|
Haški tribunal
Neupotrebljivost vodi u Hag
Analitičar balkanskih zbivanja u praškom Institutu za
međunarodne odnose Filip Tesarž smatra da Haški tribunal nije politički
nezavisan i tvrdi da su protiv nekih visokih funkcionera optužnice
podignute tek kada su "prestali da budu potrebni"
piše: Slobodan Vasković
Kada je 25. maja
1993. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao Međunarodni
krivični sud za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije,
teško da je bilo ko od tadašnjih političara sa ovog prostora mogao
poverovati da će neki od njih nekoliko godina kasnije biti stanovnici
ševeningenskih zidina. Srpska politička garnitura, koja je u to vreme, a i
kasnije, uglavnom proglašavana najvećim krivcem za ratna stradanja,
osporavala je legalitet tog suda, hrvatski političari su se nadali da će
Haški tribunal suditi samo Srbima, dok je bošnjački politički establišment
likovao, smatrajući da će njegova uloga biti samo u tome da ove druge
šalje u Hag.
Pomoćni organ
I danas postoje
suprotstavljena mišljenja o tome da li je Tribunal legalna i nezavisna
pravna institucija ili politički sud. Savetnik premijera RS za odnose s
Haškim tribunalom Siniša Đorđević kaže da bi pre par godina i sam rekao da
je Sud u Hagu ispolitizovan, ali da neki sadašnji potezi Tribunala, čije
rezultate treba očekivati u narednom periodu, ukazuju na to da će taj sud
uspostaviti određeni balans i da će podići optužnice protiv lica bošnjačke
i hrvatske nacionalnosti koja su počinila zločine nad Srbima. "Za to će
biti potrebno vrijeme, jer činjenica je da RS nije imala saradnju sa
Tribunalom, zbog čega oni sada ovako razmišljaju - prvo treba da završimo
one poslove koje smo ranije počeli, a kad to završimo, doći ćete i vi na
red", navodi Đorđević. Banjalučki advokat Krstan Simić, koji je i branilac
u slučaju "Kvočka" pred Tribunalom, kaže da je dosadašnja praksa potvrdila
da nacionalni sudovi nastali na prostoru bivše Jugoslavije nisu imali ni
pravne, ni moralne, ni političke volje da se suoče sa problemom ratnih
zločina i da ih procesuiraju na odgovarajući način. Sa tog aspekta, smatra
on, Međunarodni krivični sud je opravdano osnovan, dodajući na su
kontroverze oko njegovog osnivanja proizašle iz činjenice da je Savet
bezbednosti, koji za to nije imao izričit mandat, Tribunal osnovao kao
pomoćni organ polazeći od konstatacije da je ugrožen mir u svetu. "Status
pomoćnog organa je nespojiv sa pravosuđem, jer pravosuđe je to koje mora
imati nezavisnost, neprikosnovenost, profesionalizam, tako da sama
konstatacija - 'pomoćni organ', dovodi u pitanje njegovo osnivanje",
ističe Simić. On, međutim, smatra da u raspravama oko legaliteta tog suda
ne treba gubiti vreme, ističući da je to što su srpski političari dugo
vremena negirali postojanje Haškog tribunala već imalo dovoljno štetnih
posledica i po RS i po SRJ.
Rok
upotrebljivosti
Analitičar balkanskih zbivanja u praškom
Institutu za međunarodne odnose Filip Tesarž smatra da Haški tribunal nije
politički nezavisan i tvrdi da su protiv nekih visokih funkcionera
optužnice podignute tek kada su "prestali da budu potrebni".
"Sud
zavisi od zapadne, pre svega američke politike na Balkanu", ističe Tesarž.
