Светлана ЗАМЉЕЛОВА
Сакашвили: почетак „геополитичке револуције“ на Кавказу
Једанаестог октобра ове године објављено је, да је Грузија једнострано донела
одлуку о укидању визног режима са севернокавкаским републикама Руске
Федерације. То је саопштио заменик министра иностраних послова Грузије, Нино
Каландадзе. Такав снажни приступ грузијске љубави према народима Северног
Кавказа изазвао је недоумицу код руске стране. Јер, претпоставља се да грађани
Русије, који живе на територији Дагестана, Чеченије, Северне Осетије-Аланије,
Кабардино-Балкарије, Качарево-Черкасије и Адигеје могу, не као сви остали
грађани Руске Федерације, без виза улазити у Грузију и тамо боравити до 90 дана.
Своју олдуку Грузија је објаснила још и тиме, што становници севернокавкаских
република, пре него што уђу у Грузију, треба да затраже визу у секцији
грузијских интереса при амбасади Швајцарске у Москви, а то је тешко: између
Русије и Грузије не постоје дипломатски односи, а пут из Грозног, на пример, у
Тбилиси, води преко Москве. Према томе, положај народа руског Северног
Кавказа, који се муче због грузијских виза, изазвао је саосећање владе Грузије
и лично Михаила Сакашвилија. Истина, ни грађанима Јакутије, ни Чукчима и
Нивахима није се нашло места у срцима грузијских политичара, а да би се дошло
до Тбилисија народи Севера морају трпети одисеју и ваздушне муке. Према њиховим
мукама индиферентна је Грузија, која пожудно гледа на Северни Кавказ као
невеста на младожењу.
„Таква питања треба да се разматрају на билатералном нивоу, а не да се решавају
по ћефу неког тамо Сакашвилија“ – изјавио је у одговор на испољене у Тбилисију
апетите заменик политичког представника председника Русије у Северно-Кавкаском
федераном округу Аркадиј Једелејев, који је одлуку грузијске стране означио
као провокацију.
Дванаестог октобра уследио је коментар министра иностраних послова Русије
Сергеја Лаврова: „У оквирима односа, који су уобичајени између цивилизованих
партнера, то се разматра на узајамној основи“.
Како је 11. октобра изјавила Нино Каландадзе, одговарајућа одлука Михаила
Сакашвилија треба да ступи на снагу кроз две недеље, али је већ 12. октобра
постало познато да се безвизни режим у Грузији за житеље република Северног
Кавказа уводи по одлуци председника Сакашвилија од 13. октобра.
У интервјуу издању LentaCom.ru руски политичар Виктор Алкснис је подсетио, да
„у Грузији важи закон о томе, да ће људи који су незаконито боравили у
Абхазији или Јужној Осетији, бити кривично гоњени на територији Грузије. Према
томе, тај корак оцењујем као провокацију, јер власти Грузије покушавају
урадити тако да Руси не одлазе у те републике да на томе не би стицали
политички капитал“ (...) Ја мислим да је тешко очекивати да је у скорије време
могуће успостављање дипломатских односа између Русије и Грузије. Док се на
власти налазе Сакашвили и његов тим, до нормализације односа неће доћи. За
Русију је Грузија – вишак држава. У сваком случају, ми не осећамо никакву
потребу за одржавањем односа са Грузијом, а Грузија је, на против,
заинтересована за то. Познато је да се солидни део буџета Грузије формира на
рачун новчаних дознака Грузина, који живе у Русији. Према разним проценамна,
између 30 и 40 процената становништва Грузије стално се налази на плати у
Русији. Али ја веома сумњам да се неко од Руса налази на плати у Грузији, можда
једино неки екстреми, који су жељни личних пустоловина. Али је зато Грузија
заинтересована за побољшање односа са Русијом, док Русија нема посебне потребе
за тим. Према томе, ми ћемо очигледно чекати промену руководства у Грузији“.
