ALEKSANDAR PAVIĆ: HOĆE LI SE SRBIJA OBRAČUNAVATI SA „HRIŠĆANSKIM RADIKALIZMOM"
sreda, 27 oktobar 2010 22:40 Da li će vlasti posle gej-parade dodatno zaoštriti odnose sa većinskim stanovništvom Srbije Naslov teksta prenetog u više medija u Srbiji 22. oktobra glasi: „Dragan Simeunović: Srbiju čeka obračun sa islamskim i hrišćanskim radikalizmom". Tekst se odnosi na razgovor koji je sa državnom novinskom agencijom Tanjug imao pomenuti profesor političkih nauka i stručnjak za borbu protiv terorizma. Mora se napomenuti da većinu teksta čini prepričavanje, a samo manji neposredni citati, tako da se ne zna šta je rekao sam Simeunović, a šta je „tumačenje" njegovih reči i u sklopu kog konteksta. Dakle, nije skroz jasno šta se podrazumeva pod „hrišćanskim radikalizmom" (tj. u kojoj od hrišćanskih konfesija se on može naći, što nije beznačajno pitanje na Balkanu, na kom je centralni sukob, srpsko-hrvatski, upravo unutarhrišćanski) i da li sam Simeunović ova dva „radikalizma" uistinu smatra podjednako opasnim. No, profesori nisu ti koji pišu naslove, uređuju ili distribuiraju ovakvu vrstu vesti, već su tu da, svesno ili nesvesno, obezbede oreol „stručnosti" za nakane vlasti, koje su ovog puta našle za shodno, pošto projekat zatiranja pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji odlično ide i pošto se sličan scenario smeši i u Raškoj oblasti, da svima saopšte epohalnu istinu kako je ovdašnji „hrišćanski radikalizam" podjednako opasan kao i islamski. U strahu su velike oči, a posle nereda izazvanih državno-organizovanom gej-paradom, svaki beogradski momak sa kamenicom ovdašnje vlasti može neodoljivo podsećati ne samo na njegove palestinske vršnjake već, izgleda, i na mudžahedine u Bosni, vehabije u Raškoj, arbanaške narko-teroriste na KiM. Ipak, uslovni refleksi pokazanog straha su indikativni. Oni su, razume se, titoistički. U SFRJ su „manjinski" nacionalizmi uvek morali da se suzbijaju uz uporedno prizivanje bauka „većinskog" (tj. srpskog), postojao on ili ne. Ta vrsta „simetrije", koliko god nepravedna, još je mogla da funkcioniše u bivšoj velikoj državi, u kojoj niko nije bio jasno dominantan. No, u suženoj, i sužavajućoj Srbiji, čiji većinski narod sve opravdanije strahuje za sopstveni nacionalni opstanak, to je, što bi se reklo, politika koja nema budućnost. Tako današnji nosioci „štafete mladosti", sve više se prepuštajući starim, nasleđenim (ili oportuno sticanim) refleksima uzdajući se u „mušku" čvrstinu zapadnih pokroviteljskih zagrljaja - ili ih čak prizivajući vrcavim paradama kroz centar prestonice - ne primećuju da se oko njih stvara vetrometina, na kojoj se ogoljava činjenica da su i oni sami „manjina" koja vlada jednom sve nezadovoljnijom većinom, koja se pita zašto i dalje mora da trpi „pedagoške" šamare ili veštačke „simetrije" na račun sopstvenog nacionalnog i verskog identiteta kada više nema one velike države zarad čijeg opstanka je možda i moglo da se nađe opravdanje za neku dozu nacional-mazohizma. U međuvremenu, dok se somnambulantnost sa vrha ne suoči sa „realnošću" iz baze, ostaje da se vidi da li će vlasti posle gej-parade dodatno zaoštriti odnose ne samo sa većinskim stanovništvom Srbije već i Rusije, čiji je sadašnji premijer još pre tri godine izjavio da „osnove ruske bezbednosti čine nuklearno oružje i pravoslavlje". Jer, sa trenutno preovlađujućeg stanovišta u krugovima beogradske vladajuće „manjine", to je izjava koja ne može biti „radikalnija". <http://standard.rs/%20http:/srb.fondsk.ru/news/2010/10/27/nova-briga-vlasti-u-srbii-hrishhanski-radikalizam.html> Fond strateške kulture, Moskva
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
