстраната ипак нису криминалци и „обични” хулигани. Најзад, треба рећи и ово. Има нечег застрашујућег у готово талибанском фанатизму и решености са којом су ти младићи у недељу јуришали на полицијске палице и кордоне. Не, није то још дух „појаса Газе” из којег се регрутују они млади бомбаши самоубице, али помало на то подсећа. У сваком случају, атмосфера у Београду 10. октобра 2010. далеко више је личила на Газу него на карневал разуздане чулности и разгоропађеног ероса у једном Амстердаму или Рију. Ко то не види, тај не види ништа. Или види, али га напросто није брига, није одавде, или не намерава да се овде још много задржава. Али зато би нас остале требало да буде брига. Не заборавимо да је и Бејрут, односно Либан, пре него што је постао оно што је постао, деценијама словио за „Швајцарску на Блиском истоку”. главни уредник ,,Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић објављено: 12.10.2010. http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Od-parade-do-poraza.sr.html
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