Najveći broj do sada podignutih optužnica u Hagu je ispisan 1995.
godine. Tokom te godine tadašnji tužilac Ričard Goldston podigao je i
optužnice protiv bivšeg predsednika RS Radovana Karadžića i bivšeg
komandanta Vojske RS Ratka Mladića. Te godine podignute su optužnice i
protiv političkih i vojnih predstavnika hrvatskog naroda u BiH (Kordić,
Blaškić i ostali), a prve optužnice protiv lica bošnjačke nacionalnosti
pojavile su se godinu dana kasnije. Tesarževu tezu da su optužnice protiv
pojedinih političara podignute onda kada više nisu bili "upotrebljivi"
potkrepljuje i to da je optužnica protiv bivše predsednice RS Biljane
Plavšić podignuta 2000. godine otpečaćena godinu dana kasnije, a da je do
tada Plavšićeva slovila kao "prijatelj međunarodne zajednice i nosilac
demokratskih promena u RS". Optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog
predsednika Slobodana Miloševića i njegovih najbližih saradnika za Kosovo
podignuta je 24. maja 1999. godine u toku vazdušnih udara NATO-a na
Jugoslaviju, dok su optužnice koje ga terete za zločine u Hrvatskoj i BiH,
gde je već duže vreme vladao mir, podignute u istoj godini nekoliko meseci
kasnije.
Na prve optužnice protiv "krupnijih zverki" iz Hrvatske
(Gotovina, Ademi) za zločine počinjene nad Srbima čekalo se do 2001.
godine, kao i na optužnice protiv bivših visokih vojnih funkcionera
nekadašnje Armije BiH (Halilović, Alagić, Hadžihasanović, Kubura). Sve to
vreme pisane su nove optužnice protiv lica srpske nacionalnosti.
Filip
Tesarž, uprkos svim sumnjama koje postoje oko Tribunala, smatra da je Sud
u Hagu korisna institucija, objašnjavajući da u zemljama bivše Jugoslavije
ne postoji politička volja da se sudi za ratne zločine. On ocenjuje da u
kompetentnost istražitelja Tribunala ne mora da se sumnja, jer su
kriterijumi za njihov izbor veoma strogi, ali da su "druga stvar sudije
koje odlučuju o visini kazne". Prema njegovim rečima, najviše politizovani
deo u sudskim procesima su tužioci, pre svih sadašnji glavni tužilac -
Karla del Ponte.
Optužnice
Optužnice koje je Haški tribunal
do sada podigao protiv predstavnika bošnjačkog i hrvatskog naroda u BiH,
osim u slučaju "Čelebići", odnose se na zločine koje su ta lica počinila
nad hrvatskim, odnosno bošnjačkim narodom. Ni u jednoj od tih optužnica
nema optužbi za genocid, dok optužnice protiv lica srpske nacionalnosti
obiluju optužbama za genocid, zajednički zločinački plan, progone itd.
"Tačno je da u optužnicama protiv Bošnjaka i Hrvata nema optužbi za
genocid, da nema zajedničkog zločinačkog plana, a to je ono što ide ka
kolektivnoj odgovornosti", kaže Krstan Simić. Prema njegovim rečima,
optužnice Tribunala protiv Srba "liče kao jaje jajetu", a osnovna odlika
im je nepreciznost. "U svakoj optužnici kaže se - planirao, podsticao i na
drugi način pomagao izvršenju zločina. To su vrlo različite pravne
kategorije i smatramo da je Tužilaštvo bilo dužno da da elemente da li je
taj i taj i na koji način podsticao zločin", navodi Simić. On još kaže da
su Srbi uglavnom optuženi i za "progon na političkoj, vjerskoj ili rasnoj
posnovi" i upozorava da politički i rasni motiv progona ne mogu biti isti.
"Tužilaštvo uglavnom navodi sva ona određenja koja postoje u određenju tog
djela i na bazi tog određenja postavlja svoju optužnicu, što je
nedopustivo", naglasio je Simić. On takođe smatra da je zbog nepreciznosti
optužnica narušeno fer i pošteno suđenje, jer je na taj način sprečena
mogućnost da se kvaliteno raspravlja o problemima koji su relevantni.
