|
by
 Datum:16. februar 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
RAZORUZANJE IRAKA: VISE PUNA,
NEGO PRAZNA CCASSA
Moskva, 15. februara 2003. Umesto toga da se Savet bezbednosti OUN obraduje glavnom zakljucku referenata, njegovih 15 clanova se definitivno podelilo na tri grupe. Pet drzava – Rusija, Nemacka, Francuska, Kina i Sirija – odbacuju vojnu varijantu, insistirajuci na pojacavanju inspekcijskog mehanizma. Cetiri zemlje – SAD, Velika Britanija, Spanija i Bugarska – ne vide boljeg resenja od rata. Sest zemalja - Angola, Kamerun, Ccile, Gvineja, Meksiko i Pakistan “sede u cekaonici” u ocekivanju nekakvog zamajca izvana, koji ce ih naterati da predju na jednu ili drugu stranu. Da bi se usvojila nova rezolucija Saveta bezbednosti OUN, kojom se sankcionise udar po Iraku, potrebno je devet glasova, bez veta. Za tri meseca u Iraku nije otkriveno oruzje za masovno unistavanje. U radu vojnih inspektora postignut je “nesumnjivi napredak”. To su i glavni zakljucci, koje su izveli rukovodioci inspekcijskih grupa Hans Bliks i Mohamed El-Baradej i prezentirali ih u Savetu bezbednosti OUN u petak, 14. februara. Prisetimo se: posle njihovog prethodnog, januarskog izvestaja, bilo je prihvaceno da se smatra kako je “ccassa napola prazna, napola puna”. Drugim recima, misljenje vojnih inspektora bilo je karakteristicno po takvom stepenu neodredjenosti, da su kako protivnici, tako i pristalice rata protiv Iraka sa podjednakim uspehom mogli tumaciti to misljenje u svoju korist. Danas je situacija, medjutim, sasvim drugacija.”Ccassa” razoruzanja Bagdada polako se, ali sigurno, puni – culi su od svojih eksperata clanovi Saveta bezbednosti OUN. Bliks je izrazio zadovoljstvo sto su obavljeni prvi, i bez prisustva zvanicnih svedoka – intervjui sa irackim naucnicima. Po njegovom misljenju, ti razgovori su “sadrzali korisnu informaciju”. Medjutim, sasvim nedavno takvi intervjui od strane zabrinutog Bagdada kvalifikovani su maltene kao sklonost gradjana ka izdaji. Bagdad je, medjutim, popustio, ko sto je popustio pristavsi na letove spijunskih aviona i na predsednicki dekret kojim se zabranjuje proizvodnja i uvoz u Irak oruzja za masovno unistavanje. Opiruci se i spoticcucci se, Sadam Husein ipak ocigledno izlazi u susret volji OUN, ma koliko to izazivalo gorccine kod advokata likvidacije njegovog rezima. Zanimljivo je da je Bliks dopustio sebi cak i kritiku na racun Kolina Pauela. Materijali CIA, koje je naveo drzavni sekretar SAD u njegovom izlaganju u Savetu bezbednosti OUN su sumnjvi, stavio je do znanja sef UNMOVIK. Nista ne potvrdjuje optuzbe iznete od strane SAD o tome da su iracke vlasti unapred znale za vreme i objekte inspekcije. Snimci koje je prezentirao Pauel, a koji su nacinjeni sa satelita, na kojima se vidi kako Irak, toboze, zurno odvozi iz vojne baze nekakve sumnjive uredjaje, mogu prikazivati, po misljenju Bliksa, “uobicajeni svakodnevni rad”. Drugim recima, nije sve onako crno kako to CIA hoce da prikaze. Naravno, Bliks ima ozbiljna pitanja Iraku. Narocito u pogledu 1000 tona hemijskog oruzja, cije unistavanje Bagdad do sada nicim nije potvrdio. Sef UNMOVIK se takodje slozio sa misljenjem eksperata da dometi iracke rakete “Al-Samud” premasuju limite koje je utvrdila OUN. Njena razrada treba da bude zabranjena. U celini, Bliks je pozvao Bagdad da ne svodi realizaciju rezolucije 1441 samo “na otvaranje vrata”. Medjutim, nista nije moglo pokolebati uverenje Bliksa i El-Baradeja da se rezolucija realizuje. Doduse, uz brenzovanje. Progres postoji – inspekorima se moraju dati dodatno vreme i reursi. Umesto toga da se Savet bezbednosti OUN obraduje glavnom zakljucku referenata, njegovih 15 