TIBOR VARADI, ŠEF TIMA PRAVNIH ZASTUPNIKA SRBIJE I CRNE GORE U MEĐUNARODNOM SUDSKOM SPORU KOJI JE POVELA BOSNA I HERCEGOVINA
Čeka li nas sudbina postnacističke Nemačke?
"Za postojanje genocida treba utvrditi i nameru. Veoma je teško i sporno pitanje kako se utvrđuje namera države. U svakom slučaju, odluka koja bi Slobodana Miloševića proglasila krivim za genocid (ili oslobodila optužbe za genocid) sigurno bi bila korišćena u argumentaciji pred MSP", smatra naš sagovornik.
Ilija STAMENKOVIĆ
Iz kojih je razloga spor, poveden po tužbi BiH protiv SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, mirovao skoro 10 godina i šta je do sada od procesnih radnji sprovedeno?
Spor je pokrenut 1993. godine. Donete su bile dve odluke o privremenim merama protiv Jugoslavije. Jedanaestog jula 1996. godine Sud se proglasio nadležnim odbacivši sve procesne prigovore Jugoslavije. Potom su razmenjeni podnesci stranaka. Kada sam preuzeo ulogu zastupnika početkom 2001. godine predstojalo je zakazivanje usmene rasprave o suštini spora. Nije dakle bilo mirovanja, ali je postupak tekao sporo. Na to je verovatno uticala i činjenica da je reč o zaista atipičnom i složenom sporu.
Da li je predmet spora samo naknada nematerijalne štete (pošto je reč o tužbi za genocid) zbog gubitka ljudskih života (građana BiH) ili se pominje i odšteta za uništavanje materijalnih dobara usled ratnih dejstava? Da li je odštetni zahtev već uobličen - u pogledu novčanog iznosa koji se potražuje od SRJ?
Odštetni zahtev nije preciziran već je samo najavljen. Po svemu sudeći, BiH strana traži naknadu i imovinske i neimovinske štete. Agenti BiH (prema terminologiji Međunarodnog suda pravde, zastupnici stranaka su "agenti" stranaka) dali su izjave za štampu pominjući veoma različite sume - između 50 milijardi i 300 milijardi dolara. Sudu, međutim, do sada nije predočena ni suma ni argumentacija u pogledu odštetnog zahteva.
Ko su, pored Vas, još članovi tima branilaca koji zastupaju SRJ(a od skoro Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora)?
U timu su pored mene još Vladimir Đerić, savetnik ministra Svilanovića, i profesor Andreas Cimerman iz Nemačke. Hteo bih da napomenem da sva trojica - dakle i profesor Cimerman - radimo bez naknade. Pored nas trojice, koji smo iznosili jugoslovenske argumente u Hagu, pomogli su nam u radu i Dejan Ukropina, advokat iz Novog Sada, Marko Mićanović iz Beograda i Robin Geis, asistent profesora Cimermana. Postoji i jedan tim koji vodi advokat Ivan Janković; taj tim priprema jugoslovensku odbranu u pogledu merituma spora.
Da li su s neke strane u sporu do sada predlagani pojedini eksperti kao svedoci pred sudom i kako bi sud mogao da (posmatrajući neke ranije postupke) odredi sudske veštake koji bi pravno rastumačili dileme koje su par ekselans političke?
Do te tačke još nismo došli. Sve do odluke od 3. februara pažnja svih učesnika u sporu je bila usmerena na pitanje nadležnosti. Nastojali smo da se vratimo na to pitanje sa ciljem da se Sud proglasi nenadležnim. U situaciji koju smo nasledili početkom 2001. godine, jedino pravno sredstvo koje nam je bio preostalo bila je revizija. Procesni uslovi revizije su veoma teški - u istoriji Međunarodnog suda pravde revizija je retko korišćena i do sada nije ni jednom uspela. Kada smo započeli rad, činilo se da su šanse samo teorijske, no svejedno smo pokušali jer drugog pravnog sredstva nije bilo, a trebalo je i vremena da novi tim prouči suštinu spora. Kako se spor odmicao i kako su razmenjeni podnesci, verovao sam da smo stekli oko 50% šanse da uspemo. Mislim da je revizija mogla biti uvažena - no o tome odlučuje Sud, a ja sam samo zastupnik jedne od stranaka.