Без обзира на протесте Русије и бојазан грузијске опозиције, па макар у Грузију
са Северног Кавказа и кренули чланови терористичких организација, Тбилиси не
намерава да промени своју одлуку. Председник парламентарног комитета за
питања дијаспоре Нугзар Циклаури је прокоментарисао: „...на Генералној
скупштини ОУН председник је истакао, да је Европска унија извршила значајну
геополитичку револуцију, која је ујединила земље Европе, а наша иницијатива је
геополитичка рволуција на Кавказу, и ми ћемо потврдити да је Кавказ јединствен“.
У свом излагању на седници Генералне скупштине ОУН, Михаил Сакашвили је
изјавио, да „не постоји северни и јужни Кавказ, већ да постоји један Кавказ“.
Сада иза речи следе дела: укинуте су визе за севернокавкаске републике Руске
Федерације, у Тбилисију се отвара рускојезички телевизијски канал, на владином
сајту Грузије појавила се страница на абхаском језику, почео је процес увођења
у земљи енглеског језика као другог државног језика.
Од 2010. године у Грузији се уводи обавезно учење енглеског језика, а руски
језик се изучава факултативно. У плановима владе је да се у сваку школу позове
наставник, коме је енглески језик – матерњи језик. Сваки ђак од 5 до 16 година
треба да научи енглески језик. Шорена Шавардашвили, уредник грузијског
недељника „Либерали“ коментарисала је ову новину овако (види чланак у The
Guardian од 12. октобра): „Зашто мењати један језик за други? Наш заједнички
језик са суседима је руски језик...“. Она је такође истакла да је Грузија
добровољно постала протекторат САД и спрема се да уђе у НАТО, па према томе,
Грузини морају освајати данас језик својих команданата. А ако је Грузија
усмерена у правцу „геополитичке револуције“ и уједињења политичких творевина
Јужног и Северног Кавказа, језик комуникације у том савезу треба да буде само
- енгелски.
Кавказ, пуна контрола над којим значи и поседовање мостобрана за офанзиву на
Руску Федерацију и Иран, контролу изласка на Црно море и нафту Каспија, посебно
је примамљив комад за оне који све територије планете сматрају сфером својих
интереса. 15. октобра, коментаришући незадовољство Москве због укидања
грузијских виза за део грађана Руске Федерације, министар иностраних послова
Грузије Григол Вашадзе је изјавио, да Кремљ није задовољан зато што је Грузија
– успешна земља. У чему су ти успеси, нико не зна, а шта ће бити са Русијом у
случају успеха „геополитичке револције“, коју су покренули Михаил Сакашвили и
његови амерички газде, јасно је свима: Калињинградску област, Татарстан,
Јакутију и Поволожје примораће да пожеле постати „независни“, као што је то
био случај са совјетским републикама.
Режиму Михаила Сакашвилија постављен је задатак да припреми услове за одвајање
од Руске Федерације њених севернокавкаских република. Задатак није лак, и не
решава се за један дан. Али ако се Москва ограничи на заклињање попут оног „да
ми немамо проблем са Грузијом и грузијским народом, већ имамо проблем са
Сакашвилијем“, решење задатка одвајања Северног Кавказа од Руске Федерације
биће нађено.
Панкавкаске идеје нису нове. Оне се као дивљи огањ распламсавају управо на
мрежној информативној мочвари, а по први пут у новијој исторји њих је огласио
1918. године председник САД Вудро Вилсон у својих чувених „14 тачака“ (данас се
то популарно зове глобализација). У шестој тачки Вудро Вилсона предвиђа се
подела Русије и њено свођење на Средњовековну раван. Претпостављало се да ће
ланац од независних држава од Балтика до Туркестана формирати тампон зону
између Русије и осталог света. Балтичке државе ће одсећи Русију од Европе и
Балтичког мора; јединствени Кавказ – од Црног и Каспијског мора, а такође од
Турске и Персије: Туркестан – од Индије.
Реализација вилсоновских „14 тачака“, започета 1990-их година, наставља се.
Светлана Замљелова је члан Савеза писаца Русије, дописни члан Петровске
академије наука и уметности.