"Manje-više to je slučaj kod svih optužnica, što se kasnije prenosi na
presude", dodaje on. Nasuprot takvim optužnicama, optužnica "Čelebići"
bavi se isključivo Srbima koji su zatočeni protivno pravilima ženevskih
konvencija, a optuženima Zejnilu Delaliću, Zdravku Muciću, Hazimu Deliću,
Esadu Landži suđeno je za ubistva, mučenja i progon. U optužnicima protiv
njih nije bilo optužbe za genocid, a presuda nije sadržavala odgovornost
po osnovu tzv."zajednične zločinačke namjere ili plana". Optužnice protiv
Srba, međutim, obiluju takvim elementima, a, prema Simićevim rečima,
"genocid je postao ekskluzivno pravo Srba". "Jedan Željko Meakić, komandir
staničnog odjeljenja Omarske, optužuje se za genocid, a za njega je čak i
Pretresno vijeće u slučaju 'Kvočka' utvrdilo da je on tu bio samo komandir
staničnog odjeljenja, a da je u nadležnosti tog odjeljenja bilo i
unutrašnje obezbjeđenje. Duško Sikirica takođe je tužen za genocid",
navodi Simić. Prema njegovim rečima, razlika između optužnica u
slučajevima "Omarska" i "Čelebići" je u tome što je optužnica za
"Čelebiće" precizna, jasna i ima dobre činjenične postavke za pojedinačne
zločine. "Tamo imate odredbe ko je i na koji način je učestvovao, na
primjer, u mučenju jedne od žrtava Šćepe Gotovca. Međutim, u Omarskoj toga
nema i zato smo mi ukazali da je minimum standarda onaj koji postoji u
presudi 'Čelebići'", ističe Simić.
Savetnik premijera Siniša Đorđević
smatra da je osnovna opasnost u optužnicama koje je Tribunal podigao
protiv Srba upravo u njihovim opštim postavkama. U opštim postavkama
optužnica, ističe on, zadržana je najveća opasnost po RS. Đorđević kaže da
je suština ideje osnivanja Vladinog Biroa za odnose sa Sudom u Hagu bila
da se pomogne odbranama optuženih oko obaranja tih opštih postavki."I u
tom slučaju RS je zakasnila, jer smo u u nekim slučajevima propustili
kontakt sa optuženima, faktički smo sami sebe optužili", navodi premijerov
savetnik. Đorđević objašnjava da Haški sud primenjuje anglosaksonski
sistem prava, prema kome se određene odredbe iz pravosnažnih presuda (npr.
slučaj "Tadić") uzimaju kao konačne i u drugim slučajevima koji se
procesuiraju, a imaju istu opštu postavku.
Nagodbe
Premijerov savetnik dalje napominje
da je optuženima ostavljena mogućnost dogovaranja sa tužiocima, što je u
slučaju nekih optuženih iz tzv. prijedorske grupe imalo epilog nagodbe sa
Sudom. "Oni su prihvatili da je postojao progon, a pošto je prva varijanta
da je to blaža varijanta ratnog zločina, imali su mogućnost blaže kazne.
Druga opcija koju su koristili jeste da manju kaznu dobiju zbog
kooperativnosti. Međutim, imate ljude koji još nisu odgovarali, a imate
optužbe po komandnoj i političkoj odgovornosti, a njima je već progon
dokazan. To predstavlja problem njihovim braniocima, jer oni više nisu u
mogućnosti da dokazuju nevinost u tom pogledu", ističe Đorđević. Zbog
svega toga, smatra on, Vladin Biro mora da bude koordinator između
advokatskih timova. "Mi ne možemo uticati na pravo svakog pojedinca da
nešto prizna ako mu to odgovara, ali smo morali uraditi to da spriječimo
da se ta negativna tendencija reflektuje na RS", naglasio je on.
