>http://www.politika.co.yu/2002/1007/01_10.htm
ŠTA JE STARO U NOVOM SVETSKOM PORETKU
Američka internacionala
Ono što je staro u konceptu
novog svetskog poretka to je politička isključivost kakvu je nekad negovala
Komunistička
internacionala
Dragoslav Rančić
Multipolarni svet, o kome se nekad mnogo govorilo, danas malo ko
pominje, osim - za divno čudo - Amerikanaca. Oni to čine iz dva
razloga. Jedan je rasprava o nedavno obnarodavanom dokumentu o
spoljnopolitičkoj i bezbednosnoj strategiji Sjedinjenih Država. Drugi je
debata u Savetu bezbednosti UN i unutar NATO povodom američkog zahteva
da se zarati sa Irakom.
U oba slučaja Amerikanci, koji vole da budu voljeni, nastoje da ubede i
sebe i međunarodnu javnost da je ono što je dobro za njih dobro i za
ceo svet, pa su zato posegli za rečima kao što su multipolarizam i
internacionalizam, ne bi li tim pojmovima dali svoje tumačenje i značenje.
U dokumentu pod nazivom "Izveštaj o strategiji nacionalne bezbednosti
SAD" - u kome Bela kuća prvi put od kraja hladnog rata i nestanka
bipolarnog blokovskog sveta izlaže novi koncept američke spoljne
politike i odbrane - rat protiv međunarodnog terorizma i širenje slobode,
demokratije i tržišne privrede predstavljeni su kao dve važne
odrednice jedne te iste globalne misije. Američka ideologija ljudskih prava i
američka globalna strategija gotovo da su dobile zajedničke imenitelje
za određivanje univerzalnih vrednosti. To je u velikoj meri tačno, jer se
poraženi Istok priklonio Zapadu, ali je takođe tačno da sam Zapad nije
tako jednopolaran, kakvim ga Amerikanci vide.
Danas svako za koga se sluti da ne povlađuje američkoj projekciji novog
svetskog ustrojstva može da bude okvalifikovan kao opasan po
vitalne
interese Sjedinjenih Država. Pritom, kako proizilazi iz dokumenta Bele kuće, SAD
daju sebi pravo da tu pravu ili imaginarnu opasnost
(a prvu je teško
iznaći, koliko god Amerikanci tragali za nekim velikim neprijateljem) uguše na
samom začetku, preventivnim napadom,
umesto da drznika zastrašuju
obuzdavanjem ili snagom uzvraćanja, kako su to činile protiv komunističkog bloka
u toku hladnog rata.
"Velike borbe 20. veka između slobode i totalitarizma okončane su
presudnom pobedom snaga slobode za jedan trajni model nacionalnog
uspeha, zasnovan na slobodi, demokratiji i slobodnom preduzetništvu",
kaže se u ovom dokumentu. Sada, dodaje se, ljudi, širom sveta
uživaju
plodove tih sloboda, ali uloga SAD u očuvanju ovih vrednosti ostaje ključna, kao
i u prošlosti. Sledi zaključak: "Taj spoj nacionalnih
interesa
Sjedinjenih Država i univerzalnih vrednosti predstavlja jasan američki
internacionalizam".
Dve zemlje koje su poslednjih godina najviše govorile o neophodnosti
izgradnje multipolarnog sveta bile su Kina i Rusija. Sećamo se da je
krajem devedesetih tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov predlagao
novi sistem azijske bezbednosti u kome bi protivtežu američkoj
moći
predstavljale Rusija, Kina i Indija (što je odavde Slobodan Milošević iz sveg
srca podržavao, čak sa ambicijama da preko Himalaja
bude neka vrsta
generatora u nastajanju tog novog multipolarnog sveta).
Predsednik Putin je procenio da je takav svet i dalek i ne mnogo
realan. Kad je ušao u strateško partnerstvo sa SAD, zasnovao je specijalne
odnose sa NATO i povezao bezbednost Rusije sa Evropom, Kinezi su
priznali da više ne postoji nekadašnja "teoretska osnova"
kinesko-ruske strateške saradnje i da treba jačati bilateralu na način
koji Vašington neće doživeti kao guranje prstiju u oči Amerikancima.
Priznali su takođe da je multipolarni svet, koliko god ga oni smatrali
poželjnim, stvar dalje budućnosti, a da je realnost takva da moć SAD
premašuje ukupnu moć Kine i Rusije.
Kad je u Savetu bezbednosti otvorena rasprava o zahtevu SAD da napadnu
Irak i svrgnu s vlasti Sadama Huseina, postalo je uočljivije nego
ranije da glas Pentagona ima u Vašingtonu veću specifičnu težinu od
glasa Stejt departmenta i da je pomenuti papir Bele kuće o
bezbednosti
pre koncept američke globalne vojne strategije nego koncept spoljne politike.
Tada je izraženo i američko poimanje multilateralizma. Pre nego što
izvrše invaziju na Irak, SAD žele izvesnu formalnu podršku ili, makar,
prećutnu saglasnost Saveta bezbednosti UN. Ali, ako podrške ne bude,
Amerikanci će svejedno napasti Irak. Ujedinjene nacije su čak
upozorene da će se teško obrukati ako ne slede američki zahtev. Sami
američki analitičari su iznašli razliku između svog i evropskog
poimanja multilateralizma. Ako je evropski multilateralizam
"principijelan" i podrazumeva bogatstvo u razlikama, američki je
"instrumentalizovan" i podrazumeva punu lojalnost koju predsednik Buš
nije ni skrivao kada je rekao: "Ko nije s nama taj je protiv nas".
Tako je, u svoje vreme, govorio i Staljin. Njegovi sledbenici su zbog
toga gubili ideološke i političke bitke od protivnika koji su govorili: "Ko
nije protiv nas taj je s nama". Što se stvari više menjaju, sve više
liče na ono što su bile, kaže jedna francuska poslovica. Ono što je staro u
konceptu novog svetskog poretka to je politička isključivost kakvu je
nekad negovala Komunistička internacionala. Ispada da je sada svet
internacionalan i multipolaran samo onda kad je podređen istim
vrednostima - američkim, koje Amerikanci zovu univerzalnim - i kad je
saglasan da su interesi čovečanstva bliski interesima SAD.
Istina, u toj američkoj internacionali niko još nije rekao da treba da
cvetaju svi cvetovi, pod uslovom da su svi crveni, kako je to lukavo umeo
da smisli Mao Cedung, ali se podređenost jednom političkom centru, po
cenu obezvređivanja nacionalnog suvereniteta i nacionalnih
interesa, u
suštini ne razlikuje mnogo od onoga što je u komunističkom pokretu već bilo
viđeno, doživljeno i - poraženo. Biće dobro ako se
još ne ustanovi da
nova američka strategija negira samu Povelju Ujedinjenih nacija.
