ŽELJKO CVIJANOVIĆ: „LIDER EVROPE" ILI TEMELJI ZA SRPSKI GRAĐANSKI RAT
petak, 15 oktobar 2010 19:33
Koliko god to patetično zvučalo, srpski put iz ovoga biće sasvim hrišćanski, a
to znači: što teži i mučniji, to bolji i zdraviji. I tu se nema kud
Kad je Hilari Klinton u Beogradu caknula Borisa mačem po ramenu i proglasila ga
za „lidera Evrope", mrzovoljni realisti rekli su da je prolupala; oni
benevolentni, poput Sonje Liht, da je samo preterala; urednicima tabloida na
pamet je pao šarm Predsednika Klunija; oni zabrinutiji za Srbiju nego za njega
strahovali na šta je taj nesrećni čovek sve spreman kad je na tom ezotertičnom
konventu dobio red kakav nije smeo ni da sanja (znajući ga, zadovoljilo bi ga i
„lider regiona"). Kako čujem, tom jakom zvanju prethodio je praznjikav radni
sastanak, na kome je tek konstatovano kako Boris više ne treba da se nada da će
mu u Savetu bezbednosti pomoći Rusi i da je samim tim na dobrom putu za prvog
srpskog lidera koji se uklopio u onaj model Vorena Kristofera o idealnom
američkom prijatelju iz reda malih. (Podsećam, kada je bivšeg državnog
sekretara Milošević u Dejtonu pitao za spisak stvari koje bi Srbija trebalo da
uradi da bi joj Amerika bila prijatelj, ovaj mu je odgovorio da spiska nema,
nego da mora u svakom trenutku da uradi ono što od nje Amerika traži.)
Naravno, titulu „lidera Evrope" Boris nije zaslužio samo time što je počeo da
radi sve što Amerikanci od njega traže već i još nečim - tvrdim garancijama da
će to raditi i ubuduće, i da će to raditi sve dok ima kap života i vlasti u
njemu. Preterujem? Kako je to mogao da garantuje? Kako bi neko uopšte mogao da
garantuje da mu se u jednom trenutku neće učiniti da ovi traže previše, da hoće
za sebe nešto što on nema ili ne može da im da? Evo kako: dva dana uoči
Hilarinog dolaska, Tadić se na krv i nož i - držite me za reč - na vjeki
vjekova posvađao sa sopstvenim narodom, jedinim motivom i jedinom mogućom
drugom stranom zbog kojih bi eventualno jednog dana mogao da Amerima kaže ne.
VIŠE OD DATUMA I to je politički smisao gej parade; zato je ona morala da se
održi; zato Boris od nje nije odustao čak ni kada mu je Vukadinović iz BIA
rekao da nema nikakvih izgleda da tog dana ne padne krv; zato ne bi odustao ni
da mu je patrijarh rekao kako mu je lično Bog javio da će tog dana na Srbiju
poslati sami oganj da je do temelja sprži. I, konačno, zato što je na krvi te
parade Boris čekao Hilari i zato što je na istoj toj krvi i postao „lider
Evrope", što je titula kojoj možete da se smejete do mile volje, ali ćete teško
pogrešiti ako pomislite da ona ne znači ništa.
Rečju, 10/10/10 je više od datuma kada su Beogradom prvi put organizovano
šetali pederi; on je više i od toga što je u Srbiji, valjda prvi put, održan
jedan politički miting pretežno na stranom jeziku ('41. ih nije bilo), više čak
i od toga što je taj mali motiv pokrenuo lavinu u kojoj su Srbi - i oni što su
se tukli na ulici, i oni što nisu tukli te što su ih tukli, i oni što su sve to
gledali na televiziji i bilo im toplo u stomaku jer su to videli kao silazak
pravde s neba - što su svi, dakle, Borisu rekli i šta misle o njegovim
pederima, i o njegovom lopovima, i o njegovim strancima.
Tog dana je Boris u svoje odnose sa Amerima investirao ono što nije investirao
nijedan lider u istoriji Srbije; investirao je svoje odnose sa Srbima. Šta to
znači? Tog dana, koga će možda istorija potpuno nezasluženo zapamtiti kao
antipedersku revoluciju, Boris je nepovratno pregazio Rubikon i suštinski
poručio urbi et orbi da je i geopolitičke, i nacionalne, i socijalne interese
Srba nepovratno podredio interesima stranaca; da ni sa jednima ni sa drugima
nema više pregovaranja i dogovaranja, da nema više balansiranja između interesa
jednih i drugih; da nema više nikakve nacionalne politike, koja bi
podrazumevala kompromis između realnog i idealnog.
Nema više ničega; Anuška je pred pederima prosula ulje i tu nazad nema. Sada bi
mogao i da pošalje Šutanovca da s vojskom osvoji Kosovo; mogao bi da natera
Meri Vorlik da gej paradu organuzuje u Prištini i Podgorici; mogao bi ujutro da
uđe u Evropsku Uniju, mogao bi da svim postradalim od krize i njegove vlade
isplati po pet hiljada evra odštete u kešu i pusti ih da svaki po pola sata
muči korumpiranog žutog funkcionera po sopstvenom izboru; mogao bi da u
parlamentu izglasa deklaraciju o izvinjenju Srbima žrtvama svoje vladavine, i
opet bi ulje ostalo prosuto, opet ga ne bi ponovo zavoleli, opet bi ostala
senka da neke stvari nikada više neće biti kao pre.
