Imperija i mi
Borba sa imperijom - ali kako? To je veliko pitanje, a ja nemam jednostavnih odgovora. Šta se podrazumeva pod "imperijom" - američka vlada (i njeni evropski sateliti), Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija, multinacionalne kompanije? Ili još nešto?
U mnogim zemljama ova imperija je izazvala nastanak pratećih službi i opasne prateće pojave: nacionalizam, versku netoleranciju, fašizam, i naravno terorizam. Svi oni idu paralelno sa globalizacijom.
Želela bih to da pojasnim. Indija, najveća demokratska zemlja na svetu, trenutno se nalazi na samom vrhu spiska globalizatora. Indijska vlada i elite pozdravljaju privatizaciju i strana preduzeća. Nije slučajno što su premijer, ministar unutrašnjih poslova, ministar za odliv kapitala - ljudi koji su potpisali posao sa Enronom kojim se infrastruktura ove zemlje prodaje stranim multinacionalnim kompanijama, ljudi koji žele da privatizuju vodu, struju, naftu, ugalj, zdravstvo, obrazovanje i telekomunikacije - članovi ili simpatizeri RSS (Raštirja svajamsevak sang) ekstremno desničarske grupacije čije se pristalice predstavljaju kao poštovaoci Hitlera i njegovih metoda.
Ova demontaža demokratije sprovodi se sa tempom i efikasnošću programa strukturnog prilagođavanja. Forsirana privatizacija i "reforme" tržišta rada isteruju ljude sa njihove zemlje i sa njihovih radnih mesta. Ova klima nezadovoljstva i nacionalnog gubitka iluzija predstavlja, kako istorija pokazuje, idealnu hranljivu podlogu za fašističke ideologije. Obe ruke indijske vlade su savršeno međusobno usklađene. Dok jedna revnosno radi na tome da proda velike delove ove zemlje, druga diriguje gnevnim horom hindu-nacionalističkih i versko-fašističkih glasova. Ona sprovodi nuklearne probe, prepravlja istorijske udžbenike, spaljuje crkve, ruši džamije. U martu 2002. u Gudžaratu je izmasakrirano 2.000 muslimana. Bio je to pogrom koji je izveden uz podršku države. Muslimanske žene su silovane, a zatim žive spaljivane. Paljene su kuće, prodavnice i džamije.
Mit o slobodnom tržištu
Dok je Gudžarat goreo, indijski premijer je na MTV pravio promociju svojih novih pesama. U decembru 2002. vlada koja je organizovala ovo ubijanje ponovo je izabrana sa komotnom većinom. Niko nije pozvan na odgovornost za genocid. Podstrekač pogroma Narendra Modi, ponosni član RSS, dobio je drugi mandat kao premijer Gudžarata.
Da je on Sadam Husein CNN bi, sasvim prirodno, izveštavao o svim ovim zlodelima. Ali pošto on to nije, i pošto je indijsko "tržište" otvoreno za globalne investitore, ovaj masakr nije čak ni mučna marginalna pojava. U Indiji živi više od 100 miliona muslimana. U našoj drevnoj zemlji kuca tempirana bomba. Teza o slobodnom tržištu koje prevazilazi nacionalne barijere predstavlja mit. Slobodno tržište potkopava demokratiju.
Rastojanje između bogatih i siromašnih postaje sve veće, borba za resurse sve agresivnija. Da bi ostvarila svoje poslovne interese i prisvojila naše poljoprivredne proizvode, vodu koju pijemo, vazduh koji dišemo i naše snove, globalizaciji je potreban jedan međunarodni savez lojalnih, korumpiranih, autoritarnih vlada u siromašnim zemljama, kako bi nepopularne reforme mogle da budu silom sprovedene, a pobune ugušene.
Globalizacija (odnosno, da je nazovemo pravim imenom: imperijalizmu) je potrebna štampa koja se ponaša kao da je slobodna. Potrebno joj je pravosuđe koje se pravi da izriče pravdu. U isto vreme, zemlje Severa gomilaju oružje masovnog uništenja. Mora, naime, biti zagarantovano da se globalizuju samo kapital, roba, patenti i usluge, a ne i sloboda kretanja ljudi. Ne i poštovanje ljudskih prava. Ne i sporazumi o zabrani rasne diskriminacije, o hemijskom i atomskom oružju, o zaštiti klime ili, sačuvaj Bože, o uspostavljanju Međunarodnog krivičnog suda. Sve je to "imperija": to opsceno gomilanje moći, taj ogromni razmak između gore i dole. Naša borba, naš cilj, naša vizija jednog drugačijeg sveta mora se sastojati u ukidanju ovog razmaka.