Do sada, dakle, nisu u vidokrugu bili veštaci koji bi rasvetljavali pozadinu i okolnosti sukoba, jer je pažnja bila usmerena na procesna pitanja.
Očekujete li da će u daljem toku suđenja značajnije biti uzeto u obzir neslaganje jednog od državotvornih entiteta iz sastava međunarodno priznatog subjekta BiH - Republike Srpske, koja insistira na povlačenju tužbe protiv SRJ?
To je stvar političkih odnosa unutar BiH. Ukazao bih, međutim, povodom tog pitanja, na jednu zaista neobičnu osobinu ovog spora. U pravnim postupcima podela uloga je u normalnim okolnostima identična sa podelom uloga u sporu (sukobu) koji je prethodio pravnom postupku. Ovde je situacija sasvim različita. U ratu u BiH strane je obeležavala nacionalna pripadnost. To je bio sukob Srba, Bošnjaka i Hrvata. Propaganda je bila etnički intonirana, uspesi i neuspesi, tragedije, shvatane su kao uspesi, neuspesi ili tragedija jednog ili drugog naroda. Pred Međunarodnim sudom pravde imamo sasvim drugačiju podelu uloga. Na strani tužioca su se našli kako Bošnjačko-Hrvatska Federacija, tako i Republika Srpska, a na strani tuženog je cela Srbija i Crna Gora - pravno gledano i Kosovo. Očekivanja koja se vezuju za spor su i dalje očekivanja neke istine o tragičnom sukobu naroda - sam spor je, međutim, kao posledica Dejtona, sasvim drugačije struktuiran. Zbog toga se javljaju ozbiljne sumnje oko toga da li je taj spor na ispravnom koloseku.
Šta bi se dogodilo ukoliko bi u narednom periodu od bivših federalnih jedinica SRJ, a sada državne zajednice, nastale dve suverene države (Srbija i Crna Gora) - da li bi u tom slučaju i odgovornost iz prethodnog perioda bila solidarno podeljena? Odnosno, da li bi BiH morala da podnosi novu tužbu?
Prema sadašnjim rešenjima Ustavne povelje, Srbija i Crna Gora nastavljaju ličnost SRJ. Kontinuitet bi trebalo da postoji i u pogledu uloge u sporu - uz ispravku naziva. Složeni bi problemi nastali, međutim, ako bi u Crnoj Gori (ili u Srbiji) uspeo referendum o osamostavljivanju.
Kako bi mogla da utiče odluka Međunarodnog krivicnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije - prvenstveno ishod postupka protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića - na eventualnu presudu u parnici između BiH i SRJ?
U načelu, odluke Tribunala ne vezuju Međunarodni sud pravde (MSP). Ipak ono što se utvrdi pred Tribunalom može da posluži kao argument jedne ili druge strane. Važno je reći i to da je MSP nadležna samo za genocid, to znači da bi od značaja bile samo odluke koje govore o tome da li je bilo genocida. Za postojanje genocida treba utvrditi i nameru. Veoma je teško i sporno pitanje kako se utvrđuje namera države. U svakom slučaju, odluka koja bi Slobodana Miloševića proglasila krivim za genocid (ili oslobodila optužbe za genocid) sigurno bi bila korišćena u argumentaciji pred MSP.
Verujete li u mogućnost nagodbe između dve države, kao neku vrstu vansudskog poravnanja na putu istorijskog pomirenja i normalizacije odnosa u budućnosti, ili su pozicije obe strane do te mere nepomirljive da se mora sačekati presuda? (Jesu li pravni timovi, po ovlašćenjima svojih vlastodavaca, međusobno razmenjivali gledišta po tom pitanju?).
Ne verujem da taj spor može doneti sreću bilo kojoj strani. Bilo je razgovora o rešenju van suda, verujem da će razgovora još biti. Za to je potrebna politička volja.