Nepovratno je započeo proces na čijem kraju stoji konstatacija da Srbi mrze
Borisa i da on mrzi njih. Šta god da se de desi, oni nikad neće prestati da
veruju ikako ih je izdao, ali ne zato što je, kao, izgubio Kosovo, već zato što
ih je dve godine palio tom pričom, a onda nije smeo da je završi; ali i, mnogo
više, zato što ih je ostavio siromašne kao crkvene miševe mažući ih da će im
već sutra biti bolje i puštajući ih da, umesto toga boljeg, gledaju kako su,
što je kriza veća, njegovi baroni sve bogatiji i sve silniji. Sa druge strane,
Boris nikada neće prestati da veruje da bi u politici bolje prošao bez naroda
nego s njim, da bi voleo da su ćutali i trpeli više nego što jesu, ali ga ništa
od toga neće sprečiti da ih ovako tupave, nestrpljive i kontaminirane makar
vezane odveze pred vrata EU i tamo ih iskipuje, kako već zaslužuju.
TU NE MOŽE DA SE POBEDI Kada mu je rekla da je „lider Evrope", Hilari je
Borisu, dakle, rekla sledeće: mi ćemo da te branimo od svih, od Srba posebno. A
to znači da mu Srbi danas ne mogu ništa, da će, što mu više ne mogu ništa, više
i da ga mrze, i šta da radiš s takvima nego da ih biješ sve dok im iz dupeta ne
dođe u glavu i sve dok ne shvate da mogu da se jebu sa svojim Kosovom, sa
svojim identitetom, i svojim hlebom. A to znači da mu je otvorila vrata Evrope
ili, bolje rečeno, onoga što Ameri drže pod tim imenom. Na tom putu ne mora da
poštuje zakone, ali mora da bije; ne mora da se ponaša lepo, ali mora da silom
pokrštava; može da krade, ali mora da ubija; i to su, dakle, te evropske
vrednosti, jedine među vrednostima koje ne traže žrtvu na sopstvenoj, nego na
protivničkoj strani.
Rečju, Boris je uradio nešto veoma ekstremno - nisam siguran da je to želeo i
planirao, pre će biti da nije verovao da će ikada doći ovakav dan - nešto
odakle povratka nema. Normalno je da mu ona deca od nedelje iz te pozicije
izgledaju veoma ekstremno i preteće, ali je istorijska nužnost, rekli bi
marksisti, da će njemu iz te perspektive svaka društverna normalnost da izgleda
ekstremno. Ima li povoljnije prilike da mu obračun sa tim ekstremistima, prvim
pa drugim, malobrojnim pa veoma brojnim, posluži da sklizne u krv i građanski
rat, opet, rekao bih neplanirano, ali jednako precizno urađeno kao se za to
spremao ceo život.
Biće, dakle, čupavo kao što što je čupavo kada se negde uđe lako kao u
poslaslastičarnicu, ali se izlazi teško kao iz pakla. Ono, međutim, što bi svi
morali da znaju glasi: on u tome ne može da pobedi, a to nije malo. Dakle,
glupaka je uvek bilo, ali svako ko danas sedi pored njega i izdaje saopštenja o
huliganima koji nisu više grupa, već nacija; taj zna da za Borisa neće vezati
svoju perspektivu, i taj će ga pratiti sve dok može, jednako će, gde god može,
hvatati krivine, kriti se i opstruisati ga, a onda će se sve toliko zaoštriti
da će svako ko sedi pored njega morati da se pita: ovde sam do kraja ili nisam
ovde.
I tada će nastupiti veliki raspad i rasplet, na one koji ništa neće shvatiti i
slediće ga verujući da je to cena Evrope; na one koji bi digli sidro, ali neće
moći jer su previše ogrezli, i na one koji se nisu previše zadužili da ne bi
mogli da kažu da u nečemu neće da učestvuju. Neće to biti samo prilika za javno
opomenutog Đilasa, kome je rečeno da, ako ne poštuje pravo pedera na paradu,
nema ljudsko pravo da bude gradonačelnik; neće to biti prilika ni samo za Ivicu
i njegove policajce, koji su se od huligana u nedelju razlikovali samo po tome
što su bili u državnoj službi. Biće to možda prilika i za Tomu da mu Boris na
sopstvenoj koži pokaže da put kojim su zajedno krenuli ne vodi u Evropu, nego u
pakao; biće to prilika i za Voju da pređe granicu koja mu danas izgleda
neprelazna; i biće to, više od ičega, prilika za Srbiju, koju u tome neće
voditi njeni politčki lideri, nego će je pratiti, pa ako ne budu mogli, ostaće
sami, kao grobovi kraj puta.
A mi, nama ostaje da se nadamo kako će se sve to destiti pre nego što padne
ozbiljna krv; ostaje nam da sanjamo revoluciju u kojoj ćemo naplatiti pravdu
kao ona deca u nedelju i ostaje nam da se budimo svesni da u nasilju i
revoluciji sreće za nas ne može biti, da će u tome uvek brži biti oni koji hoće
da nas prevare nego oni koji bi da se spasemo. Otuda, koliko god to patetično
zvučalo, srpski put iz ovoga biće sasvim hrišćanski, a to znači: što teži i
mučniji, to bolji i zdraviji. I tu se nema kud. Odavno je pisano da sve što
imamo plaćamo po najvišoj ceni
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5665-eljko-cvijanovi-lider-evropeq-ili-temelji-za-srpski-graanski-rat-.html
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