Ne stojimo loše. Ostvareni su važni uspesi, pre svega u Latinskoj Americi. U Boliviji Kohabamba, u Peruu ustanak iz Arikipe. A u očima sveta se uspravljaju i ljudi u Argentini, koji rade na tome da obnove svoju zemlju koju je upropastio MMF. U Indiji protivnici globalizacije dobijaju na snazi. A nametljivi glasnici globalizacije - "Enron", "Bahtel", "Vorldkom", "Artur Andersen" - gde su bili prošle godine, a gde su sada?
Uprkos tome, mnogi od nas odživljavaju mračne trenutke očajanja. Mi znamo da pod okriljem rata protiv terorizma ljudi u odelima marljivo rade svoj posao. Dok se na nebu pojavljuju krstareće rakete, potpisuju se sporazumi, prijavljuju se patenti, grade se naftovodi, pljačkaju se rudna blaga, privatizuju se zalihe vode - a Džordž V. Buš je rešen da vodi rat protiv Iraka. Ako se ovaj sukob posmatra kao neposredna konfrontacija između "imperije" i onih među nama koji pružaju otpor, čini se da smo mi gubitnici.
Može se, međutim, gledati i drugačije. Započeli smo da iscrpljujemo "imperiju". Možda je, još uvek, nismo zaustavili, ali smo je prinudili da skine masku. Imperija će verovatno krenuti u rat, ali ona se sada pokazuje sasvim otvoreno - i tako je ružna da ne može da se pogleda u ogledalo. Ne može za sebe da pridobije čak ni vlastito stanovništvo. Pre ili kasnije, većina Amerikanaca biće na našoj strani.
Pre nekoliko dana, u Vašingtonu se okupilo četvrt miliona ljudi koji su demonstrirali protiv rata u Iraku. A ovaj glas protesta postaje jači. Pre 11. septembra Amerika je imala jednu skrivenu istoriju, skrivenu naročito od Amerikanaca. Sada su, međutim, tajne američke istorije postale istorija, a ta istorija je opšte poznata.
Mi danas znamo da argumenti koji služe da navedu na pritisak na rat u Iraku predstavljaju laži. Naročito je smešna teza da američki vlada hoće Iraku da donese demokratiju. Ubijanje ljudi kako bi se sačuvali od diktatora ili od ideološkog kvarenja predstavlja stari sport američkih vlada.
Miki Maus i mule
Niko ne sumnja da je Sadam Husein diktator i ubica. Nije sporno da bi Iračanima bilo bolje bez njega. Doduše, celom svetu bi bilo bolje bez izvesnog gospodina Buša. On je daleko opasniji od Huseina. Jasno je kao dan da je Buš rešen da vodi rat protiv Iraka - ne vodeći računa o činjenicama i o svetskoj javnosti.
U svom nastojanju da pridobije saveznike SAD su spremne da izmišljaju činjenice. Farsa sa inspektorima za naoružanje predstavlja agresivan, ubedljiv ustupak jednom propalom obliku međunarodne etikecije. Novi rat u Iraku je zapravo već počeo.
Šta mi možemo da učinimo? Možemo da aktiviramo svoje pamćenje, da učimo iz istorije. Možemo da dignemo svoj glas, dok se ne pretvori u zaglušujuću grmljavinu. Možemo da žigošemo ekscese američke vlade. Možemo da razobličimo Buša i Blera - i njihove saveznike - kao kukavičke ubice male dece, trovače vode i plašljivce koji bombarduju sa visine, što oni zapravo i jesu.
Možemo na milion načina da praktikujemo građansku neposlušnost. Drugim rečima: možemo da pravimo teškoće. Kada Džordž V. Buš uzvikne: "Ili ste za nas, ili za teroriste", možemo da mu se zahvalimo i odbijemo. Treba da zna da narodi ovog sveta nemaju potrebu da se opredeljuju između jednog zloćudnog Miki Mausa i podivljalih mula.
Naša strategija ne treba da bude izazivanje, već iscrpljivanje imperije. Oduzimanje vazduha koji joj je potreban da bi disala. NJeno posramljivanje. Njeno ismevanje. Našom umetnošću, našom muzikom, našom književnošću, našom tvrdoglavošću, našom životnom radošću, našom maštom, celom našom odlučnošću - i našom sposobnošću da pričamo svoje priče.
Revolucija globalizatora će propasti ako uskratimo sebe - njenim idejama, njenoj verziji istorije, njenim ratovima, njenom oružju, njenoj logici. Ne zaboravite: nas je mnogo, njih je malo. Potrebni smo im više nego oni nama.