clanova se definitivno podelilo na tri grupe. Pet drzava – Rusija, Nemacka, Frncuska, Kina i Sirija – odbacuju vojnu varijantu, insistirajuci na pojacavanju inspekcijskog mehanizma. Cetiri zemlje – SAD, Velika Britanija, Spanija i Bugarska – ne vide boljeg resenja od rata. Sest zemalja - Angola, Kamerun, Ccile, Gvineja, Mksiko i Pakistan “sede u cekaonici” u ocekivanju nekakvog zamajca izvana, koji ce ih naterati da predju na jednu ili drugu stranu. Da bi se usvojila nova rezolucija Saveta bezbednosti OUN, kojom se sankcionise udar po Iraku, potrebno je devet glasova, bez veta. “Mi cemo nastaviti razmatranje tog pitanja unutar Saveta bezbednosti” – kazao je Kolin Pauel kada su ga u petak upitali hoce li se SAD zalagati za drugu rezoluciju sa mandatom za rat. U stvarnosti to znaci, da ce Vasington narednu nedelju potrositi na obradjivanje kolebljivaca – “i stapom, i sargarepom”. Kako se moglo cuti u kuloarima OUN, americke diplomate vec su dossapnule na uvo predstavniku Sirije: mozete vi trucati protiv vojne operacije u Iraku koliko hocete, ali se setite sta se desilo sa Jemenom kada je on glasao 1991. godine protiv “Pustinjske oluje”. On je istog trena ostao bez 80 miliona dolara americke pomoci. Dva druga nestalna clana SB – Meksiko i Ccile strahuju za trgovinske preferencijale na isporuku svojih roba u Sjedinjene Drzave. Sama namera Vasingtona da zategne to uzze moze pomoci prestonicama tih zemalja da se “opasulje”: nije Irak vredan toga da se posvadjamo sa najvecim trgovinskim partnerom! Nije tajna da su u toku minule dve nedelje Sjedinjene Drzave ponudile takodje visemilijardske investicije i ekonomsku pomoc Angoli, Gvineji, Kamerunu i Pakistanu. Cena te sstedrosti jeste podrska anglo-americkom nacrtu rezolucije u Savetu bezbednosti. Tesko je kazati koja ce od cetiri vlade odoleti takvoj sablazni. U petak je ministar inostranih poslova Francuske Dominik de Vilpen preporucio Savetu bezbednosti da se okupi na sledece zasedanje 14. marta, kako bi inspektorima dao jos mesec dana. I to je poslednji mesec koji je potreban Pentagonu. Trideset dana sasvim je dovoljno da vojnici anglo-americkih trupa zauzmu isturene polozaje u Kuvajtu i Turskoj, da nasstimuju nisanske sprave i osete, tako da kazemo, ukus pustinje Srednjeg Istoka. A potom Vasington treba ili da pritisne obarac, ili da konzervira topove. Dalje se ne moze oduglovlaciti. Prvih dana aprila zzega ce pretvoriti pustinju u gigantsku mikrotalsnu pec. Vreme postaje centralni faktor debata oko Iraka. Vasington bi, naravno, zeleo da izbegne otvoreni razlaz sa Savetom bezbednosti i stvaranje takozvane “koalicije onih koji zele” (ima se u vidu rat protiv Iraka), koja bi pocepala i OUN, i NATO, dva kontinenta – Evropu i Aziju i, najzad, sto je Vasingtonu najdragocenije – medjunarodnu antiteroristicku koaliciju, koja se okupila posle 11 septembra. Medjutim, nista od toga nece ga spreciti da odustane od ekstrazadatka: ako Irak nema oruzje, on ima naftu. Pa ipak je svetu sve ociglednije da su ogromni rizik i nepredvidive posledice rata neuporedivo opasniji od efemernih opasnosti koje moze predstavljati bagdadski rezim pod kontrolom medjunarodnih inspektora i spijunskih aviona. To shvata na stotine hiljada ljudi koji su ovog vikenda izasli na ulice prestonica od Vasingtona do Londona, i od Kanbere do Dzakarte na antiratne proteste. Da li ce to razumeti lideri koji drze obarac rata? ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskom kontribucijom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: ARTEL- Eksimbanka- Beograd, žiro račun br. 170-253-31
Za devizne uplate: ARTEL- Eksimbanka- Beograd, devizna partija br.
27227 |
Title: Message
