Profesor Bojan Radić iz Subotice, inače predstavnik Vlade RS Krajine u tom gradu, uočio je da se u nastavnom programu škola u Vojvodini (što zahvata i ostale krajeve Srbije), sve češće, srpski jezik zove srpsko-hrvatskim, a srpski književnici označavaju za hrvatske, crnogorske, bošnjačke, pa i vojvođanske.
Dostavljamo Vam tekst o tome profesora srpskog jezika, Bojana Radića. S poštovanjem, R. Ličina, ministar Влада Републике Српске Крајине упозорава да се у појединим школама врши фалсификовање историјских, књижевних и филолошких чињеница. Нарочито је то нападно присутно у предмету „Српски језик и књижевност“. Наставни кадар, очигледно, избегава да користи једине исправне термине у овом предмету: српска књижевност и српски језик. Учестало се чује, нарочито у војвођанским школама, да Ђура Јакшић није српски песник, него да је „војвођански“. Као да један српски завичај (Војводина је то била и пре него што су Мађари стигли у Панонију – у 10. столећу) треба да се одриче својих националних (српских) обележја. Ђура Јакшић је један од највећих српских песника и жестоко је певао против европске политике – која је у његово доба била антисрпска, попут данашње („Ил не да ђаво, ил' не да Бога...“ – а то није дала Европа, није дала ослобођење Срба од Турака у Босни и Херцеговини). Ђура Јакшић је био српски песник, писао је ћирилицом и испевао је једну од најлепших српских родољубивих песама: „Отаџбина“. А сад, по неким назорима европских регионалних замисли, Јакшићев родни српски завичај (Банат) не сме да носи ниједну српску ознаку. С другим српским крајевима северно од Дунава и Саве, он се упорно зове Војводином, јер творци антисрпског програму су уверени, да ће оваквим, и другим, мерама ишчезавати код Срба српски национални осећај и да ће се прилагођавати новом – војвођанском, као што су Срби муслимани прихватили да своје завичајно српско босанско име претворе у несрпску бошњачку нацију. У школама је присутно и расрбљивање других српских књижевника, а нарочито се истиче, да српски писци нису: Иво Андрић и Меша Селимовић. Ово су само примери (Јакшић, Селимовић, Андрић), али је у питању појава много ширих размера – на пример у Суботици је права епидемија расрбљивања и то наставници у школама чине с изузетном упорношћу. Многим српским писцима додају присвојне придеве: војвођански, хрватски, југословенски. Влада Републике Српске Крајине подсећа надлежне и јавност - да одређени број наставника и даље, на школским часовима, говори о српскохрватском језику. Овог израза су се одрекли и хрватски лингвисти 1967. године, али њега, ето, просветни радници у Србији, упорно, прихватају. И ученици стичу утисак, да постоје два језика: хрватски и српскохрватски језик. Тако, Срби немају свој самостални језик, а Хрвати имају самостални језик. Јер овај који се тумачи да није хрватски, јесте српскохрватски. Значи, Срби имају право само на половину свог језика, другу половину мора да поклоне Хрватима, јер наставници кажу да је он СРПСКОХРВАТСКИ. Може се, на основу тумачења наставника, закључити, да је српски језик део хрватског језика. Ово је велико обмањивање ученика. Наставници још на један начин обмањују ученике. Кад тумаче ћирилицу – кажу да је то искључиво српско писмо, а за латиницу тврде – да је искључиво хрватско писмо. Тако, сва дела српских писаца издавана латиницом, сматрају се делима хрватске књижевности. Српску латиницу је реформисао, као и ћирилицу, Вук Ст. Караџић 1827. године - у књижици Први српски буквар, а Гај и Хрвати су је прихватили, заједно са српским језиком, нешто касније - у време Илирског покрета. Тад су напустили свој хрватски језик и прихватили српски. Латиница је уз ћирилицу писмо српскога народа. А Хрвати су се одрекли свог националног језика, којег су у филологији прозвали „кајкавским дијалектом“. Тако су га звали, јер се поједини дијалекат може избацити из употребе, а језик не може. Да су га звали хрватским језиком (што је био), не би могли рећи да избацују свој језик из књижевне и службене употребе. Овако – назвали су га дијалектом, па су могли рећи да су један од дијалеката избацили. А онда је, без отпора српских лингвиста, српски језик проглашен „штокавским дијалектом“ – опет ненаучно. Па су Хрвати тумачили да је тај дијалекат и хрватски – колико и српски. Слична фаслификовања се подмећу и у вези с (и) јекавским и икавским дијалектом српског језика. Тиме се српска књижевност своди само на православну ћириличку књижевност београдске чаршије, где се користи само екавски дијалекат српског језика. Таквим сужвањем српског језика, сви писци из Западне Србије, Крајине, Далмације, Херцеговине, Босне и расејања се неће сматрати српским писцима, јер пишу на ијекавском, или икавском дијалекту. Оваква актуелна језичка политика у српској просвети није случајна и иза ње стоје одређени интереси који у крајњем циљу имају преполовљавање и асимилацију српског народа и српске целокупне културе, те се упозоравају надлежни, али и родитељи – да обрате пажњу на наставу, тј. на предавања професора српског језика и књижевности. Бојан Радић
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