Srebrenica i Sarajevo
Advokat Simić kaže
da se ne može prenebregnuti činjenica da su Srbi tokom rata držali dve
trećine teritorije BiH, da je došlo do velikog pomeranja civilnog
stanovništva usled ratnih dešavanja i da je to bila situacija povoljna za
činjenje ratnih zločina. "Moramo početi shvatati da su se zločini dešavali
i sa naše strane, ali i sa bošnjačke strane, i da pričama ko ih je manje a
ko više činio nećemo doći do rješenja", ističe Simić. On takođe naglašava
da se ne može poreći da se Srebrenica dogodila i da taj "nacionalni
incident" nije u duhu srpskog naroda, ali da je i zadatak svih u BiH da se
razjasni priča o Sarajevu. Prema njegovim rečima, za odbranu optuženih u
slučaju Sarajeva (poput generala Galića) bilo bi jako bitno da se konačno
iznese potpuna istina u slučaju "Markale", za šta, kako je naglasio,
postoje ozbiljne indicije da su bile u režiji bošnjačkog političkog vrha.
Izetbegovićeva odgovornost
"Izetbegović je
ličnost koja treba i mora biti predmet interesovanja tužilaštva.
Isključujem bilo kakvu politizaciju, jer ako imate pravosnažnu presudu
ljudima u slučaju 'Čelebići', ako imate optužnice protiv visokih oficira
vojske čiji je Izetbegović bio vrhovni komandant, tužilaštvo mora
procijeniti da li postoji ta koordinacija komandanta sa potčinjenim", kaže
Simić. Prema njegovim rečima, optužnica protiv Sefera Halilovića otvara
pitanje komandne odgovornosti. "Postavlja se pitanje kako je za zločine
znao Rasim Delić, koji je bio načelnik Štaba Armije BiH, a ne zna vrhovni
komandant", navodi on, podsećajući da se odgovornost po komandnoj liniji
pripisuje optuženom političkom rukovodstvu RS. Simić smatra da je
neophodno da postoji politički stav Tribunala da ima iste standarde prema
svima i da pitanje optužnice protiv Izetbegovića procesuira prema istim
standardima.
Tek kada nacionalni sudovi budu spremni da sude
pripadnicima svog naroda za ratne zločine, prema njegovim rečima, biće
stvoreni preduslovi za poverenje i pomirenje ovdašnjih naroda.
A do
tada svima, a Srbima ponajviše, ostaje da pravdu potraže pred Haškim
tribunalom, ma šta ko o njemu mislio.
;)
Kvočka
"Kvočka je u Omarskoj proveo 16
dana, a onda je premješten iz Omarske. Kad je primio presudu, bio je
razočaran, jer je bio duboko uvjeren da nije kriv. Opet, on je rekao - ja
sam zadovoljan, pa neka istorija čita kakav sam ja to ratni zločinac bio -
da nikoga poprijeko nisam pogledao, uvrijedio, udario, a pomogao sam kome
sam mogao pomoći...", prepričava Simić Kvočkine utiske nakon završetka
suđenja. Kvočka je osuđen na sedam godina zatvora, a njegova odbrana
žalila se na presudu.
Optuženi Srbi
Pred Haškim tribunalom do
sada je osuđeno 15 Srba. Najveće kazne izrečene su generalu Radoslavu
Krstiću (45 godina - za zločine počinjene nad Bošnjacima u Srebrenici),
Dušku Tadiću (40 godina) i Goranu Jelisiću (40 godina). Dražen Erdemović,
takođe optužen za zločine u Srebrenici, osuđen je na pet godina, a nakon
izricanja presude postao je zaštićeni svedok, koji se često pojavljuje
pred Tribunalom. Haški tribunal od RS traži izručenje još 16 lica, a, kako
saznaju Vesti, u Hagu se nalaze još dve zapečaćene optužnice.
Istrage
Istrage Tribunala pokreće tužilac
po svom sopstvenom nahođenju ili na osnovu podataka koje dobije od
pojedinaca, vlada, međunarodnih organizacija ili nevladinih organizacija.