Извор: Фонд стратешке културе – Моксва
Превод: Рајко ДОСКОВИЋ
Јелена ПОНОМАРЈОВА
Европски центар премешта се на Исток
Светски систем је у кризном стању. Истовремено је криза нешто што раније ниje
било познатa могућност. У таквим условима у Русији се појављује могућност
избора на путевима трагања земље за својим местом у новој конфигурацији
интереса. Такво трагање се са заинтересованошћу схвата и у Америци, и у Азији,
и у Европи.
Посебу пажњу, несумњиво, заслужује европски правац. Обнављање тространих
сусрета шефова држава Немачке, Русије и Француске , а такође сусрет
председника Русије са учесницима измештеног заседања Минхенске конференције о
безбедности у Москви (сами су дошли!) сведочи о озбиљној заинтересованости
Запада за сарадњу са Москвом. Посебно су пријазне у последње време земље
евроспког језгра (“старе Европе“). Навешћу само неке од разлога, којима се
објашњава тако повећана пажња Немачке и Француске за нашу земљу.
Као прво, Европска унија у годинама свог постојања ипак није постала хомогена
организација и као таква представља спој сасвим разнородних елемената, чији
су потенцијали, вредности и интереси суштински различити.
Друго, Европљани немају јединствено схватање о будућносзи саме централизоване
и хијерархијске структуре савремености – НАТО, а то значи и улоге САД као
светског хегемона. У светлу припреманог самита алијане у Лисабону 19-20.
новембра, на коме ће бити усвојена нова стратегија НАТО, сви преговори о
јединственом систему европске безбедности изазивају одређену напетост у
Вашингтону. Истовремено не треба искључити да је разговор о европској
безбедности „утроје“ замишљен како би се појасниле неке прикривене жеље руске
стране.
Треће, у борби за светску доминацију, која ће неизбежно довести (и већ доводи)
до сукоба ставова Запада (ЕУ и САД) и Истока (Кина, шири Азијско-Пацифички
регион), водећу улогу и даље игра Русија. Како год окренете, формула „срце
Земље“ (Hartland) Х.Макиндера и данас је актуелна.
Онај, ко влада Источном Европом, влада сцрцем Земље;
Онај, ко влада Срцем Земље, влада Светским острвом (Евроазијом)
Онај, ко влада Светским острвом, влада светом.
Без обзира на тешке последице удара, који јој је нанет 1991. године „Срце
Земље“ – Русија, наставља да бије, а то значи да могућности за успостављање
потпуне контроле над постсовјетским простором други актери светске политике за
сада немају. Дефинитивна победа у бици за Евроазију може се извојевати само ако
се привеже (пре свега, економски) Русија за Европу, или ако се она угуши
(политичким и војним методама) у загрљају НАТО. Догађаји се одвијају
истовремено на два правца.
Не треба, такође, заборављати да се криза, која је почела преко океана, на
најболнији начин одразила на Европскју унију. Као још једна потврда о снази
неолибералног модела економије су штрајкови, који су парктично паралисали
Француску. Познато је да се капитализам може развијати једино на рачун
експлоатације периферије и првобитна акумулација капитала била је производ
веома жестоке експлоатације колонија. У другој половини ХХ века настао је
систем неоколонијализма, који постоји и данас у виду различитих протектората и
квази-држава. Русија, са њеном необухватном територијим, гигантским ресурсима
и становништвом са којим је прилично лако манипулисати, на Западу се и даље
третира (а Запад ту наступа у јединственом фронту) као периферија. Разлике се
испољавају у све ширим споровима око тога, ко и како ће успешно
експлоатисати ту периферију.