Suđenje počinje tek nakon što je optuženi fizički prisutan pred
Međunarodnim sudom. Sam postupak pred Sudom oslanja se na tradicije
kontinentalnog i anglosaksonskog sistema tako što su kombinovani elementi
kontradiktornog i inkvizitorskog krivičnog postupka. Maksimalna kazna koju
Sud može izreći jeste doživotni zatvor.
Čelebićka grupa
Za zločine nad srpskim
civilima u logiru Čelebići osuđeni su Zdravko Mucić, na sedam godina
zatvora, Hazim Delić na dvadeset, Esad Landžo na petnaest godina, dok je
Zejnil Delalić oslobođen po svim tačkama optužbe.
Milošević i Hag
Pred Haškim tribunalom je
12. februara počelo suđenje bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu
Miloševiću, protiv koga je taj sud podigao tri optužnice, tereteći ga za
počinjene ratne zločine na Kosovu, BiH i Hrvatskoj. Nakon što su dva dana
tužioci Ričard Majls i Karla del Ponte iznosili već poznate delove
optužnice, trećeg dana došao je red na Miloševića da iznese opšte postavke
svoje odbrane. Milošević je svoju odbranu započeo negirajući legitimitet
Haškog tribunala, uz opasku da prihvatanje optužnice protiv njega, "u
kojoj nema nijednog dokaza, vraća pravo u vreme inkvizicije". Milošević je
optužio Tribunal da nastoji njemu na teret da pripiše sve zločine koje je
zapravo počinio NATO. Prema njegovom mišljenju, Tribunal u Hagu želi da
sudi celom srpskom narodu, a ne njemu kao pojedincu. "Optužuju Vidovdan i
boj na Kosovu, uz čak podsmešljivu primedbu žalosnog tužioca da ne zna šta
u stvari mi to slavimo, šta smo slavili, što su se ta dva miliona ljudi
skupila na to Kosovo polje da slave šestogodišnjicu kad smo izgubili. A on
ne zna, kad može da optuži srpsku istoriju i bitku na Kosovu, da se ta
bitka bila za Srbiju i Evropu", rekao je Milošević. On je odbacio i
odgovornost Srba za početak rata u BiH, optužujući zapadne zemlje da su
krive za raspad bivše SFRJ. "Rat je počeo prvim ubistvima Srba na raznim
mestima u Bosni. Srbi nisu počeli rat u Bosni. Tako je bilo i u
Hrvatskoj", poručio je Milošević. Najveći deo svog izlaganja Milošević je
posvetio posledicama NATO-agresije na Jugoslaviju, prikazujući fotografije
o stradanju građana i razaranju objekata tokom 78 dana bombardovanja. On
je ocenio da je cilj NATO-agresije bio geostrateški, a zapadnu vojnu
alijansu optužio da je bila saveznik albanskim teroristima. Nakon što su
KFOR i UNMIK stigli na Kosovo, 3.000 Srba je ubijeno, a 2.000 oteto, rekao
je Milošević. Albanski ekstremisti, nastavio je on, do sada su zapalili
ili bespravno oduzeli 50 hiljada srpskih kuća na Kosmetu pod okriljem
međunarodnih snaga. "Nemoguće je da vojnici KFOR-a nisu videli da gore
srpske crkve i manastiri i da to nisu mogli sprečiti", rekao je Milošević.
NATO nije savez, nego prilepak američke administracije, koja može kada
hoće i kako hoće da ga upotrebi, smatra Milošević i najavljuje da će kao
svedoke tokom suđenja pozvati svetske državnike od Bila Klintona do Kofija
Anana. "I svi će morati ovde da dođu, ne morati, neki veoma mnogo žele da
dođu da kažu i vama i vašim šefovima šta je istina a šta je laž od ove
vaše konstrukcije", rekao je Milošević. |
antr.gif