Директна економска заинтересованост за руске ресурсе чак се и не крије. Тврдња
да „Русија располаже огромним резервама сировина и енергоресурса, који су
толико неопходни Западној Европи“, најчешће је су сретани рефрен у западним
медијима. Међутим, није ствар само у томе. Мишљења сам да је познати
француски публициста Жан - Пјер Тома открио неке карте, које нису хтели да
показују политичари, када је изјавио, да је Француској и Немачкој животно
неопходан капитал. Јер, садашњи дефицит државног буџета у Фрнцуској гута
приличан део акумулације. Истовремено, руски фондови, који по мишљењу
Ж-П.Тома, већ имају неколико стотина милијарди долара, могли би да одиграју
улогу „катализатора економског раста целокупног континента“. Европа рачуна на
те паре и зато помаже Москви да постане крупан финансијски центар, који се
иделано уклапа у простор између Хонгконга, Шангаја и Париза, претварајући се,
по замисли европских „колега“, у противтежу берзанским полигонима Њујорка и
Истока (1).
Због тога су, по свој прилици, европски експерти и поздравили сусрет у Довилу
са нескривеним ентузијазмом. Тај самит, по њиховом мишљењу, треба да означи
старт правој економској алијанси Европе и Русије, који ће омогућити да се
олакша трансфер капитала и као такав означи почетак нове ере у Старом Свету.
Фактички то и јесте нови модел економског раста по-европски. Међутим, само да
не испадне тако да руски капитал буде од користи економском расту Западне
Европе, а да Русија осети помањкање средстава за спровођење зацртаних планова
модернизације.
Анализирајући резултате самита у Довилу, не слажем се са владајућим мишљењем о
томе, да је сусрет Меркел, Саркози и Медведев наставак тенденције која се
оцртава у Европи у правцу стварања некаквог алтернативног центра, способног да
уравнотежи утицај САД. Као, „алтернативни центар“ није замислив без Русије, и
Русија би, наравно, са задовољстом хтела да буде његов део. (2) Ту се некако
присећамо Алисе у Земљи чудеса: „Како само желим да тамо доспем! Да будем макар
и пион...ако дозволе!. Мада највише на свету, наравно, желим да постанем
краљица!“...
По мом мишљењу, тешко да је могуће да се појави сличан центар. А ево и зашто:
Као прво, у НАТО су интереси САД и европских земаља-учесница, веома тесно
повезани. При том се европске државе налазе у директној економској, политичкој
и војној зависности од САД. Оне тешко да могу водити самосталну политику, а уз
то је то још и веома скупа процедура.
Друго, идеју нове архитектуре европске безбедности, коју промовише Д.А.Мдведев
од 2008. године, европски политичари не желе да примећују. То се види по
њиховој реакцији (прецизније, одуству такве). Истовремено, идеја о стварању
јединствене европске (читај, натовске) ПРО, која значи да Русија губи контролу
над сопственим ваздушним простором, активно се промовише.
Треће, активизација процеса око Савета Русија – НАТО говори о предстојећим
озбиљним променама у тој области. Индикативно је да је након што је
председник Русије Д.А.Медведев пристао да учествује на самиту НАТО у Лисабону,
на сајту ИНСОР-а најзад објављен „извештај Игора Јургенса“ „О перспективама
развоја односа Русије и НАТО“, који је изазвао толико панике. Тамо се
провлачи идеја о успостављању најтешње сарадње Русије са алијансом, све до
чланства у њој.
Међутим, Русија има избор, и више од једне варијанте! Тај избор ће одредити и
нашу будућноист, и облик светске политике.
На крају бих нагласила, да је питање о визама лакмусов папир, који је бацио
светлост на прави однос Европљана према Русији. Никаква објашњења о
компликованости процедура, техничких ограничења итд. неће сакрити праве ефекте
сличног геста. Све је просто, као у Андерсеновој бајци. „Сенко! Знаш где ти је
место!“.
________________________________
Јелена ПОНОМАРЈОВА - магистар политичких наука, доцент МГИМО МИП Руссије
(1) Европа треба да пригрли Русију ("Le Figaro", Француска). – URL: inosmi.ru
(2) Интервју А. Коновалова (Председник Института за стратешке оцене) Радио
Свобода. – URL: www.svobodanews.ru
Извор: Фонд стратешке културе – Моксва
Превод: Рајко ДОСКОВИЋ
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
